2
Put u pakao popločan je dobrim namerama, važna je napomena francuskog klasika Andrea Žida, kome se još onomad smučilo da sluša neprekidna sartrovska nagvaždanja o tzv. angažovanoj književnosti, koja instrumentalizuju “bel letr“, bilo da je reč o socijalističkoj književnosti ili desničarskim (pro-naci) estetizacijama.
Verovatno je to imao na umu italijanski pisac Alesandro Piperno (1972) kad je svoj debitantski roman naslovio rečima “S najgorim namerama” (332 str. prevela sa italijanskog Mirjana Ognjanović, izdavač Booka, 2021). Namere je uputno ostaviti po strani, jer kako reče onaj krojač u čuvenoj Beketovoj drami, gospod Bog je imao najbolje namere, a “pogledajte šta smo dobili!“
Hitam da saopštim, reč je o fascinantnom i, u svakom pogledu, intrigantnom romanu, koji obuhvata tri generacije imućne rimljanske porodice Sonino, od vremena Dučeove diktature, do početka devedesetih prošlog veka. Reklo bi se, porodična saga, kao varijacija, po uzorima na Karamazove, Budenbrokove ili Tiboove (francuskog klasika Rožea Martena di Gara, nobelovca iz 1937). Ali, daleko od toga. Jer u podlozi ne postoji hronološki ispričana priča, roman je asocijativnom dramaturgijom povezan nizom vremenskih skokova i pripovednih perspektiva. Iako je osnovni unutrašnji narator najmlađi izdanak Soninovih, Danijel, zbunjen u životu, neodlučan u svakodnevnim iskušenjima, zahvaljujući piščevim ironično parodijskim moćima, pomoću njega zaplet uključuje sve članove porodice.
Ponekad se ugao pripovedanja gotovo neosetno prenosi na nekog drugog učesnika porodične i životne priče, a u ovom panoptikumu se satirično dovode u pitanje svi tabui vladajućeg građanskog kodeksa: standardi javnog ponašanja, solidarnost unutar porodice, etički zahtevi u poslovanju… Vrline se gaze gde god to nije mnogo vidljivo, a poroci se ukazuju gde najmanje očekujete, sve do ivice incesta unutar porodice (izvinjavam se na zagonetnosti ovog iskaza, ne smem da narušim učinak čitalačkog iznenađenja).
Kad je prvi put objavljen 2006. namah je roman postao bestseler, dobio ugledne nacionalne nagrade “Vijaređo” i “Kampijelo“, izazivajući podele u kritičkoj recepciji, od proglašavanja remek-delom do oznake anarhičnog nihilizma i autorovog koketovanja knjiškim analogijama. Pošto je Piperno univerzitetski profesor književnosti u Rimu, poznat po studiji o Prustu i njegovom antijevrejstvu, kritičar uglednog lista “Korijere dela sera” upotrebio je prejako priznanje – “Novi Prust”.
Lepo, ima tu nešto i tačno, jer je pisac odabrao dobre uzore. Bolje tako, nego kad pisci otkrivaju stilske postupke koji se odavno prepoznaju kao legitimni i deo klasičnog kanona.
Dok sam čitao ovaj stilski virtuozno pisan roman, nabijen odjekom rableovskog hedonizma i nasrtaja na tabue (tu bih pomenuo i izazov Luj-Ferdinanda Selina), činilo mi se da je Peperno prave uzore našao u delima Filipa Rota (“Portnojeva boljka”) i Sola Beloua (“Hercog”): odavno su nestali iz naših knjižara, neko od izdavača bi mogao da ih darežljivo ponudi novim čitalačkim naraštajima.
Pošto sam pomenuo negovan stil, sa neočekivanim kulturološkim referencama (najčešće obojenih ironijom), navešću samo mali odlomak:
“Jednom prlikom, za vreme časa katekizma, kojem sam bio podvrgnut u pokušaju da me preobrate u veru moje majke, ili, još gore, da me pročiste od ostataka vere moga oca, susretoh se sa mitom o Luciferu: pad u pakao omiljenog anđela Svevišnjeg. Istog časa osetih poznato domaće raspoloženje. Video sam kako taj mit oživljava u mojoj majci, ali preokrenut. Ona je bila suprotnost Luciferu: biće iz mraka, turobnih osećanja i udarne neurotične volje, koja je, kako bi se iskupila za sopstvenu sklonost prema zlu, izabrala raj brižljivosti. Ali, u dubini, održavalo bi se ono što bismo, uz izvesnu hvalisavost, mogli nazvati ‘nostalgijom prema tajni’”.
U ovako postavljenoj narativnoj perspektivi, porodica Sonino je načinom stila života (mediteranska gizdavost do granica nepodnošljivog kiča) i poslovnim udruživanjem povezana sa porodicom Ćitadini iz susednog grada. Dok se, posle niza godina tobožnjeg sklada, kao sa najrođenijima, ne pojave kobne pukotine poslovne izdaje, finansijskog potkradanja, do dugo prikrivane preljube “na vrhu”.
Pipernov opis porodice i njenog uključivanja u javni i poslovni život dotiče ono srce tame, koje u Italiji podrazumeva prisustvo mafije u gotovo svim porama svakodnevnog života. Ova tema je već dobro i temeljno obrađena u romanima kao što su “Izuzetni leševi” Leonarda Šaše ili “Gomora” Roberta Savinija, da ne pominjemo filmove “Baarija” Đuzepea Tornatorea ili “Napoli Napoli Napoli“ Ejbela Ferare. Piperno elegantno zaobilazi i samo pominjanje ovog društvenog fenomena koji kao hobotnica dopire do svake porodice. Isto je već onomad maestralno izveo Frensis Ford Kopola u svom kultnom eposu “Kum” (1-3), u kome se govori samo o porodičnim vrednostima i važnosti održavanja porodice, nasuprot zlu koje vreba sa svih strana.
Piperno ipak ide dalje od toga: pošto je deo porodice Sanino nastradao u nacističkim progonima i gasnim komorama, sada je preostao fenomen istorijski ugroženog naroda koji na teritoriji države Izrael drži u zaštićenom pojasu Gaze (čitaj: logor), narod starosedelaca, Palestinaca. Pošto jedan od Danijevih stričeva, Teo, živi u Izraelu, postoji žestoka porodična prepirka o pravdi i krivdi na prostoru gde je rođeno hrišćanstvo. Ova izmena polemičkih argumenata nije samo dokaz kako se dele porodične vrednosti. Ona govori o podelama na tlu koje neprekidno uzima danak u krvi, na obema stranama.
Čitaocu se može povremeno učiniti da pisac uživa u poricanju građanskih mitova i tradicionalnih vrednosti, pa ipak, pre će biti da njegova analitička i kritička alatka samo prepoznaje neumitne razaračke procese koje je uzgred nanela nova epoha globalnog tehnološkog napretka: vrednosti prelaze u oblast virtuelnog, pojmovi čestitosti i dostojanstva samo su neobavezna moneta kojom se zamajava sirotinja.
Pošto se roman otvara u velikom stilu, raskošno ironičnim opisom dugog umiranja dede, Bepija Sonina, kad se približi kraju svoje sage pisac kao da je malo izgubio dah: usredsredio se na lične nevolje i male poraze svog unutrašnjeg naratora (fiktivnog alter-ega), Danijela Sonina, valjalo ga je dovesti do samoispovednog harakirija. Piscu je laknulo, ali i nama.
Ovaj izvanredni roman, koji sam čitao sa ogromnim uživanjem (mnoge rečenice sam ispodvlačio, da bih znao gde da se vratim), prevela je na uzoran način Mirjana Ognjanović, kojoj dugujemo niz otkrića pisaca kao što su Bucati, Maurensig, Sorentino, Ferante.
Malo je u nas tako vičnih i posvećenih prevodilaca, neke izuzetne knjige su u našem čitalačkom iskustvu ”potonule” zahvaljujući trapavim i nesigurnim prevodima. Prvi put je jedan izdavač, Booka, posebnom beleškom predstavio dosadašnji pripovedački i prevoditeljski rad ličnosti koja nam daruje književno delo. Većina izdanja ne bi smela da ponovi ovaj postupak, jer nije lako otkriti da su svoje prevodioce doveli “sa ulice”.
