Mišel Franko za Nova.rs: Revolucije se završe diktaturom

Kultura 15. apr. 202121:47 > 22:52
Podeli:
michel franco
Mišel Franko osvojio je prošle godine Srebrnog lava u Veneciji. Foto:AGENZIA SINTESI / Alamy / Alamy / Profimedia

U svakoj zemlji gde je film prikazan govorili su mi: pa ovo bi moglo da se dogodi i kod nas, u Francuskoj, u Italiji, evo šta se dogodilo u Čileu… Ljudi su izašli na ulice. Ljudi su svuda jako nezadovoljni, kaže za Nova.rs meksički reditelj Mišel Franko, nagrađen Srebrnim lavom u Veneciji za ostvarenje "Novi poredak".

Reditelj i scenarista Mišel Franko važi trenutno za jedno od najzanimljivijih imena na polju nezavisnog filma. Njegova ostvarenja uglavnom se bave disfunkciolanim porodicama iz viših klasa. A film „Novi poredak“ (2020), za koji je osvojio Srebrnog lava za najbolju režiju na Venecijanskom festivalu takođe počinje jednom takvom porodicom. Venčanje ćerke Marijane, međutim, odvija se u isto vreme kada počinje revolucija, a revolucija se pretvara u vojni udar. Samo, ništa u ovoj distopijskoj drami nije onako kako izgleda.

Ako se gledalac zapita ko je oteo Marijanu, tu mu od pomoći neće biti ni sam Franko. „Namerno sam film napravio haotičnim“, navodi on. Kaže i da „voli ostvarenja koja ga teraju da razmišlja, pa zato i snima takve filmove“. „Novi poredak“ može se pogledati na prvom regionalnom onlajn filmskom festivalu, a razgovor sa rediteljem za Nova.rs preko Zooma brzo se premeće na priče o revoluciji, kontroli vlasti, nezavisnom filmu i spektaklima…

Vaši filmovi prikazani su retrospektivno na Sarajevo film festivalu, a „Novi poredak“ na Festivalu autorskog filma u Beogradu. Moglo bi se reći da je publika ovde upoznata sa vašim radom. Gledate li vi filmove sa prostora nekadašnje Jugoslavije, šta mislite o njima i koje filmove i reditelje biste izdvojili?

– Video sam nekoliko filmova. Nisam još gledao „Quo vadis, Aida“, hteo sam, ali sam bio zauzet poslom. Sećam se veoma poznatog filma „Grbavica“. Sreo sam se sa Jasmilom Žbanić, popili smo po čašu vina tada, dopada mi se jako „Ničija zemlja“… Bio sam u žiriju Sarajevo film festivala, pa sam, naravno, upoznat sa filmovima u regionu i cenim stvaraoce odatle.

Ovde smo zbog vašeg filma „Novi poredak“… Šta vam je bio glavni podsticaj da ga snimite?

– Odrastanje u zemlji koja je toliko društveno podeljena, sa 60 miliona siromašnih ljudi, gde nemate mnogo opcija da to poboljšate, gde je mnogo korupcije… Živimo pogrešno i moramo da razumemo šta je to što pogrešno radimo. Nažalost, bilo bi naivno da mislimo o tome da je lak mogući ishod tih društvenih nepravdi koje se žive godinama i godinama. Pogledajmo na trenutak Meksičku revoluciju od pre više od stotinu godina. Ona nije rešila ništa, ništa se posle nje nije promenilo. Bogati su ostali bogati, a siromašni u još goroj situaciji nego pre nje. Film govori o tome. Ja sam Meksikanac i ne mogu da izbegnem da govorim o tome. Ali u svakoj zemlji gde je film prikazan govorili su mi: pa ovo bi moglo da se dogodi i kod nas, u Francuskoj, u Italiji, evo šta se dogodilo u Čileu… Ljudi su izašli na ulice. Ljudi su svuda jako nezadovoljni.

Vaš film govori o mračnim temama kroz jarke boje. Tu su zelena, crvena… Boje meksičke zastave. Ali tema bi mogla da bude smeštena bilo gde u svetu, zar ne?

– Znate, postoji razlog što mi nije bilo potrebno mnogo vremena da razvijem sukob u filmu. Bilo je veoma riskantno pretpostaviti da su ljudi prosto nezadovoljni i krenuti odatle. Da sam tu bio precizan, ljudi širom sveta se ne bi prepoznali u tom filmu, bio bi to lokalni politički film. A upravo to nisam hteo. Hteo sam da napravim filmičan, ekstremni film koji može da se poveže sa svačijom stvarnošću. I na kraju svuda čujem pitanje, pošto Meksiko proživljava teško vreme: kako se ja određujem politički? A moj odgovor je: film je veći od toga, ne radi se o mom političkom stavu.

A rekli ste da ste film snimili da biste „probudili Meksiko“. Ispalo je da zaista jeste, bar deo javnosti, sudeći po reakcijama nakon što je prikazan. Optuživani ste čak i za rasizam spram nižih društvenih slojeva. Čime to objašnjavate?

– Ne umem to da objasnim takve reakcije. Mogu samo da kažem da mi laska. Brinulo bi me da film nije izazvao takve reakcije. Volim, naravno, kada se ljudima dopadnu moji filmovi, ali mnogi ljudi govorili su satima koliko se ne slažu sa tim, to se prenelo i na društvene medije… Sve to mi je godilo, jer zato postoje i filmovi, da se razmenjuju mišljenja. Prikazao sam i koliko je zemlja rasistička i koliko su imućni ljudi pohlepni i korumpirani, ne pružajući ni priliku siromašnijim slojevima. To prikazujem u filmu. I naravno da to kritikujem i to svako može da vidi. Ali

U filmu skoro da niko ne može da bude opisan kao dobra osoba, ali imate po jednu na obe strane…

– Da, bar po jednu. Tu su Marijana i Marta, koji bar nemaju dilemu oko toga šta je ispravno, a šta pogrešno. Ali, na primer, Marijana – a to je jedna od stvari koja se istražuje filmom – ne zna dovoljno šta je dobro, a šta loše, a pokušava da nešto promeni. Marijana pokušava i ne uspeva. A to je stvarnost. Neke ljude to je naljutilo, a mene to zasmejava, to što se odrasli ljudi naljute jer dobri likovi ne prođu dobro. Šta? Imate osam godina i slušate priče svojih majki pred spavanje? Ovaj film bavi se temama na mnogo manje naivan način. Nije to tako lako, nikada i neće biti. I ne moraju da gledaju moj film, neka pogledaju noviju istoriju i kako stoje stvari. A ako iz toga ne uče, uvek će praviti iste greške.

Da li revolucije uvek moraju da budu toliko nasilne kao što ih vi prikazujete i da li se uvek pretvaraju u svoju suprotnost?

– Pogledajte rusku i francusku, svaku revoluciju. I ne samo njih. Kada imate generacije i generacije koje nisu samo siromašne, nego i ponižavane na mnogo načina, ljudi se umore. Ne možete da im kažete samo: opustite se, stvari će se promeniti. Naravno da postoje i drugačiji načini. Postoje i politički načini, i oni su mi draži, ali nekada oni samo odlažu revoluciju. Opasno je, takođe, igrati se sa očekivanjima ljudi, politički gledano. Jer ako ih jednom izneverite, morate da budete pažljivi u vezi s tim šta će se iz toga izroditi. Ako nema saosećanja u privilegovanim klasama, biće im uzvraćeno nasiljem.

… i svaka se revolucija pretvara u svoju suprotnost?

– Ljudi su me mnogo kritikovali što nisam zauzeo romantičniji stav spram revolucije, što nisam prikazao revoluciju koja je uspela. Ali nisam toliko naivan. Ja jesam za revolucije, da, kad govorimo o određenim revolucijama, još i više, ali pogledajmo opet istoriju. Meksična revolucija bila je potpuna propast, njen ishod. Imali smo dugu diktaturu nakon toga. Stranku koja se zvala Partija ustanovljene revolucije. Zamislite taj apsurd! Milioni ljudi su izginuli, sve sada mora da se promeni, a vi imate tu partiju koja tvrdi da je ustanovila revoluciju, što je, naravno, u suprotnosti sa samim sobom. Imali smo diktaturu 70 godina. I svaki se politički sistem poredi sa tim. U svojih 41 godinu ovakvog života ne mogu da budem toliko naivan da slavim idealizam. Treba da budemo pametniji da bismo krenuli dalje. I tu ću da stanem, jer ću u suprotnom reći nešto što ne treba.

michael franco
Mišel Franko Foto: Printscreen Zoom

Rekli ste negde da je u „Novom poretku“ vojska mogla da spreči nerede, ali da su vlasti u njima videli mogućnost da ućare iz njih. I napravili ste paralelu da vlade to sada rade sa pandemijom…

– Vlade će uvek izvući korist. Uvek će pokušavati da kontrolišu što više, ne budimo naivni. Putovao sam pre nekoliko meseci u Evropu, predstavljajući „Novi poredak“, jer je prikazivan u bioskopima u Španiji, i posle sam bio u Italiji. I vidite mnogo više policije i vojske koji hoće da kontrolišu kuda se krećete, ko ste zaista. Ne verujem da će posle pandemije vlasti odustati od toga, da će reći: u redu, sada nema potrebe za tim kontrolisanjem. Svaki korak napravljen ka vojnoj državi i kontroli neće biti povučen, to je sigurno.

Imali ste, očigledno, ideju da napravite spektakl. Da vas pozove neko iz Holivuda i kaže vam da imate sav novac koji vam bude potreban da snimite film, da li biste to prihvatili?

– Začudo, podsetili ste me na Bergmanov film „Zmijsko jaje“. Taj film mi se dopada, neću da kažem da je loš, ali definitivno nije među njegovih 20 najboljih. Mislim da je tu bila ta priča: evo vam novac, snimite šta hoćete. To je rizično, opasno čak. Budžet nikada ne bi trebalo da bude poenta filma. Film uvek treba da počne sa ličnim… Ako bi to bio novac za film kakav svakako želim da snimim, onda je to savršen spoj. Ali često novac ne dolazi tako lako… Da sam imao više novca za „Novi poredak“, možda bio bio manje dobar. Nekada kada imate ograničena sredstva bolje radite.

Postajete kreativniji?

– Da. Što ne znači da mi nije potreban novac za moj naredni film. A od nečega moram i da živim. Prestao sam pre dosta godina da snimam TV reklame, tako da je ovo način na koji zarađujem za život. Znate, kada sam završio „Novi poredak“ nisam mogao sebi da isplatim platu sve doskora. Da, težak je život filmadžija, a ne glamurozan kao što ljudi misle, posebno kada ste nezavisni sineasta.

Drugačije je kada filmove poput „Novog poretka“ gledate na TV-u i na bioskopskom ekranu…

– Svaki film, ali ovaj posebno, zbog prednosti velikog ekrana. Ja ne snimam TV filmove, nego filmove za bioskop. Na ekranu možete da vidite priču, ali drugačije je kada je prikazan u bioskopu. Ali snimanje filmova nije stvar priče, nego filmskih elemenata. Otud može da se doživi samo na velikom ekranu.

… vraćamo li se posle svega ovoga u bioskope?

– Posle pandemije? Naravno, apsolutno. Bioskopi nikada neće nestati. Možda će biti manje publike, ali oni koji razumeju i dive se filmu, oni će uvek ići u bioskop. To je sigurno.

Komentari

Vaš komentar