1
U rubrici „Saundtrek za moj život“ ljudi iz različitih sfera javnog života pričaju o svojim omiljenim pesmama, kroz anegdote, detalje ili emocije, koje ih za njih vezuju.
Nađa Petrović je trenutno prava mala zvezda u kinematografskim i književnim krugovima. Njeno ostvarenje „Miris sveže farbe“, koje je režirala i za koje je napisala scenario, dobilo je „Srce Sarajeva“ za najbolji studentski kratki film na tek završenom 30. Sarajevo film festivalu, a debitantski roman „Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate“ ušao je u uži izbor za ovogodišnju NIN-ovu nagradu, i dobio je sjajne kritike. Nađa, naravno, voli i muziku, i sa puno emocija nam je predstavila svoje omiljene pesme u rubrici „Saundtrek za moj život“:
Kako vreme prolazi deluje mi da je to zaista moja omiljena pesma oduvek i zauvek. To je ona stvar koju ne puštam često jer ne želim da mi dosadi – puštam je samo u nekim posebnim prilikama kada osetim da ću moći da upijem veličinu života koju pronalazim u njoj.
Prvi put sam je čula u kolima kod tate. On je dok sam odrastala (zapravo je i dalje tako, nego ređe idemo zajedno na duže relacije) stalno imao određeni album koji iznova pušta u kolima. To bi trajalo i mesecima, sve dok mama ne kaže: „Dobro bre Vladice!“ Tad bi se promenio bend koji je odvrnut na zvučniku. Čini mi se da je ipak album „Is this it“ od Strokesa bio najduže u kolima, i svo troje smo ga obožavali.
Mene ceo taj album asocira na detinjstvo, na vrele dane provedene u kolima koja mirišu na dim od cigareta i more. Uvek mi je u glavi oko nas neka pozadina slična preriji. Mislim da mi je to ostalo od nekoliko leta provedenih na Adi Bojani.
Kako počnu prvi tonovi mene nešto preseče u stomaku, gore sam napisala kao da osetim veličinu života, i mislim da je to najbolja formulacija. Kao da pred očima vidim sebe kao malu, sebe od sad, vidim i svoju budućnost. Uz „Someday“ osetim melanholiju, nostalgiju, slatko gorki osećaj prolaznosti vremena. Tada u istom trenutku imam osećaj da vreme prolazi prebrzo, ali s druge strane, da je ono i ispunjeno sa toliko utisaka da ne mogu sve slike ni da primim.
Ova pesma me podseća na sve velike ljubavi, intenzivne emocije koje sam osećala, raskinuta prijateljstva, razočaranja, i oduševljenja. Sadašnji život mi, dok slušam ovu pesmu, deluje kao da sve apsolutno ima smisla i da su se sve kockice konačno sklopile. „Someday“ me podseća da treba da živim u trenutku i da budem srećna i svesna da sam srećna.
Toliko emocija u jednoj pesmi. Evo, slušam je dok ovo pišem i osećam sva ta osećanja i fizički – struje mi kroz telo i ispunjavaju tom veličinom koju sve ređe osećam kako sam starija. Ipak muzika je uvek tu da me podseti, na sve.
Zapravo, na neki način, slična osećanja mi bude i ove dve ostale pesme. I generalno, sada kad sam birala koje ću da izdvojim kao meni najznačajnije, shvatila sam da sve pesme koje mene najviše pogađaju, imaju tu istu notu nostalgije i tuge što vreme prolazi (Ramones „Bonzo Goes To Bitburg“, Arcade Fire „The Suburbs“, The Naked and Famous „Young blood“…). Ono što je zanimljivo jeste što me ta ista osećanja opsedaju još od kad sam imala 15 godina. Već tada su me stihovi „You want to get young but your just getting older, you had a fun summer but its suddenly colder…“, jako pogađali. Ne znam zašto ali isto osećanje me progoni sa osam, petnaest, devetnaest i sad sa dvadeset sedam godina.
Ova pesma mi je bila najznačajnija u srednjoj školi i vezujem je za taj period, ali onda je dobila još jedno značenje dok sam studirala kada smo reditelj Nikola Stojanović i ja snimili film „Mi smo videli leto“. Snimali smo ga na lokacijama koje su meni označile odrastanje. Film je o junakinji koja napušta svoje rodno mesto i ide u inostranstvo na studije. Odrasta i ostavlja iza sebe sve što joj je do tad najviše značilo.
Taj film smo odabrali da se završava sa ovom pesmom i sada mi je ona zauvek uvezana sa tim filmom koji je, za mene, zaista oda tom periodu mladosti.
Bila mi je ideja da prva pesma na ovom spisku predstavlja detinjstvo, druga srednju školu, i na neki način fakultet, a ovo je pesma koja je vezana baš za moju sadašnjost. Naime, ovo je pesma koju je moj momak napisao za mene, o našem odnosu ali i o početku nekog novog perioda života i za njega i za mene. Mislim da se baš nadovezuje na tematiku prethodne dve- ova pesma je zapravo o tom trenutku kad si već odrastao, kada si se pomirio sa tom prolaznošću i sada na potpuno drugi način gledaš na život. Smirenije, realnije, a opet, shvatiš, i takav život je zanosan.
Proto tip je definitivno postao baš veliki deo mog života, idem na skoro svaki koncert, slušam raspevavanje kod kuće i dosta bliskih prijatelja su mi sad iz Proto tipa. A nevezano od svega toga, baš su mnogo dobar bend i stvarno se ponekad na njihovim koncertima osećam kao da se nešto baš veliko dešava pred mojim očima i kao da prisustvujem stvaranju nečega novog, neke promene, čak istorijske.
Izdvojila bih ovaj deo pesme, koji me uvek jako pogodi i na koncertima ga svaki put najglasnije otpevam „Na prste ruke prebroj prijatelje pa uzvikni bogat sam. Imam lepe želje da se pored tebe budim svaki dan.“
Bonus video: Nova.rs na koncertu Eda Širana na Ušću
