Igor je bio čovek pozorišta. Sav je bio satkan od sukoba, kao što je to uostalom i dramski teatar. Sukobe ne samo da nije izbegavao, nego se pokatkad činilo i da ih izaziva.

Piše: Aleksandar Saša Milosavljević 

Na sceni ih je provocirao radikalnim rediteljskim postupcima, nekada na samoj ivici podnošljivog (ali nikad jednoznačno ili banalno), neprestanim relativizovanjem pozorišnih konvencija, izvanrednom maštovitošću, umetničkom smelošću i strastvenošću; u razgovorima je to činio moćnim argumentima i čvrstom logikom (otkrivajući ogromnu erudiciju i osećaj za stil, protkan sjajnim, baroknim retorskim figurama, pažljivo biranim rečima i tek nagoveštenim đavolastim osmejkom), a u životu – kako obično zovemo široko polje svekodnevne muke na koju smo osuđeni – u sukobe je naprosto glavačke uletao, svestan (valjda) da ih na tom terenu ne izaziva on, nego da svojom provokativnošću samo markira i čini jasno vidljivom svu bedu i sav jad, svu glupost i prostotu ovog našeg dotrajavanja u „balkanskoj krčmi“ u kojoj je ko zna kada utrnuto svetlo, a mi pušteni da se batrgamo u tmini, da zamahujemo krezavim bocama i okrajcima drvenarije, uvereni da vojujemo neke važne, presudne bojeve…

On je svoje pre svega dobijao u teatru, gde nije štedeo ni sebe ni svoje saradnike, s punim pravom zauzvrat takođe zahtevajući – sve. Sve, naime, što je potrebno da bi njegovi talenat, znanje i mašta predstavi darivali punu umetničku snagu i silovitost. Bez njih bi njegov teatar bio lišen uvek čitkog (ali nikad sricanog) angažmana. U tom smislu, dakle što se društvenog i svakog drugog angažmana tiče (a ima li nekog drugog), Torbičine predstave su bile razorne čak i kada se naizgled nonšalantno poigravao bezazlenom komikom.

Bio u Hristovim godinama. U pozorištu ga je čekala blistava karijera. Ne znamo šta je sada pred njim. Otišao je prerano da bi imao apostole, ali je za sobom ostavio dovoljno materijala za legendu. Legendu o mladom, moćnom, strasnom, maštovitom i u svakom pogledu hrabrom reditelju koji se uvek odricao sigurnih puteva.

Na Srpskom narodnom pozorištu, gde je radio, istaknuta je crna zastava. Prijatelj, glumac, javlja mi se telefonom i kaže: „Crni barjak treba danas da bude znamenje svih teatara u nekadašnjoj Jugoslaviji“. Da, odgovaram, pa i onih na širim prostorima, jer ne znaju šta smo – i mi i oni – izgubili.

Svojim odlaskom Torbica nas je neminovno ostavio s pitanjima. A ona su jedna od suština pozorišta. To, međutim, nije nikakva uteha.

(Autor je pozorišni kritičar, član predsedništva Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije i urednik Izdavačke delatnosti Srpskog narodnog pozorišta)