Često sam se pitao – a nikad se nisam usudio da ga pitam – da li tu pored jezera ponekad žali za starim danima provedenim u Dablinu. Uvek bih se setio razgovora pesnika Filipa Larkina s jednim reporterom koji ga je pitao zašto je odabrao da živi u Halu na severu Engleske, „tako daleko od centra“. Na to je Larkin odgovorio zlobnim pogledom i upitao: „Centra čega?“
Ovaj odlomak iz memoarsko-esejističke knjige najpoznatijeg savremenog irskog pisca Džona Banvila „Fragment vremena“ (210 str. prevela sa engleskog Ksenija Todorović, izdavač Clio Beograd) dotiče jednu od važnih tema koje su pisca opsedale, ili, bolje reći, od kojih se nije krio u sigurnoj kući od slonovače. Odnos prema Dablinu, žarištu intelektualne zajednice i simbolu nacionalnog identiteta koji je opsedao najznačajnije irske pisce (ponajviše Vilijema Batlera Jejtsa, Džordža Bernarda Šoa, Džejmsa Džojsa, Semjuela Beketa), cenzuri koju je vekovima nametala rigidna Katolička crkva (sa kojom se žestoko hvatao u koštac još sveštenik Džonatan Svift).
Tu je i svojevoljno izgnanstvo pisaca (daljina ponekad izoštrava pogled, a ponekad samo pojačava mitsku auru), delikatan odnos sa Ujedinjenim kraljevstvom i delovanje nacionalističkog pokreta, često uključenog u tragične, terorističke poduhvate, – sve to je u vidokrugu ove izazovne i opojne knjige koja nudi ogledalo svakoj drugoj kulturi.
Rođen 1945, u gradiću Veksfild, Džon Banvil ubrzo je stigao do Dablina i u njemu prepoznao zavičaj koji nudi ono za šta se sam izboriš. Objavio je 30 romana (deo je potpisan psedonimom Redžinald Blek), osvojio sve najznačajnije književne nagrade sem Nobelove (zasad je tu u dobrom društvu sa Borhesom, Filipom Rotom, Kalvinom, Kunderom, da pomenem samo najvažnije pisce). Za roman „More“ (preveden i kod nas), dobio je Bukera, potom Nagradu Franc Kafka, Nagradu evropske književnosti (predao mu je najznačajniji nemačli kritičar Marcel Rajh-Ranicki). Više godina je bio u najužem izboru za Nobelovu nagradu, kad su birani laureati za 2018-2019 javio se telefonom glas koji je Banvilu zvanično pročitao obrazloženje za nagradu iz Stokholma. Četrdesetak minuta kasnie, čula su se druga imena.
Istraga je ubrzo otkrila da je telefonski poziv stigao iz službenih prostorija švedskog komiteta koji je odučivao o nagradi! Vrlo kafkijanski.
Kritičari su otkrivali da su na ovog pisca presudno uticali Kafka, Nabokov i Henri Džejms, a najugledniji profesor i teoretičar Džordž Stajner je još 1997. napisao u londonskom Observeru: „Banvil je najinteligentniji i stilski najistančaniji romanopisac među onima koji danas objavljuju na engleskom jeziku“.
Podnaslov ove knjige „Dablinske uspomene“ dobija svoju dramsku napetost već prvom rečenicom „Dablin nikad nije bio moj Dablin, i stoga je sve bilo uzbudljivije“. Kao dečak stizao je u mrzlim jutarnjim satima, vozom koji je vukla parna lokomotiva, grad je bio velika nepoznanica koju će odgonetati celog života. Ali početak je važan, i zato sledi važno upozorenje: „Za mene je Dablin isto što i Moskva za Irinu iz Čehovljeve ,Tri sestre’, mesto čarobnog obećanja za kojim je neprestano žudela moja mlada duša“.
Vraćajući se u prošlost, pisac postavlja presudno pitanje šta se sa njom događa, kad prošlost prestaje da bude prošlost i osipa se u zaboravu. Ili, prerasta u legendu, u urbani folklor, što je svojstveno svakoj kulturi, ali može da postane opasna, ukoliko se podlegne nostalgiji koja uvek zamagljuje pogled. I tu Banvil prihvata Ničeovu pouku kad tvrdi da stvarna dubina prebiva na površini.
Pošto je veliki Džejms Džojs svoje remekdelo „Uliks“ smestio u jedan dablinski dan (16. juni 1904, kad je pisac upoznao svoju životnu pratilju Noru Barnakl) – ostvarivši odisejevsko putešestvije po svim gradskim značajnim mestima, od univerziteta do pivnica i prčvarnica – nije moguće izbeći reference na ovu mitsku tvorevinu. Banvil se kreće u drugom vremenu, ali duh mesta se nije mnogo promenio.
Kao junak ove knjige iskrsava jedan od piščevih prijatelja, Cicero (verovatno fiktivan lik koji pisca vodi kroz grad kao Vergilije Dantea u poznatom epu). Njih dvojica obilaze grad, prepoznaju promene, modernizacija uvek narušava urbanu memoriju u izvesnoj meri, važno je naći meru (sve vreme sam pri tom mislio na moj rodni grad koji se pretvara u kartonski Abu Dabi!).
Piščev narativ se pretapa od sećanja na promakle godine (sirotinjski život iz pretrpanih stanova, mračne zone grada u kojima se seks krčmi uprkos zabranama), do otkrića šta se dogodilo sa zdanjima i spomenicima od istorijskog značaja. Posebno je dramatično šta se dogodilo sa džinovskim spomenikom admiralu Horaciju Nelsonu, koji je Britaniju odbranio u sudbonosnom pomorskom okršaju kod Gibraltara. Na dan kad je Irskoj, posle više stoleća pod engleskom vlašću, priznata nezavisnost, grupa irskih nacionalista digla je u vazduh Nelsonov stub. Ruševine su uklonjene, a glava je sačuvana sa izvesnim oštećenjima. Opis ostatka glave potkrepljuje i fotografija (pedesetak dokumentarnih, crno-belih fotografija podupire ovu priču o Dablinu nekad i sad).
Poslovični ironičan duh, svojstven ovoj kulturi koja je klesana u pivnicama i kafanama, pojačan je Banvilovim humornim spojevima: neke pisce iz inostranstva povremeno prijatelji vode na mesto „gde je Beket pio pivo“, a u dokumentima najstarijeg porodilišta na Britanskim ostrvima Banvil je našao da je čuvena pivnica Gines, inače dobrotvor u održavanju ove važne ustanove, godinama isporučivala određenu količinu piva, brinući o budućoj klijenteli!
Kad se u književnosti traga za prošlošću, odmah se nameće blizina Prustovih otkrića iz njegovog epohalnog ciklusa. Banvil je očigledno proučavao ovog pisca, zaobišao je klopku sa „madlenama“, ali kao omaž velikom prethodniku, završno poglavlje knjige „Fragmenti vremena“ naslovio je „Nađeno vreme“ (preuzeto iz Prustove završne knjige).
I tu sledi veliki obrt: umesto analogije sa Prustovom alatkom, dva hodočasnika kroz svoj grad opisuju lepotu nekadašnje kaldrme (narušene tu-i-tamo nakaznim asfaltnim zakrpama), dive se starim klesanim zdanjima, drvenim zgradama koje valja opipati. Kaldrma i tesani kamen, neobični simboli vremena iz prohujalih dana.
Izvanredna, zabavna, i da li smem da kažem?, poučna knjiga. Pre nekoliko godina ovaj isti izdavač je objavio Banvilov najbolji roman „Drevna svetlost“. Sada sam i njega pročitao iznova, i posle „Fragmenata vremena“ delovao mi je bolje. Ili sam se ja u međuvremenu izmorio na nekim nepotrebnim lektirama (naravno, te knjige ne ulaze u opseg mog pisanja na ovom mestu).
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar