16
Bio je sam i malo je prijatelja koji su išli za njim. Bilo je i mnogo onih koji su ga napadali. Ali taj njegov stav i superiorno pronicanje u dubine društva vide se i u njegovim predstavama. kaže za Nova.rs pozorišni kritičar Iz Zagreba Bojan Munjin o nedavno preminulom mladom reditelju Igoru Vuku Torbici.
Igor Vuk Torbica (33) tragično je preminuo prošle nedelje u Rovinju i juče je ispraćen u tom gradu, a za 7. jul zakazana je komemoracija u Zagrebačkom kazalištu mladih.
Govoreći o mladom reditelju, pozorišni kritičar Radio Beograda 2 i novinar zagrebačkog portala „Novosti“, Bojan Munjin nazvao ga je „i Hamletom i Don Kihotom“.
– To ima veze s njegovim pogledom na svet i društvo, sa njegovom etikom i beskompromisnošću. To je bilo vidljivo u njegovim istupima u javnosti. Kao Hamlet se borio protiv Klaudija, protiv ubice oca, a kao Don Kihot išao je protiv vetrenjača, ali nije bio kao klasičan Don Kihot, pesnički, nego je čvrsto stajao na zemlji i govorio je šta je imao da kaže. Bio je sam i malo je prijatelja koji su išli za njim. Bilo je i mnogo onih koji su ga napadali. Ali taj njegov stav i superiorno pronicanje u dubine društva vide se i u njegovim predstavama. U njima se jasno vidi koliko mu je duh analitičan. A on je uspevao da tu analizu, skoro politikološku, pretvori u estetski čin – kaže Munjin.
Pozorišni kritičar koji je pratio Torbičine predstave nastajale u pozorištima širom regiona kaže da je je njegova višestruko nagrađivani komad „Hinkeman“ jedan od primera za to.
– “Hinkeman” je, objektivno, predstava decenije. Sećam se da je i na gostovanju u beogradskom Narodnom pozorištu napravila lom. Ta predstava je upravo odlična analiza, zasnovana na komadu Ernsta Tolera, i govori o mladom čoveku danas koga kraljevi novca, kapitala i zabave ponižavaju. Igorova snaga je u tome što je mogao da tekst iz bilo kog doba briljantnom transformacijom na sceni razbije, da svede dijaloge, mizanscen i kostime podesi, a naročito se igrao sa muzikom. U “Hinkemanu”, recimo, koristi Elvisa i to istovremeno deluje crnohumorno i ubitačno. Uspeo je da je postavi uz svu tu ekspresiju koja se istovremeno i ruga i dira. Nakon te predstave izrastao je u heroja mlade generacije, u “Hinkemanu” su se pronalazili mladi od 30 godina. Odmah uz bok ide joj “Razbijeni krčag”, po tekstu iz 1803. godine. On je od te dosadne priče napravio zanimljivu predstavu i to predstavu na pet planova, a sve je tako dobro sklopljeno. Neverovatno je da je on tad imao 27 godina – navodi Munjin.
Munjin ističe da su sve Torbičine predstave nosile njegov autentičan „rukopis“.
– Nemoguće je, razume se, da sve predstave imaju istu energiju i naboj, ali je svaka njegova predstava nosila njegov rukopis, uvek je to bio on. Tu su i „Priče iz bečke šume“ u Gaveli, kao i poslednja njegova predstava, „Tartif“ u Narodnom pozorištu u Somboru. Kada mi je ovih dana traženo da napišem in memoriam, rekao sam da je ta predstava njegov testament. On je od tog Tartifa, onakvog kakav je kod Molijera, napravio lik manipulativnog vladara danas kome podilaze i ližu mu noge – kaže Munjin.
Glumci ZKM-a i dalje igraju „Hinkemana“.
– Zagrebački glumci su ga jako voleli. Glumci koji su u „Hinkemanu“ trebalo je da igraju i „Ajhmana u Jerusalimu“, ali je te večeri kada je stigla vest o tragediji, ta predstava u ZKM-u otkazana. Glumci su toliko plakali da se nije moglo igrati, bili su sasvim pometeni. Sa tom predstavom stvoreno je jedno bratsvo, što se nekada dešava u pozorištu – priča pozorišni kritičar.
– Ako bi trebalo da u jednoj rečenici opišem značaj rada Igora Vuka Torbice, rekao bih da je to njegova estetska snaga kojom je uspevao da transformiše dramski tekst u predstavu koja će biti ogledalo današnjeg vremena. Bilo da su nastale po delima Dostojevskog, starih Grka, Molijera ili drugih autora, svaki od tih komada će dobaciti do nas danas. To je fantastično umeće, to kako je on to napravio, a mi se tim autorima i predstavama divimo. Nije im dodavao ništa, to su i dalje ti autori. U „Tartifu“ jeste rekao da je to „po Molijeru“, ali je to i dalje taj „Tartif“ – objašnjava on.
Rediteljka Tanja Mandić Rigonat je, govoreći o Torbici, primetila da je on najmanje režirao u Beogradu i rekla da ne može a da ne zapita zašto je to tako. Munjin ima na to odgovor.
– Sudbina dobrih režisera je, a Igor Vuk Torbica je za to tipičan primer, da “ne možeš biti prorok u svom selu”. Mnogi pozorišni autori su morali da se sklanjaju i beže, pa i Molijer i Šekspir, recimo, a glumce su sahranjivali izvan gradskih zidina. Ni Torbičin stariji kolega Oliver Frljić više ne režira nigde u regionu, on je pobegao u Evropu. To je sudbina angažovanih pisaca i režisera, a Igor Vuk Torbica govorio je da je “neprirodna pozicija da sedimo i mislimo da je sve u redu”. To nije pitanje herojstva, to je pitanje etike – kaže Munjin.
Saradnici mladog reditelja kažu i da je bio veoma zahtevan u radu.
– Igor Vuk Torbica delovao je strogo i beskompromisno, kopao je po tuđim savestima, ali su svi mogli da vide da je prema svim ljudima u teatru, od električara pa do glumca pre izlaska na scenu, bio veliki drug. Nije dizao nos i glumio „velikog režisera“ i pravio se važan. Sa njima je u pozorištu bio stalno i delio je sve. Pozorište mu je bilo važno i cenio je ljude koji su tamo lili znoj. On je, radeći u pozorištu, od svih tražio sve, ali je to radio sa plemenitom namerom. Radilo se o velikoj stvari, on je toga bio svestan, i znao je da to nosi i veliku odgovornost. Pamtićemo ga upravo po toj energiji, žrtvi i samopregoru. Po tome što mu je pozorište bilo važnije od života ličio je na Bojana Stupicu. I Stupica je, na neki način, umro od pozorišta. Igor Vuk Torbica jeste tragična ličnost, ali je junak našeg doba. Žalimo za njim, ali imamo potrebu da mu se duboko poklonimo. Kokan Mladenović je dobro rekao da još jednog Torbicu nećemo imati. Bio je čovek van svih kategorija – zaključuje Munjin.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
