Miloš Latinović: Banat je zemlja čuda, ushićenja i tuge

Odluku je jednoglasno doneo žiri u kojem su bili književnici Nikola Vukolić, Miljenko Jergović i Mladen Vesković. Priznanje dodeljuje "Zadužbina Petar Kočić Banja Luka - Beograd" za visoka dostignuća u savremenoj književnosti i odanost lepoti misli i reči slavnog pisca i dodeljuje se četiri puta godišnje. Na kraju svake godine, jedan od četiri dobitnika dobija nagradu "Кočićeva knjiga".

„Etape noći“, u izdanju "Vulkana", fokusirana je na Banat i njegovu istoriju od skoro pet vekova, od predvodnika seljačke bune protiv mađarskih zemljodržaca i vlastele Ðerđa Dože, do devedesetih godina prošlog veka.U kakvom ste raspoloženju dočekali vest o nagradi?- Ne volim kada telefon zvoni rano, jer potkovan iskustvom znam za kim zvoni to zvono. Istina, saopštenje o dodeli nagrade Kočićevo pero stiglo je nešto kasnije i zateklo me u pripremama za Bitef festival. U prvi mah sam mislio da je pristigla poslovna informacija ali nije, nego vest koja upornog književnika, čije umetničko trajanje premašuje tri decenije, obaveštava da još uvek ima razloga da stvara i objavljuje.Koliko vam imponuje sastav žirija koji je nagradio vaš roman?- U teatru kažu da je glumačka podela za predstavu pola posla u njenoj realizaciji. Slično je sa žirijem koji donosi odluku o nagradama. Verujem da njegov sastav definiše karakter priznanja, daje mu značaj i kredibilnost. Žiri - Jergović, Vukolić i Vesković - čine judi koji ne potpisuju blanko papire i menice bez pokrića.

A, koliko vam zbog prethodnik laureata znači ovo priznanje?- Spisak zvanica je dug i reprezentativan, te je činjenica da je i moje ime upisano u ovoj godini, i pridodata na pergament laureata, veliko zadovoljstvo. Prepoznajem mnogo mojih prijatelja, ali i književnika čiji rad veoma poštujem. Ne želeći nikoga da izdvajam posebno, srećan sam što velika većina prethodnih dobitnika Kočićevog pera danas predstavljaju najbolji deo srpske književnosti, te da njihovo kontinuirano trajanje, kvalitet, istrajnost i vera u umetnost, određuju domete i pokazuju vitalnost naše literature.Dolazite iz bogate i darovite literarne sredine. - Kikinda je pre nekoliko godina bila jedan od najznačajnih gradova srpske proze, a to nije bilo slučajno, jer mora se negde zakačiti oblak Jakšićevog, Popovićevog, Antićevog nadahnuća, a ako se tome doda posebnost Vasiljeva i grandioznost Crnjanskog, u kojem damara Banat i kroz svaku rečenicu ruskog kneza zagubljenog u Londonu, onda takva konstatacija nije čudna ili iznenađujuća. Zbog toga ne doživljavam to nasleđe kao teg obaveze, nego kao inspiraciju, kao motiv da tim velikanima budem bliže, ako ne po kvalitetu, jer je nedohvatno, nego baveći se poslom koji su i oni odabrali.Kiša se kao inspiracija provali u vašim delima, pa tako i u „Etape noći“. Zašto? Osim nje, koja su sve nadahnuća banatske ravnice?- Kiša je simbol. Ona je poput suza – radosnica ili tuge, i ima dvoliko dejstvo – plodnosti i ragradnje. Između ta dva pola ona “pada” u mojim romanima. Kiša je i oznaka melanholije. i derta. Sve to su odlike karaktera ljudi u Banatu. Mi koji smo rasli u ravnoj zemlji međ’ rekama od posebnog smo blata zamešani. Banat je zemlja čuda, ushićenja i tuge. Banat je terra incognita za sve koji ne umeju da maštaju, pa ih što reče Mika Antić, treba terati iz našeg sokaka.

Kako uspevate da uskladite tišinu pisanja i buku teatarskog stvaranja?- Sve teže, a slutim da je to zbog godina. Pišem svakog dana i radim svakog dana, jer pozorišni posao ne može da stane u kalup. Podelim dan, kao Janus, i radim, a ta disciplina i organizacija, daju rezultat. Kako vreme prolazi lišavam se nepotrebnih stvari – poput sedenja ispred televizijskog ekrana ili kratkih putovanja, na koja ne nosim knjige i kompjuter.Da li ćemo neko vaše knjiženo delo u bliskoj budućnosti gledati na sceni?- Već dugo čekam na realizaciju drame Zjapina u Narodnop pozorištu Timočke krajine u Zaječaru, a verujem da će naredne jeseni doći na red komad inspirisan prozom Žike Pavlovića. Veliko je zadovoljstvo bilo ispuniti nalog teatara iz Zaječara, pa verujem da još malo strpljenja nije naodmet. Takođe, jedna dramska priča o golgoti komada "Sumnjivo lice" Branislava Nušića traži svoju scenu.Kojoj predstavi se posebno radujete na predstojećem Bitef festivalu?- Za mene je dolazak Kejti Mičel i predstave “(Nije) kraj sveta” značajan događaj, jer dugo nisam gledao njene produkcije, a volim njen tetaraski stil i rad.Bonus video: Milena Marković dobitnica Ninove nagrade

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=milenamarkovidobitnicaninovenagradeaj-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3353648"]