2
Narodno pozorište Subotica sa predstavom "Kus petlić" Aleksandra Popovića u režiji Milana Neškovića nastavlja da niže uspehe. Nakon Sterijinog pozorja kada je osvojila pet nagrada, na nedavno završenom 71. festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine, koji je održan u Zrenjaninu, ovaj komad je ovenčan sa čak šest priznanja.
– Mislim da smo na samo tri festivala na kojima smo učestvovali, a kako nije bilo beogradske premijere koja je „must have“ da bi predstava dobila kredibilitet, osvojili 17 nagrada. I to ne nagrada kao na Oskaru za specijalne efekte i dizajn zvuka, već za režiju, scenografiju, kostim, glavne i sporedne uloge, mladog glumca… – kaže za „Novu“ reditelj Milan Nešković.
„Kus petlić“ Narodnog pozorišta Subotica, koji već ima epitet kultne prestave, najzad ima beogradsku premijeru na sceni Narodnog pozorišta 19. aprila, i to u dva termina zbog velikog interesovanja, od 17 i 20.30 časova.
– Ne znam tačno šta znači kultna predstava i ko to određuje. Ako to rade naši kritičari, ona nikada neće biti kultna jer su u pitanju „provincijski“ glumci i reditelj, te je za njih ovo ekces. Ali, ako pitate esnaf i publiku, ovo je jedno minijaturno, diskretno remek delo. Kažem minijaturno, jer se igra u malom prostoru a diskretno, jer je pravljena za mali broj gledalaca koji su kao voajeri uključeni u priču. I, što je najbitnije, ne žele da se ona ikada završi. To je pitanje topline kojom ovakvo pozorište odiše i na koje niko nije imun u ovom vremenu neempatije.
U čemu je ovaj komad porastao od premijernog izvođenja?
– U složenosti glumačke interpretacije koja je sve kompleksnija kako su se oni igranjem „srodili“ sa svojim likovima. Postoje predstave koje se igranjem „izližu“, a ova je sve bolja i bolja zahvaljujući glumcima, njihovom profesionalizmu, posvećenosti i ljubavi prema poslu.
Koji je „začin“ presudio da publika toliko zavoli vašu verziju predstave „Kus petlić“?
– Upravo toplina o kojoj sam govorio. Mi živimo vek odsustva empatije i bolest od koje ćemo umirati nije rak već depresija, i donekle smo sami krivi. Ne kao pojedinci, već kao društvo. Danas se više bavimo fenomenima nego istinskim ljudskim emocijama. Zaboravili smo na „običnog“ čoveka. E, ovo je predstava o zaboravljenima, „običnim“ ljudima, koji žive svoje živote možda ispunjenije nego li Instagram zvezde.
Šta treba da se dogodi da bismo češće gledali fenomenalne protagoniste ove predstave, glumce Minju Peković, Dimitrija Dinića, Igora Greksa…?
– Treba da se desi vrlo jednostavna stvar, a to je da reditelji, kako pozorišni tako i filmski i televizijski, upravnici pozorišta ali i producenti, shvate da postoje fenomenalni glumci i van Beograda i da im treba dati šansu da rade shodno talentu, a ne mestu boravka.
Koliko je gostovanje u nacionalnom teatru značajno?
– Nažalost, siguran sam da će se o ovoj predstavi tek pričati i pisati po medijima kada bude imala beogradsku premijeru, i pored svih uspeha koje je do sada postigla. Pametnom dosta.
Posle Popovića, odabrali ste da režirate Nušićevu „Vlast“. U kakvoj su korelaciji vlast i pozorišni život danas u Srbiji?
– Ne bih komentarisao ni vlast, ni „Vlast“, a ni korelaciju istih i umetničkog života, već bi samo rekao kako sam siguran da nikada nekredibilniji ljudi u svojoj sferi delovanja nisu bili na rukovodećim pozicijama u društvu od obdaništa do pozorišta.
Sada radite „Mesec dana na selu“ Turgenjeva u Užičkom pozorištu. Zašto ste odabrali ovo delo za taj teatar?
– Čekam ishod rata u Ukrajini, pa sam iz neodlučnosti uzeo komad proevropskog Rusa koji je proveo život u Parizu. Šalim se, naravno, ali danas moramo da naglasimo humor kako ne bismo bili deo „cancel“ kulture. Radim Turgenjeva jer volim taj komad i oduvek sam hteo da ga radim u maniru magičnog realizma a u Užicu to mogu, pre svega, jer imam podelu za ovaj komad.
Često radite van prestonice. Koliko su ta pozorišta repertoarski izjednačena, ako ne i bolja sudeći po nagradama koje osvajaju, u ovom trenutku od tzv. velikih pozorišta?
– Repertorska politika jedino i postoji van Beograda. Dobre predstave postoje svuda i one su pre svega derivati neosporne činjenice da veliki broj najboljih glumaca jeste stalno zaposlen u prestoničkim pozorištima, te kada ima entuzijazma i vremena između snimanja, dogode se super predstave, ali one su postale eksces. U Somboru, Subotici i još par centara, to postaje pravilo. Mada, toliko istih glumaca igra u svim serijama da kada se okrenu produkcije provinciji, beogradsko pozorište će recipročno prosperirati.
Uvek govorite otvoreno, bez dlake na jeziku. Da li imate potrebu da sada nešto glasno kažete?
– Nažalost, imam, ali sve više razumem kako nema vajde i koliko god glasno govorio, uvek postoje oni koji glasnije ne žele da slušaju.
Sećanje na Dejana Mijača
– Mijača pamtim po Valjevskoj gimnaziji, poeziji, prvoj predstavi koju sam u životu gledao… Idealu svakog Valjevca koji se bavi pozorištem da teži toj veličini. A, kada su mi sudbina i umeće dodelili priliku da ga upoznam, po svesti da vrlo verovatno, ne ja, nego niko od nas, neće biti toliko poštovan, voljen i cenjen od esnafa kao jedan od najvećih pozorišnih, i ne samo pozorišnih, erudita ovog društva – kaže Milan Nešković, rođeni Valjevac.
Bonus video: Milan Nešković o predstavi „Vlast“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
