Anđeli podzemlja - kritika filma "Berlin Aleksanderplac"

Svake jeseni izbor dela iz jedne od najvažnijih evropskih kinematografija poslastica je za sve one koji prate autorski, art-haus film, a protekla godina je ponudila dobre izazove radoznalcima. Imali smo na raspolaganju sedam dela, jedno je već ranije prikazano na našim ekranima (izvanredni, Oskarom ukrašen “Hladni rat“ Pavela Pavlikovskog, opora i opojna verzija kultne “Kazablanke“, ko ga je propustio, odmah na popravni ispit). Ostali filmovi u ovoj ponudi su najnovija produkcija, niz imena proverenih ali i potpuno novih autorskih imena.Obično su u ovakvim prilikama naše dvorane dobro popunjene, ali poznate nevolje su primorale organizatore da filmove ponude u onlajn izdanju. Iako me filmsko vaspitanje usmerava da filmove najpre vidim na velikom ekranu zamračene dvorane (holivudska maksima “Bigger than life“ važi i za ovu vrstu filmova), novi trendovi u produkciji i distribuciji filmova, koje diktiraju medijske sile Netflix, HBO, Amazon, primoravaju nas da neke važne autorske projekte pratimo samo na onlajn i striming ponudama. Već smo u novijim godinama videli da su neke od najznačajnijih dela za ove medijske mogule uradili Alfonso Kuaron (“Roma”), Braća Koen, Daren Aronovski, Dejvid Finčer (“Mank”), Saša Baron Koen (“Borat 2”), između ostalih. Ovi filmovi, pre nego što postanu prisutni samo na internetu, prođu u Americi simbolično bioskopsko prikazivanje, tek toliko da se zadovolje uslovi Američke filmske akademije za Oskara. Nova vremena, novi običaji!(Mala napomena: ko vam kaže da je ugodno gledati filmove na onlajn portalu, vara vas. Kad krene onlajn, sledećih nekoliko sati moraju proteći u potpunoj kućnoj izolaciji, nema stanke niti vraćanja snimka, no ukućani se muvaju oko vas remeteći vam koncentraciju, o pametnom telefonu - sve zaboravite!)Festival je otvorio spektakularni i apokaliptični film “Berlin Aleksanderplac“ (183 min.), koji je ove godine na Berlinalu osvojio Zlatnog medveda za najbolji igrani film i još 11 festivalskih priznanja.Rađen je po kultnom romanu nemačkog pisca Alfreda Deblina iz 1929. Ovaj roman inovativne strukture, zbog naizmenične upotrebe biblijsko-propovedničkih reterenci i dokumetarne građe - novine, oglasi, pesme, ulične doskočice - poređen je sa Džojsovim “Uliksom“. Nagovestio je novi romaneskni žanr doku-fikšn, koji su tridesetak godina kasnije ponovo “otkrili“ Truman Kapoti, Tom Vulf, Norman Majler... I odista otkrili, jer o Deblinu najverovatnije nisu imali pojma, kao ni američki ugledni arbitri književnog ukusa.Engleski “Gardijan“ je 2002. napravio glasanje 100 uglednih pisaca današnjice i Deblinov roman se našao među 100 najvažnijih knjiga svih vremena.Pre četiri decenije harizmatični Verner Rajner Fasbinder je načinio tv-seriju “Berlin Aleksanderplac“ u 14 epizoda, ukupno 15 i po sati.https://www.youtube.com/watch?v=OLgNkvtovV4U duhu nemačkih filmova iz završnih godina Vajmarske republike, virtuozno je iskorišćena estetika crno-bele fotografije, sa dešperatnom melanholijom glavnog junaka Franca Biberkopfa, koji se po izlasku iz zatvora ponovo nalazi na dnu, među propalitetima raznih vrsta (opasni pijanci, prostitutke, ponekad dobrog srca). I, naravno, sa propratnim komentarom unutrašnjih glasova junaka, ponekad u parodično-biblijskom ključu.Ova tv-serija, prikazana i kod nas u nekadašnjoj sređenoj zemlji, u jednom poznatom njujorškom biskopu je nedeljama bila prikazivana iz tri dela, u tri dana, sa dobrom posetom (ko bi izdržao petnaestak sati u jednom danu, sem ovih naših današnjih bindžomana, svaka čast!).Pre toga Deblinov roman je imao jednu ekranizaciju 1931. O njoj se malo zna, već se slutilo kako se nacizam nadvija nad Nemačkom, a Deblin, kao osvedočeni levičar (kao da njegovo delo može da potpadne pod ideološku oznaku!) već se spremao da umakne u Brazil.Najnoviju ekranizaciju romana je režirao, po sopstvenom scenariju, autor iz avganistanske porodice Burhan Kurbani, rođen u Nemačkoj 1980, školovao se na Filmskoj akademiji u Fredrigsburgu, pre ovog podviga imao je samo jedan igrani film.https://www.youtube.com/watch?v=Q9nZFUgyclEPrvi kadar njegovog novog filma otkriva nam čoveka koji se noću, na otvorenom moru, bori sa talasima, na ivici je snaga, iznad, sa neba, osvetljava ga signalna raketa. Sledeća sekvenca nas uvodi u divan sunčani dan, mladi čovek šeta parkom za koji vrlo brzo otkrivamo da je, usred berlinske metropole, leglo drogomana i prometa opasnim opijatima. Vreme sadašnje, mladi čovek po imenu Frensis (Velket Bunge), poreklom iz afričke zemlje Gvineja Bisao, deo je migrantskog talasa, bez pasoša i stoga neprekidno u opasnosti da ga policija pokupi i nekom izruči van nemačkih granica.Prateći odisejevsku putanju ovog junaka sa dna, reditelj Kurbani (po sopstvenom scenariju) sledi polifoničnu strukturu Deblinovog dela, koje je u svom podnaslovu imala oznaku “simfonija grada“. U tom parku Frensis upoznaje zavodljivog i prikriveno opasnog dilera droga na veliko, koji mu nudi posao: da priprema hranu za sitne dilere droge, koji su maltene svi pristigli na isti način u obećanu zemlju.Ubrzo će se ispostaviti da je sklopio ugovor sa đavolom, Rajnhhold (sjajni glumac Albreht Šu) jedan je od vladara u svetu tehno-klubova, bleštave ikonografije, sa zadržanim retro modama iz naci-epohe. Ovde se Burhani naslanja na izvrsnu tv-seriju Toma Tikvera “Berlin Vavilon“, koja je prikazala tobož svetliju stranu završnih godina vajmarske kulture, s tim što to, devet decenija kasnije, u Kurbanovoj verziji, više nije ironičan oproštaj sa varljivim sjajem Vajmarske republike, već doprinos novoj, treš-kulturi besomučne upotrebe svih eklektički nagomilanih šljokica.U narativnoj matrici reditelj prati Frensisovu borbu za opstanak, uz njegovu neprekidnu mantru: kako ostati dobar u ovom kovitlacu suprotstavljenih strategija (država nastupa samo tamo gde su zločini i nedela na društvenom dnu egzemplarno vidljivi). Naporedo s tim, odnos između Frensisa i Rajnholda, u početku službeno na odstojanju, postepeno pridobija obrise homoerotičnosti, s tim što Rajnhold ima posebnu patološku sklonost: njegova fascinacija naočitim Afrikancem se iskazuje željom da se izbliza, voajerski prati Fransisova seksualni život, što ovaj odlučno odbija.Tokom jedne opasne jurnjave sa policijom, Rajnhold kukavički ostavi Frensisa u prevrnutom autu, i posle spasilačke intervencije hitne pomoći mladić ostaje bez leve ruke. Svaki njegov pokušaj udaljavanja od Rajnholda ne vodi ničem dobrom, jer samo u poslovnom odnosu sa njim on uspeva i da nešto zaradi. Ključna je sekvenca kad ga Rajnhold, prilikom ubeđivanja da dobro i težnja za dobrom ne mogu da opstanu u ovakvom svetu trećeg milenijuma, postavi strašno pitanje: “Da li si nekad ubio?“Kamera dugo prati, izbliza, Frensisov napor da izbegne odgovor. I ostaje tajna da li se, i možda kako, to ikada dogodilo, premda slutimo da u njegovoj glavi klija ideja da bi ovaj dasa zaslužio tu počast.Ali poslodavac ne odustaje, već manično pokušava da razotkrije ko je žena s kojom Fransis živi. I tu se fokus pomera na Mici (Jele Haze), devojku koja sama organizuje krug poverljivih seksualnih korisnika, uz prećutnu Fransisovu saglasnost. Odrasli su u uslovima u kojima se sve naplaćuje. Mici postaje ključni lik, njena unutrašnja etika (u okviru nametnutih okolnosti) je neporeciva, veza sa Frensisom prerasta u nešto posebno, ostaje trudna, razmišljaju o braku. Ali, za brak su potrebna dokumenta. Frensis traži od Rajnharda da mu obezbedi nemački pasoš, ovaj to lako sredi, pod jednim uslovom, koji u početku ne nagoveštava tragediju.U narativnu strukturu filma povremeno se “iz ofa” čuje glas koji brehtovski objašnjava šta se zbiva, a katkad je to parafraza pouka iz zapisa o starozavetnim prorocima. Ali sa pojavom Mici, u tom javljanju prepoznajemo njen glas koji dodaje prizvuk njenog ličnog tumačenja.Druga vidna rediteljeva intervencija ukazuje se u oniričnoj viziji junakove mentalne teskobe prilikom prelomnih trenutaka života. Prva fantazma je prikaz potapanja u morskim dubinama, uz napor da se isplliva na površinu. Druga, kad junak oseti veliku ugroženost, fizičku i moralnu, jeste arhetipska slika bika koji sa pretećim rogovima stoji naspram njemu.I na kraju, kao cenu dobijanja pasoša, Frensis pristaje da sudeluje u Balu pod maskama, u Rajnholdovom omiljenom tehno-klubu “Novi svet“. Dobio je kostim koji je uslov za pasoš: masku i dlakavi ogrtač orangutana! Poniženje je ogromno, ali u tom svetu ono ne manjka. Samo, na tom balu dugo nema glavnog šefa parade, on obavlja paklenu osvetu sa Mici.U samoj završnici, Frensis, sada kao Franc Biberkopf izlazi iz zatvora (oslobođen je, a ubica njegove nesuđene žene se našao iza rešetaka). U tom trenutku sklapa se Kurbanov film, tamo gde je Fasbinderov (tačno po Deblinovoj dramaturgiji) počeo! Vremena romana i dve različite ekranizacije se ne poklapaju, i u tome je veličanstvena ironična poruka svih tih poduhvata.A pošto ovde govorimo o filmu autora sa avganistanskom poreklom, jednu od ključnih odlika njegovog filma čini čarolija s kojom je na izvanredno delikatan, i bez uobičajenih moralističkih podvlačenja, u središte preuzete Deblinove dramaturgije udenuo dramu iseljeništva, migranata. Koji sada smetaju svima, kao da su u ovu opasnu odiseju krenuli iz olakih, turističkih razloga.Ne moram da naglašavam izvrsnu ulogu svih glumaca, do poslednjeg, halucinantnu fotografiju (Joši Hajmrat, neizmeran koautorski doprinos), upotrebu muzike, gde i koliko je to neophodno da se oboji lažna multietničnost epohe, plitki hedonizam kao prirodni nastavak društva koje je u početku ponudilo utopijsku idilu “društva izobilja.“Uprkos dužini filma (183 minuta, još pola sata pa kao “Prohujalo sa vihorom“ iz 1939), nisam se pomerio, kao kad po ko zna koji put gledam Penov “Boni i Klajd”. Jedan od najznačajnijih filmova sezone na izmaku. Priželjkujem ga na našem redovnom repertoaru, nadajmo se da se i to može dogoditi.