Nasilje u stihu: Kritika predstave „Uspavanka za Aleksiju Rajčić“

Podeli:
Predstava Uspavanka za Aleksiju Rajčića Foto: Marijana Janković/Narodno Pozorište

Aleksija Rajčić i jeste i nije izmišljeni lik. Jeste utoliko što nije poznato da je žena tog imena doživela ono što joj Đorđe Kosić pripisuje. Nije, jer sve rečeno se desilo, dešava se i desiće se nekim ženama, koje se ne moraju zvati Aleksija.

Aleksandra Glovacki Foto: Miloš Cvetković

Podsećam na predstavu „Trpele“, o ženama koje su preživele teško porodično nasilje, da bi same na kraju presudile svom mučitelju. Ta uzbudljiva scenska ispovest savremenih zatočenica hapsane u Požarevcu nije daleko odmakla od sudbina zabeleženih pre 130 godina na tom istom mestu, a koje su građa za Aleksijinu priču. Za razliku od tandema Skerlić-Depolo koji se držao dokumentarnog pristupa, Đorđe Kosić je svojom dramom zagazio u polje nacionalnog mita, proširivši kontekst porodičnog nasilja u pravcu vekovima održavanih, gotovo arhetipskih modela ponašanja na ovom tlu.

Predstava Uspavanka za Aleksiju Rajčića Foto: Marijana Janković/Narodno Pozorište

Pisac to prvenstveno čini autentičnim stilom, podražavajući stihovima naivno narodno rimovanje, ponegde mračno zapevanje. Oslanja se i na ojkanje, na dodole i uspavanke, tek povremeno zasekavši to čvrsto jezičko tkivo rogobatnim savremenim izrazom, tek toliko da nas iz mitskih magli scenske realnosti vrati u stvarnost. Aleksija je u tekstu jedini izdvojeni lik. Nju Vanja Ejdus tumači precizno, sa jakim unutrašnjim nabojem, kao strastvenu devojku u periodu u kojem još sa nadom gleda na svoj život. Sa razvojem događaja njena mladalačka emocija prelazi u okamenjenost i ironiju, i sa tom ironijom Aleksija nastavlja da prolazi kroz život.

Predstava Uspavanka za Aleksiju Rajčića Foto: Marijana Janković/Narodno Pozorište

Na tom putu prate je muški i ženski hor, kao strogo razdvojeni surovi muški i potlačeni ženski princip. Reditelj Jug Đorđević i dramaturškinja Tijana Grumić intervenišu u tekst utoliko što iz hora izdvajaju horovođe, odlične Ivu Milanović i Novaka Radulovića. Jug Đorđević ne pribegava direktnom predstavljanju fizičkih sukoba, već odvaja reč i radnju, razlama akciju na više učesnika, kreirajući impresivnu kakofoniju glasova i zvukova, praćenu jednako upečatljivim pokretom (Damjan Kecojević). Izbegavši realistički prosede, režija Aleksijinu sudbinu uzdiže na nivo simbola, propustivši ipak da odredi tačku kulminacije čitave predstave.

Zvuk je izuzetno bitan element, rezultat kompozitorskog rada Nevene Glušice. Hor ne izgovara tekst, već ga peva varirajući etno motive. Tek u zatvoru, na prvoj Aleksijinoj slobodi, osuđenice zapevaju različitim stilom, odvojivši se od nacionalnog zaleđa. Scenografija Andree Rondović, jedna soba sa maketom kućice, sugeriše dom koji to nije, dok je kostim Velimirke Damjanović nerazumljivo očigledna replika odeće amiša. Uspavanka za Aleksiju Rajčić je dobrodošlo nesvakidašnja predstava na našim scenama.

Bonus video: Premijera predstave "Zaljubljeni Šekspir"

Komentari

Vaš komentar