Knjiga "Raspad i rat“ (dnevnik, 1985 - 1995) Milovana Đilasa je zapravo odličan pregled tragedije Jugoslavije i njenih naroda i vredan istorijski dokument. Uz dozvolu izdavača donosimo nekoliko odlomaka.
Knjiga „Raspad i rat“ u izdanju „Vukotić media“ su zapravo dnevničke beleške Milovana Đilasa, pisane od januara 1989. do samo deset dana pred njegovu smrt, aprila 1995. (preminuo 20. aprila, poslednji dnevnik napisan 10. aprila). To je zapravo odličan pregled tragedije Jugoslavije i njenih naroda i vredan istorijski dokument. Đilas beleži svoje razgovore sa našim i stranim novinarima, intelektualcima i umetnicima, ličnostima iz političkog života, stranim diplomatama, ogromnom plejadom ličnosti koje su prošle kroz njegov stan u Palmotićevoj 8.
Sudbina ovog Dnevnika bila je neizvesna. Glavna opasnost pretila mu je od autora Nekoliko puta tražio je od sina Alekse da ih uniši, sklanjao ih u inostranstvo, vraćao… Ipak, preživeli su. Uz dozvolu izdavača donosimo nekoliko odlomaka.
6 januar 1990
Vuk Drašković i Šešelj osnivaju partiju u N. Pazovi – u četničkoj tradiciji: dobro je – nek okupe šovinističke bezumnike. Zanimljivo da je u N. Pazovi sve počelo kao folklor: šajkače i sl. Bili su u pravu – pa i ja! – koji su videli o čemu se radi. Dobrica, Inić i ja (razgovor telefonom) mislimo da ne bi trebalo to zabranjivati, mada ja mislim da će srpska vlada morati bar da se ogradi jer će biti pritisnuta od Hrvata i Slovenaca: Eto šta se dopušta u Srbiji? Eto šta je Srbija!…
29 januar 1989
Juče popodne kod mene Matija i Dobrica. Sem ostalog, kao uvek, raspra o Kosovu. Matija: Srbi nezamislivi, nepostojeći bez Kosova. – Dobrica mudro (sa stanovišta politike, a inače bi se moglo to nazvati: lukavo) ćuti, smeška se, kratko primećuje. – Najzad ja kažem: Izgleda da Vi, Matija, sa svojim romantično mitološkim, i ja s velikodržavnim pristupom Kosovu nećemo biti u pravu, nego Dobrica sa svojim pragmatizmom da treba dići ruke od Kosova… Na kraju, pred Dobričin odlazak (žurio je), raspra o Miloševiću. Matija, razume se, ne brani komunizam, nego Miloševićev nacionalizam, pa kroz to i Miloševića: autoritarnost Miloševića mu je sporedna. Ja oštro, prevatreno za moje godine zastupam da autoritarizam mora biti napadnut – već imamo i početke kulta ličnosti. Pred Dobričin odlazak, dok stoji, napominjem mu da je on meni rekao da tu živim, da ću tu umreti i treba da pomognem u svetu srpsku stvar, ali da on, Dobrica, treba da izbegne sudbinu srpskih demokrata, čiju je demokratičnost nacionalizam najčešće izjalovljavao i paralisao. Jer opozicije mora da bude, inače će se autoritarci osiliti – treba odvojiti nacionalno – ne kritikovati ga, ali autoritarno napadati. – I Dobrica energično podvlači: Opozicije mora da bude. Treba pričekati dok se ne usvoji ustav Srbije, ali onda se moramo razgraničiti…
1 jun 1990
U Jugosl. dram. pozorištu sinoć novokomponovani četnici i ljotićevci (Srpska stranka Svetog Save – tako nešto), omeli predstavu „Sv. Sava“ kao „blasfemičnu“: kakva je razlika, u biti, između tog nasrtaja i Homeinijeve osude pisca „Satanskih stihova“, da li će ovim povodom protestvovati Društvo književnika Srbije i Dobričin odbor? Sumnjam. „Sve je pošlo đavoljijem tragom“ – kriteriji istine i morala se napuštaju, aršini kakvi kad kome trebaju…
Bonus video: Aleksandar Đuričić o svojoj knjizi „Kaporova školica“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare