Film brže, bolje i efikasnije reaguje od pozorišta što pokazuje ostvarenje “Otac”. Kao mlad čovek nisam verovao da ću živeti u takvoj državi, kaže direktor Bitef teatra Miloš Latinović.
Bitef teatar danas slavi 31. rođendan, utemeljen na ideji velike Mire Trailović. Već tri decenije predstavlja prostor ideja, buđenja i novih teatarskih izraza privlačeći umetnike-istraživače, čiji rad predstavlja iskorak iz tradicionalnih i utvrđenih granica umetničkog izraza i mišljenja.
Direktor Miloš Latinović na dan Bitef teatra, govori za portal Nova.rs, zašto je repertoarsko pozorište danas ugroženo, zašto u Srbiji nema jakog političkog teatra, da li Bitef još uvek provocira i pokreće publiku i šta danas najviše ugrožava teatar.
Može li Bitef danas da bude kritičan, da provocira, da pokreće publiku na akciju i promišljanje?
– Trudimo se da, što bi Mira Trailović rekla, podelimo publiku. Mislim da nam to s vremena na vreme polazi za rukom. Poslednji dobar iskorak u tom pravcu jeste “Lepa Brena, projekat” koja je otvorila problemski korpus, od toga zašto radimo estradnu zvezdu u elitnom pozorištu, do onoga kako je predstava urađena. Ja mislim da se mi moramo baviti fenomenima svog vremena, a Brena nije samo lice i osoba, nego nešto što smo mi vezivali za svaku dobru stvar u našim životima – od toga da napravimo lepu zgradu u nekoj zabiti pa je nazovemo Lepa Brena do toga da najomiljenijoj osobi u porodici damo njeno ime. Ona je simbol vremena i trajanja, povezivala je državu od 22 miliona stanovnika. To je mogao samo Tito, ali nismo želeli da se bavimo politikom.
Kojim fenomenom u Srbiji treba danas pozorište da se bavi?
– Ja mislim da u Srbiji danas nema ozbiljnog političkog pozorišta. Možda je razlog tome sveprisutnost politike u našim životima, političara u medijima pa nam je malo pase da određene teme obrađujemo u pozorištima, ali činjenica jeste da smo krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina u Srbiji imali ozbiljan politički teatar. Igrali smo sve istočne disidente, mađarske, češke, poljske. Mi smo ih promovisali i pogurali prema velikom svetu. Bilo je i naših vrlo ozbiljnih političkih predstava, poput inscenacije knjige “Politika kao sudbina” Esada Ćimića, zatim “Kosančićev venac 7” u Ateljeu 212 koja je imala ozbiljan politički podtekst, pa “Mrešćenje šarana” u Zvezdari. Mi više nemamo takvo pozorište.
Kakav je odnos pozorišta prema aktuelnim društvenim temama?
– Imamo odlične teme i srpski film brže, bolje i efikasnije reaguje na njih od pozorišta što pokazuje ostvarenje “Otac” kao dobra reakcija umetnika na jednu groznu situaciju. Kao mlad čovek nisam verovao da ću živeti u takvoj državi, verovao sam da nećemo nikada imati takve probleme. Vrlo je indikativno da je socijalna pomoć za roditelje višestruko manja od novca koji dobijaju hraniteljske porodice i takvim temama je mesto i u pozorištima.
Nagrada Laza Kostić
Milošu Latinoviću danas je na otvaranju Novosadskog sajma knjiga uručena nagrada „Laza Kostić“ za roman „Etape noći“ u izdanju Vulkan izdavaštva. Latinović (1963, Kikinda) je autor šest zbirki priča, pet romana, dve knjige eseja, desetak dramskih tekstova, više od sto književnih priloga. Žiri Društva književnika Vojvodine proglasio je njegov roman „Dželat u raju“ za knjigu 2008. godine u Vojvodini, za poetsko-proznu zbirku „Zvezde i ostrva“ dobio je nagradu „Stevan Pešić“ 2012, a roman „Sto dana kiše“ priznanje “Zlatni suncokret” za 2013. godinu.
Da li je manjak hrabrosti i slobode u pozorištu razlog odsustva ozbiljnog političkog teatra?
– Mislim da ima dovoljno hrabrosti. Imamo mi predstava koje vrlo oštro govore o nekim pojavama u društvu. Međutim, svi mi imamo političke stavove i mišljenje pa samim tim i političku slobodu. Mi smo imali predstavu i o tragedijama radnika na gradilištima, u nekim komadima se oštro kritikuje današnja politika, uzimaju se delovi govora određenih političara. Pitanje je da li je to dovoljno. Neki smatraju da jeste, drugi se ne slažu. Presudna je to što je prepunjena čaša politike. Naprosto ljude to odbija i to je ključni razlog zašto pozorišta izbegavaju da se time bave.
Na koji način se treba onda baviti aktuelnim temama?
– Ne sme nijedno pozorište da ode u laku zabavu i u nešto što će biti ponuda da se ljudi razgale. Pozorište nije mesto gde se ljudi razgaljuju. U pozorište ljudi moraju da dođu da bi razmislili, da bi korigovali svoj stav, da bi uporedili svoj stav sa mišljenjem pisca ili onih koji replike pisaca izgovaraju. Ja sam za to da, ako već ne možemo da imamo vruće političko pozorište, onda bolje da nemamo ni laku zabavu. Laka zabava je najgori odgovor na stanje u jednom društvu i to mi umetnici moramo da sprečimo. Bolje igrati komade koji nisu politički relevantni, ali su misaoni, umetnički značajni, edukativni, nego plasirati laku zabavu koja je odusustvo i bekstvo od stvarnosti. Pozorište to ne sme da radi.
Ima li cenzure ili autocenzure u pozorištu?
– Ima i to je normalno. Toga je uvek bilo i to je nešto što je imanentno svakom umetniku. Ja lično nikada nisam imao neku intervenciju da mi je nametnut neki umetnik, tema ili neki saradnik. Bilo je političkih reakcija na naše predstave što je potpuno očekivano. Bilo je reakcija puritanaca, koji ne vole ovakvu vrstu pozorišta što vam i sleduje kada se bavite ovakvim teatrom, ali niko nikada nije došao da kaže: „Mora da režira taj i taj, uzmite komad tog pisca ili mora da igra taj glumac“. To se za mojih sedam godina u Bitefu nije dogodilo. Nismo imali tu vrstu cenzure ni prema Andrašu Urbanu, ni prema Kokanu Mladenoviću ili Tanji Mandić Rigonat. Nikoga nisam nikada pitao koje je vere ili stranke. Kao direktor ustanove koji je politički postavljen, jesam time obeležen, ali to ne znači da sam ja ovde da bih branio određenu političku liniju na uštrb onoga što je važno za umetnost.
Znači umetnost može biti na prvom mestu?
– Mislim da kriza polako prolazi , da politički još postoji neki oprez, ali objektivno novca ima sve više i to je pozitivno za vreme u koje živimo. U jednom trenutku je bilo ozbiljno koliko je finansijski kultura bila zanemarena, zbog stava da su to neki ljudi koji su protiv. Možda su ti ljudi i danas protiv, ali više nije taj nivo odstranjivanja vezan za ekonomski momenat. Mi smo 2014. imali za produkciju budžet 3,5 miliona dinara, a danas imamo 13 miliona.
Koji su onda ključni problemi?
– Ono što ozbiljno ugrožava pozorišta jeste zabrana zapošljavanja u javnom sektoru. Jedan čovek radi pet poslova, zabrana zapošljavanja dovodi pozorišta na rub propasti, ljudi odlaze u penziju ili na bolja mesta i to je najozbiljnija pretnja srpskom pozorištu i država to mora da reši.