Podeli
Sjecas li se Dolly Bell , Foto: Jugoslovenska kinoteka

Danas puni 60 godina, a skoro pola veka je pred kamerama. Snimio je sedamdesetak filmova od kojih tri sa Emirom Kusturicom. Učio je kod Branka Bauera, Sema Pekinpoa, Gorana Markovića, Živka Nikolića, Gorana Paskaljevića…Film mu je ukrao detinjstvo, ali mu slava nije oduzela pamet. Uskratio je sebi školovanje za glumca, ali je zanat delio sa najboljima – Pavlom Vuisićem, Cicom Perovićem, Slobodanom Aligrudićem, Batom Stojkovićem…U enciklopedijama piše da je srpsko-hrvatski glumac, a on bi najradije da je jugoslovenski! Čiji god da je, on je nezemenjivi, veliki tihi igrač na filmskom prostoru nekadašnje velike zemlje.

“Kako kaže jedan moj drug, mi smo rasli pod direktnim uticajem američke propagande. Sa 11-12 godina sam slušao Džimija Hendriksa, pa neka sada neko objasni otkud on u Lici!”, rekao je Slavko Štimac Ani Mariji Rossi koja je za potrebe oktobarskog izdanja mesečnika “Kinoteka” napravila razgovor s njim, ali i veliki osvrt na jednu, po svemu, posebnu glumačku karijeru.

Piše: Ana Maria Rossi

Ana Maria Rossi/Foto: Dalibor Danilović

Slavko Štimac nije zvezda. On je prava filmska veličina sa velikim umetničkim i ljudskim kvalitetima, i to ga čini posebnim. Baš kao što je bio posebno dete u razredu od njih trideset kada ga je Maja Gluščević, supruga reditelja Obrada Gluščevića, pre pedesetak godina izabrala da igra glavnu ulogu u filmu “Vuk samotnjak”. Slavko je tada mislio da je i film igra, tim pre što su mu govorili da ne treba da glumi, već da se ponaša prirodno, kao da se igra. I tako je počeo igru sa odraslim ljudima, a detinjstvo mu se pretvorilo u rad na filmu. I mladost mu je prošla između kamera, a prvobitni stres zbog prekinutog detinjstva tu i tamo je ostavljao posledice. On je to sažeo u jednoj rečnii: ”Najteže mi je bilo što nisam nikada išao sa đacima na ekskurziju.”

Od tog prvog filma, “Vuk samotnjak” koji je 1972 godine premijerno prikazan na jugoslovenskom filmskom festivalu u Puli, Slavko Štimac je odigrao blizu 70 uloga na filmu i u serijama, i dobio značajna priznanja- Aleksandar Lifka, Živojin Žika Pavlović, Zlatna mimoza, Srce Sarajeva…do poslednje, Počasni Ernest. Bio je glumačko otktiće, imao je 17 godina kada je dobio nagradu, u to vreme tako značajnu, Sedam sekretara SKOJ-a kao njen najmlađi vlasnik. Postao je glumački ideal Emira Kusturice zbog svoje svedene glume, publici jedan od najdražih, najomiljenijih glumaca iz nekadašnjeg jugoslovenskog filma. On je dečak koji je preživeo film i danas, sa 60 godina života koje puni, i gotovo pola veka filmske karijere, on je nazamenjivi, veliki tihi igrač na filmskom prostoru nekadašnje Jugoslavije.

Vuk samotnjak

Maja Gluščević, supruga reditelja Obrada Gluščevića, došla je te 1971. godine u Slavkov razred i pitala učiteljicu ima li tu neki dečak koji dobro recituje i koji bi bio dobar za glavnu ulogu u dečijem filmu. Učiteljica je izabrala nekolicinu, a Miri se najviše dopao mali Slavko, jer ju je znatiželjno promatrao svojim, gotovo rendgenskim pogledom. Mislio je da je to neka nova učiteljica i bio je ozbiljan. Kada je Mira zamolila učiteljicu da izvede Slavka pred razred i da nešto odrecituje, dečak je izašao i samouvereno izgovorio pesmicu. Bila je oduševljena i odjurila je svom suprugu, reditelju filma Obradu, i rekla mu da ima glavnog glumca. Bojala se samo hoće li se i njemu svideti, ali čim je video fotografije, rekao je da to je njihova zvijezda! Bila je presretna, ali i presudna za karijeru Slavka Štimca. Tako je status deteta-glumca osigurao već prvom ulogom u filmu Vuk samotnjak. A u njegovm sećanju to je bilo ovako:

“Ekipa iz filma je stigla u Liku u moje rodno mesto Perušić. Birali su dečake iz škola i bilo nas je mnogo na audiciji. Redatelj Obrad Gluščević je izabrao baš mene. Nakon toga, uloge su dolazile jedna za drugom. Nisam imao vremena da razmišljam želim li se baviti glumom ili ne, nego sam prihvatao sve izazove i uloge. Danas jedino žalim što sam odrastao pred kamerama”, rekao je Štimac koji iz filmske ekipe još pamti čika Jovu Rančića. On je s Obradom i Majom obilazio škole. Pre nego što je Rančić razgovarao s Gluščevićem, pitao je Štimca kakav je učenik:

“Odličan, rekao sam. Bio sam bistro, komunikativno i živahno dete. Koji dan kasnije okupili smo se u hotelu Jezero na Plitvicama na audiciji. Tamo sam im pričao viceve i nisam imao tremu. Zbog glume nisam imao vremena da se igram sa decom. Najveće traume imao sam zbog škole, jer sam uvek bio dobar učenik, a kako sam puno snimao, bojao sam se da ću popustiti u školi, Učio sam tokom pauza snimanja, nekad i noću. Na setove mi je dolazio nastavnik koji mi je pomagao da nadoknadim propušteno gradivo pa sam osnovnu školu završio s odličnim uspehom. Samo, nisam posle gimnazije upisao studije glume jer sam već uveliko išao iz filma u film.”

Film je sniman u Sloveniji jer u Liki nije bilo snega, a deo je sniman i u Zagrebu, u studiju Jadran filma. Slavko je godinama ponavljao da nije bio preterano uzbuđen što je izabran da bude glavni glumac u filmu, i verovao je da bi se tome mnogo više obradovao neki odrastao, iskusan glumac:

“Prvu scenu u filmu sam upamtio po tome što sam imao zadatak da hodam, da idem iz škole i vraćam se kući. Sve se događa na Kranjskoj gori, u nekom selu na tromeđi tadašnje Jugoslavije, Italije i Austrije. Krenem ja, a reditelj se uhvati za glavu i zakuka: “Joj, ne, molim vas. Recite mu neka ne hoda kao Džon Vejn, samo ne kao Džon Vejn!” Govorio mi je da se ponašam i govorim onako kako to inače radim. Nema imitiranja, oponašanja onoga što si video u filmovima. Govori onako kako razgovaraš sa svojim drugarima. Budi prirodan, svoj i spontan. Kada razmišljam o tim danima, čini mi se da sam nekako odmah, u letu prihvatio i razumeo pravila, shvatio način na koji se radi. U tome mi je, naravno, pomoglo i zbližavanje sa ekipom, postali su mi druga familija. Najteže su mi padali rastanci. Posle završenog snimanja ostajala bi praznina.”

Za film “Vuk samotnjak” scenario su pisali Obrad Gluščević i Stjepan Perović, a muziku je pisao Bojan Adamič. To je priča o dečaku. Ranku, koji neposredno posle Drugog svetskog rata u planini nalazi psa, velikog nemačkog ovčara koji je tu ostao sam. Ranko ga spašava iz zamke u koju se uhvatio i tako počinje njihovo prijateljstvo zbog kojeg će Ranko imati problema sa meštanima. No, sve će se na kraju dobro završiti i ta dirljiva priča o jednom dečaku i jednom psu imala je brojne gledaoce širom Jugoslavije, a na festivalu u Puli 1972. godine film je dobio Srebrnu Arenu i prvu nagradu publike Jelen. Tako je, na izvestan način, prekinuto detinjstvo Slavka Štimca koji je kasnije govorio:

“Danas sam srećan zbog toga što sam, kao dete koje je bilo odvojeno od normalnog odrastanja, ipak uspeo da se savladam, da ne trčim za slavom. U tom smislu, glavni oslonac mi je bila porodica. Mnogo sam razmišljao o tome. Svoje roditelje, recimo, nikada nisam video da se svađaju, nikada u kući nisam čuo psovku. I to je, verujem, bio odličan osnov da ostanem emocionalno stabilan. Taj mi je oslonac, siguran sam, i kasnije pomogao da kroz život koračam relativno bistre glave.”

Slavkov otac Pava se pomalo bavio građevinom, jedno vreme radio je u Nemačkoj. Imali su imanje. Majka je bila domaćica, brinula o ocu i trojici sinova. Ako bi mali ponekada možda i uzleteo, ona je uvek bila tu da mu potkreše krila, spusti ga na zemlju. Zato se, i pored popularnosti, nikada nije ponašao kao zvezda. Verovao je da bi to bilo degradirajuće.
Tokom snimanja filma glumci i filmska ekipa su mu bili kao druga porodica. Roditelji ga nisu posećivali na snimanjima. Otac je rano umro, bez majke je ostao 2010. godine, a bez najstarijeg brata prošle godine. Sa drugim bratom koji živi u Zagrebu, redovno se viđa i lako mu je da sedne u kola i ode kod svoje najbliže familije:

“Dvoboj za južnu prugu”, Slavko i Gidra Bojanić, Foto: Jugoslovenska kinoteka

“Imamo dobar odnos, bliski smo. Moj otac je umro kada sam imao dvadeset tri, dvadeset četiri godine. Razboleo se od raka. Poslednjih godina se mučio. Između nas je, čini mi se, uvek stajalo neko prećutno obećanje da ćemo jednoga dana da sednemo i da se dobro ispričamo. Nismo stigli, eto. To mi je ostalo kao nešto… Kada je umirao, bio sam pored njega, ali nekako, nekako mislim da je želeo nešto da mi kaže. Nikada nisam saznao šta moj otac misli o ovome što radim.
Nisam odrastao kao ostala deca, odrastao sam na filmu. I to je lako uočiti. Nisam prolazio kroz one faze odrastanja i školovanja kroz koje su prolazili moji vršnjaci. Naprosto, nisam iživeo radost igranja sa decom, uvek sam nekud žurio. Kao da sam hteo da budem na dva mesta istovremeno. A to za dete ume da bude veoma naporno. Verujem da je moj način odrastanja bio brži, direktniji, suroviji. I tu postoji mnogo praznina.”

Salaš u Malom Ritu

Slavka je odmah po završetku “Vuka samotnjaka” ugrabio neki mladi italijanski reditelj i snimao sa njim u okolini Despotovca film “Ratko i medved”. Nikada ga nije video, niti je dobio honorar. Snimatelj Nenad Jovičić mu je pričao da je film prikazan kao tri televizijske epizode u Italiji, a upamtio je dresiranog medveda Šandora koji mu je bio partner.
U decembru 1973. u okolini Beograda, u selu Ovča, počelo je snimanje serije 2Salaš u Malom ritu” u režiji Branka Bauera, prema istoimenom romanu Arsena Diklića, koji je istovremeno i pisac scenarija.

Serija je imala 13 epizoda koje je su iz Beogradskog studija emitovane na Jugoslovenskoj radio televiziji od 29. februara do 23. maja 1976. godine. Iz ove serije nastala su dva igrana filma – “Zimovanje u Jakobsfeldu” i “Salaš u Malom ritu”. Inače, “Salaš u Malom ritu2 Arsena Diklića je 1953. godine proglašen najboljim dečjim romanom sa tematikom iz NOB. Diklić je do tada pisao scenarije za više igranih filmova, a “Salaš u Malom Ritu” je bio njegov prvi angažman na Beogradskoj televiziji. Na snimanje ovog poduhvata čekalo se punih pet godina, ali Diklić nije žalio zbog toga jer je dobio reditelja kojeg je priželjkivao – Branka Bauera, a takođe i snimatelja Branka Blažinu. Njih dvojica su radili film po Diklićevom romanu “Ne okreći se sine” i on je bio veoma zadovoljan kako su pročitali njegovu knjigu.

“Salaš u Malom ritu” nosi antiratnu poruku, jer dečkić, junak priče Milan Maljević, iako je bio suočen sa borbom i učestvovao u njoj, vraća se igračkama, ostavlja pušku, postaje ono što zapravo i jeste – dete. Za to dete iz Like, Slavka Štimca, jedan od glavnih junaka u seriji, glumac Slobodan Cica Perović, je rekao: “Dečko je neverovatan. Sa decom je veoma teško raditi, to znam iz iskustva, ali sa Slavkom je to prava pesma. On i ne zna da glumi. Pred kamerom je isto toliko prirodan kao i u životu”.

Zimovanje u Jakobsfeldu, Foto: Jugoslovenska kinoteka

Milanovog saborca i filmskog druga Rašu, tumačio je Svetislav Goncić iz Beograda, učenik Osnovne škole “Banović Strahinja”. On je do tada igrao sa Pavlom Minčićem u seriji “Ringe, ringe Paja”, a bio je i jedno od Čkaljine dece u “Kamiondžijama”. Tada, na snimanju, novinari su ih obično pitali čime će se baviti kada odrastu, a oni su solidarno, u glas odgovaraili: “Bićemo glumci!”

I bili su. Objektivno, Slavku Štimcu je slavu donela upravo ova serija. On je to dobro upamtio:
“Ne možete da zamislite kako je to izgledalo. Sredinom sedamdesetih, u Jugoslaviji ste imali samo dva TV kanala i cela zemlja bi, htela – ne htela, nedeljom uveče u osam sati sedela i gledala “Salaš u Malom ritu”. Svaki Jugosloven je video makar jednu epizodu. Bukvalno nije bilo mesta gde sam mogao da se pojavim neopaženo. Svi vas znaju, cela zemlja. A nisam imao ni petnaest godina. I baš sam se trudio da ostanem normalan. Danas, recimo, mislim da i nije tako loše da se – ako već morate – sa slavom suočite rano, dok ste još dete. Jer, za tako nešto se nisam pripremao, nisam o tome maštao. Naprosto, dogodilo se, našli su me. U tom smislu, nikada nisam učinio poseban napor kako bih došao do posla, nikada preko tuđe grbače, da nekoga oštetim. Kroz život sam išao trudeći se da ne povredim drugoga. Što sam stariji, sve više verujem da je najbitnije imati čistu savest, lako zaspati. Jednostavno, živeti normalno.”

Specijalno vaspitanje

U rodnom Perušiću je završio osnovnu školu, gimnaziju je upisao u Gospiću, ali je sa 16. godina došao u Beograd i tu ostao. Imao je 15 godina kada je Sem Pekinpo snimao u Istri i Sloveniji svoj film “Gvozdeni krst”, a neko mu rekao da bi jednu od uloga mogao da poveri dečaku koji je već igrao u našim, jugoslovenskim filmovima. Tako je slavni reditelj pozvao Slavka Štimca:

Slavko Štimac kao Pera Trta u “Specijalnom vaspitanju”, Foto: Jugoslovenska kinoteka

“Bilo je planirano da snimanje ne traje dugo – svega dan ili dva – ali se Pekinpou dopalo i odlučio je da nastavimo. Dopisao mi je ulogu. Pretpostavljam da je taj plavokosi dečak trebalo da posluži kao kontrast surovoj ratnoj priči u kojoj vojnici Vermahta zarobe dete koje tako lepo svira usnu harmoniku. Računalo se da bi moj lik trebalo da doprinese poetici filma i zbog toga me je, verujem, Pekinpo i zadržao.”

Na snimanju ovog filma prvi put je video golu ženu: ”Dopisali su mi još scena sa Džejmsom Koburnom koje su snimane u Engleskoj. I ja sam šetao po setu i gledao snimanje scene između Džejmsa i bolničarke koju je igrala divna glumica Senta Berger. Stanem iza kamere, imao sam 15 godina, i posmatram kako njih dvoje probaju scenu. U jednom momentu ona skida sve sa sebe, a ja se sav zacrvenim i pobegnem. Nije to problem, problem je što sam mislio da sledeća dva dana svi u mene gledaju i kažu eno onog malog bezobraznog. U pitanju je bila samo proba i ja sam se, nesrećnik, tu slučajno našao.”

Potom ga je hteo Goran Marković u svom debitantskom filmu “Specijalno vaspitanje” koji je snimao od 1. oktobra do 7. decembra 1976. godine. Kada je počelo snimanje, Slavko je još uvek imao 15 a na snimanju je napunio 16 godina. Igrao je Peru Trtu, i dugo je posle toga bio dečak sa tim nadimkom. Iduće godine, 1977. film je prikazan u Puli, pokupio brojne nagrade, a kasnije je prodat u 50 zemalja gde je prikazivan sa velikim uspehom. U najprestižnijem filmskom časpisu “Variety” 25. maja 1977. objavljena je kritika koju citiram:

“Specijalno vaspitanje, prvi film mladog reditelja Gorana Markovića je snažan prikaz maloletničke delikvencije i humanih načina koji se primenjuju u Beogradu u rešavanju pomenutog problema, nastao kao rezultat rada vrlo angažovane grupe novih talenata srpskog filma. Uz pravilno rukovođenje prodajom, film je prava stvar za omladinske festivale, nedelje filma i društveno angažovane distributere u inostranstvu.
‘Specijalno vaspitanje’ se bavi trojicom ljudi: dečakom čija je majka prostitutka u malom gradiću i koji zbog krađe biva osuđen da dođe u beogradski popravni dom; drugim dečakom, koji je već na pragu muževnog doba, ćutljivim, kome je teško prići, izuzev kada je u pitanju njegovo prijateljstvo sa Perom, pridošlicom koji je uhvaćen u krađi i nastavlja da ide stranputicom; i savetnikom koji veruje u nove načine ostvarivanja kontakta sa dečacima, te im daje veću slobodu no što je to uobičajeno, uprkos protestima svojih kolega.

Film nam pruža brojne mogućnosti uvida u živote maloletnih prestupnika i njihove probleme, pomalo u maniru Bunjuelovih ‘Los olvidados’ i De Sikinih ‘Čistača cipela’.
Slavko Štimac, kao maloletni prestupnik koji krade i stiče svoje specijalno vaspitanje u nameri da preživi i živi, predstavlja pravo glumačko otkriće. (Može se videti i u ‘Gvozdenom krstu’ Sema Pekinpoa). Bekim Fehmiu i Ljubiša Samardžić, kao simpatični društveni radnici, prvi u ulozi savetnika, drugi kao seoski milicionar, takođe doprinose valjanosti, celovitosti priče. Ipak, glavni glumci su sami dečaci. Smrt starijeg prijatelja, koji gine u saobraćajnoj nesreći u trenutku kada dva drugara odlučuju da pobegnu, predstavlja izuzetno snažan vrhunac filmske radnje. Ovaj film je predstavnik novog talasa mladih talenata koji trenutno stvaraju u Beogradu.”

Ko to tamo peva

Posle “Specijalnog vaspitanja”, u 1978. godini je snimio tri, a u 1979. dva filma. I onda ga je pozvao Slobodan Šijan da odigra malu ulogu mladoženje, taze muža Nede Arnerić u fimu “Ko to tamo peva”. Tačnije, na ulici je sreo Šijana sa koji je pre toga radio televizijski film “Kost od mamuta”, a koji se nakon osam meseci, vratio iz Njujorka:
“Hej, imam ulogu za tebe”, rekao mi je. “Nije velika, ali, ako hoćeš…”

Slavko Štimac i Neda Arnerić u “Ko to tamo peva”, Foto: Jugoslovenska kinoteka

Naravno da je prihvatio. Mnogo godina kasnije, u emisiji “Veče sa Ivanom Ivanovićem”, domaćinu emisije je pričao:

“Dok smo snimali ‘Ko to tamo peva’, svakog juta u pet sati smo ispred crkve Svetog Marka malim busom odlazili u Deliblatsku peščaru i uveče se vraćali za Beograd. Gotovo sve je snimljeno tamo, i nešto malo u Pančevu. Ta atmosfera na snimanju sa tim glumcima, od Dragana Nikolića, Pavla Vuisića, Bate Stojkovića, do Aleksandra Berčeka i Nede Arnerić, to se ne može opisati. To je bila lepota koja se pamti.”

Sjećaš li se Dolly Bell

Sledeće, 1981 godine, u biskopima se pojavio film Sjećaš li se Doli Bel, prvenac Emira Kusturice. Scenaristi su bili piac Abdulah Sidran i Kusturica. Tu su se prvi put sreli reditelj početnik i već poznati glumac:

“Odmah posle snimanja filma ‘Ko to tamo peva’, neko mi je rekao da jedan mladi reditelj želi da me vidi, da se upoznamo. Našli smo se u SKC, dao mi je scenario i rekao da bi bilo dobro da dođem na dve tri nedelje u Sarajevo pre nego počne snimanje, da malo uhvatim jezik i njegovu melodiju. Bio je Emir Kusturica. Tako je i bilo, došao sam u Sarajevo i sve vreme sam spavao kod njega, ne samo ja već i snimatelj Vilko Filač, njegov drug sa praške akademije. Kasnije, kada su Kusturičina žena i sin otišli na more, doselio nam se i Slobodan Aligrudić. Bukvalno se nismo odvajali.
Izlazio sam sa Kusuturicom, upijao govor, ali on je pre bio nalik njegovom govoru koji je više književni, manje onaj jalijaški. Nele Karajlić mi je posle filma rekao da je to bilo dobro, mada se on pribojavao da li ću ja moći da igram tog Sarajliju. Emir je već tada pokazivao svoju glavnu osobinu – upornost. Upornost da istera ono što je zamislio. U tome je ostao dosledan do danas.”

Slobodan Aligrudić, Pavle Vuisić, Mira Banjac, Ljiljana Blagojević i Slavko Štimac bili su ekipa koja se lepo družila, a za dobro raspoloženje su bili zaduženi Alija i Vilko Filač:

“Tokom snimanja smo uživali, ali niko od nas nije ni sanjao šta će se uskoro dogoditi. Možda je, na osnovu iskustva, jedino Aligrudić mogao nešto da pretpostavi. Lično, nisam mnogo o tome razmišljao, bio sam svestan da sam napravio dobru ulogu. Ali, film nije jedan glumac, to nisu ni njih trojica. Film je – sve to zajedno… U ‘Sjećaš li se Dolly Bell’, u načinu glume, u odnosu sa filmskim ocem, Slobodanom Aligrudićem, u glavi sam imao svog oca, odnos sa njim… Ali, i sam Aligrudić je bio veoma inspirativan. Uostalom, kontakt sa partnerom je pola posla.“

Može li se uopšte govoriti o ovom filmu, toj suptiloj priči iz sarajevske čaršije, o prvoj ljubavi i odrastanju u Sarajevu šezdesetih godina 20 veka, ako se najpre ne izgovori čuvena rečenica: “Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem”?! Ta sintagma o stalnom napredovanju predstavljala je, da citiram pozorišnog kritičara Bojana Munjina, uslovno rečeno, “blagu ironiju o socijalizmu u kojem smo živeli i do kojeg ustvari nikada nismo stigli, ali je označavala i tipično naše ležerno uverenje da, što god bilo, nikada nećemo ni propasti. Malo ćemo lagati, malo ćemo krasti, malo ćemo se praviti ludi, ali nekako ćemo opstati. Druga rečenica iz tog filma puno je zloslutnija: “Hoće li u ovom gradu ikada zasjati sunce kako treba?” Između ta dva osjećaja, između samozavaravanja da napredujemo i svijesti da na Balkanu kronično stvari nikako da dođu na svoje mjesto…” Između te dve rečenice se koprcao i Dino, junak ove priče kojeg je tako moćno odigrao Slavko Štimac.

Varljivo leto ’68.

Slavko Štimac je koju godinu kasnije bio i izbor Gorana Paskaljevića da odigra lik Petra Cvetkovića u njegovom filmu “Varljivo leto ‘68”.

Slavko Štimac i Dragana Varagić u filmu “Varljivo leto ’68.” Foto: Jugoslovenska kinoteka

Prisećajući se snimanja ovog filma, Paskaljević je objasnio:
“Bio je to dosta težak period u mom životu. Poželeo sam da se odmorim od turobne svakodnevice i kada sam pročitao prvu verziju scenarija Gordana Mihića, učinilo mi se da bi mi rad na ovom filmu, koji je u osnovi bio savremena komedija, pomogao da se vratim optimističkom raspoloženju. Predložio sam Mihiću da filmsku priču prebacimo u 1968. godinu. Ubacio sam priču o Čehinjama, maturskom ispitu sa temom marksizma… i tako je to postao jedan od mojih najličnijih filmova do tada.

Junak ove priče je Petar Cvetković u briljantnoj igri Slavka Štimca.

Dalje sa Kusturicom

“Podzemlje” i “Život je čudo” – bili su sledeći filmovi u kojima su se družili glumac Štimac i reditelj Kusturica.
Crna komedija “Podzemlje” koju je žiri u Kanu 1995. godine nagradio kao antiratni film dodelivši mu Zlatnu palmu, prati grupu proizvođača oružja koji su zatvoreni u jednom beogradskom podrumu na početku Drugog svetskog rata, a snimljen je u vremenu kada su se na Balkanu događali užasi, devedesetih godina. Po scenariju Dušana Kovačevića, grupa ljudi je dvadeset godina držana u podrumu u iluziji da napolju besni rat, kako bi služili kao jeftina radna snaga za proizvodnju oružja. Uslovi u kojima žive su strogo kontrolisani pa su prevareni i iluzijom protoka vremena. Uvereni su da se u podzemlju nalaze petnaest godina. Groteskni pogled na zadrtost mitova o Jugoslaviji i njen raspad.

Snimanje “Podzemlja” je trajalo tri kalendarske godine. Prvih šest meseci je fim sniman u Pragu, zatim u Beogradu, pa onda u Bugarskoj. Te godine, to je bio najveći i najskuplji film u Evropi. U intervjuu za nedeljnik “Vreme”, Slavko Štimac, kome je u ovom filmu glavni partner jedan majmun, kasnije se prisećao:

“To su zaista bile grozne godine. Iz Praga sam pratio šta se događa u bivšoj Jugoslaviji. Bilo me je sramota, bio sam očajan zbog toga što se moja zemlja raspada na taj način. Ne znam ko je rekao, ali zaista sam se bio povukao u sebe i patio kao životinja. Čovek ne uspeva da pronađe utehu i hvata se za najmanju slamku…Većina ljudi je tih godina bila zahvaćena suludom nacionalističkom histerijom, naročito u početku. Svi su držali nekakve svoje strane. Koja li je moja strana – pitao sam se. Iako sam vrlo dobro znao da je moja strana u velikoj manjini. Uostalom, u takvim vremenima normalni ljudi su uvek manjina. Porodica, nekoliko najbližih prijatelja i… Rat je bio velika svinjarija. Odjednom, čovek se suoči sa užasom…

Pred kraj ‘Podzemlja’ postoji scena koju uvek rado pogledam. A dogodila se slučajno. Negde u dva ili tri sata iza ponoći, u nekim bugarskim tunelima, majmun i ja se ponovo srećemo, konačno smo se pronašli. Prišao mi je i zagrlio me, nekako iskreno, od srca. Neverovatno! Sećam se da mi je pokojni Vilko Filač, čim je završio snimanje, pokazao kako se i sam naježio. Dirljiva scena. Valjda sam u sebi nosio neku emociju koju je majmun prepoznao, primio ju je i zagrlio me je kao…”

Odmah posle završetka Podzemlja 1996. godine, Slavko je otišao u Ameriku. Ne kao emigrant, već iz porodičnih razloga:

“Moja žena je živela u Njujorku, pa sam otišao. Inače, iz iskustva znam da promena mesta boravka ne znači ama baš ništa. Ne pomaže… Naprosto, čovek ne može iz svoje kože. U Njujorku sam nešto malo radio oko filma, ali uglavnom neke druge stvari. Recimo, zaposlio sam se u Nacionalnoj biblioteci, u odeljenju za slovenske jezike. Pomoglo mi je poznavanje kulture slovenskih naroda, poznavanje ćirilice i latinice. Nisam siguran da mi je tih godina gluma puno nedostajala. Na vreme sam shvatio da se u životu baš sve ne vrti oko glume, postoje i druge stvari. Doduše, povremeno sam znao da prođem ulicom i vidim kako ljudi snimaju film, vuku rasvetu; u meni bi uvek nešto zatitralo. Uhvatila bi me neka… Ne znam kako bih je nazvao. Čežnja, nostalgija?”

Iz Amerike se vratio 2002. da bi snimao sa Kusturicom “Život je čudo”.

Dobrica i dobrica

Igrani film “Ime: Dobrica, prezime: nepoznato”, debitantsko je ostvarenje reditelja Srđe Penezića u kojem je Slavko bio ne samo glavni protagonist, već i jedan od producenata.

Kada su u decembru 2017. godine Nenad Polimac i Jurica Pavičić za hrvatski Jutarnji.hr sastavili tradicionalnu godišnju listu najboljih filmova, a u odabiru se našao i film Srđe Penezića “Ime: Dobrica, prezime: nepoznato.” Jurica Pavičić ga je stavio na četvrto mesto svoje regionalne liste najboljih, uz obrazloženje: „Zakašnjeli srpski debitant snimio je film o temi koja lako sklizne u kič: bezuvjetnoj dobroti. Rezultat je nježni feelgood movie s kršćanskim vrijednostima bez kršćanske ikonografije“.

Polimac je “Dobricu” takođe rangirao na četvrto mesto svoje regionalne liste. Evo njegovog obrazloženja: “Ovo je neka vrsta bajke za odrasle, junak je muškarac kojeg su od djetinjstva naučili da bližnjima treba samo činiti dobro, pa bez obzira kako zapravo bili zločesti. Slavko Štimac odlično drži priču, korišteni su čak i inserti iz ranog razdoblja njegove karijere, no film je zapravo odlično režiran i pedantno cizeliran: prava rijetkost u suvremenim balkanskim produkcijama“.
Film počinje tako što dvoje starijih ljudi nađu bebu u korpi pored pekare. Uzmu je i daju joj ime Dobrica, jer je dobre volje i stalno je nasmejana…Ali oni ne znaju ko je on i odakle je. A taj Dobrica je prepun dobre volje, tako je rođen. Šta god da mu se dešava u životu, dobro ili loše, on to prima sa osmehom. Ali opet, s druge strane, on je inteligentan i veoma svestan svega šta se dešava oko njega. Slavko Štimac je o svom Dobrici iz filma govorio:

“Ovaj film pokazuje kako biti dobar ne mora da znači po onoj narodnoj da su dobar i lud rođena braća. Dobar čovek ne može biti lud. Ludilo je bolest. Svet je prepun i dobrih ljudi, koji svoju pravu prirodu tek u određenim okolnostima pokažu. Sve zavisi i od toga kako im pristupimo. Jer, ljudi se menjaju pored dobrih ljudi. Duboko u svakom čoveku čuči dobrota…

Uvek su postojale teške priče i uvek je bilo teških vremena. Sada smo malo skočili u surovi kapitalizam pa je to više izraženo, ali definitivno ima takvih ljudi kao što je Dobrica. Dobrota je ljubav, ljubav je stvaranje, a mržnja je destrukcija. Mi postojimo zahvaljujući ljubavi, a to je dobrota. Da ljudi kao što je Dobrica ne postoje, ovaj svet bi se raspao i definitivno ne bismo imali šanse.”

Za kritičare i novinare, ovaj film je imao i nesumnjivo simbolično značenje. Jer, svi koji su makar jednom razgovarali sa ovim glumcem, lako su poverovali da je Dobrica, zapravo, njegovo drugo ime.

Nešto malo lično

Poslednjeg dana avgusta, na Vračaru, u kafiću u Nevesinjskoj ulici, sreli smo se Slavko Štimac i ja. Iz našeg razgovora beležim neke misli, podatke i zanimljivosti kojima završavam ovu priču o njemu.

– Prvi film koji sam gledao, i zapamtio, i Perušiću, naravno, zvao se “Čovek koji je ubio Liberti Valansa”. Igrali su Džon Vejn i Li Marvin. Među nama, decom, bili su popularni kaubojci kao i filmovi o Tarzanu. Kako kaže jedan moj drug, mi smo rasli pod direktnim uticajem američke propagande. Sa 11-12 godina sam slušao Džimija Hendriksa, pa neka sada neko objasni otkud on u Lici!

– Imao sam 15 godina kada sam snimio film sa Semom Pekinpoom. Već sam gledao neke njegove filmove, ali ne i “Divlju hordu”. Kad imaš 15 godina ne umeš da razmišljaš o veličini Sema Pekinpoa. Jednostavno sam radio ono što mi je govorio da treba da radim. I to je sve.

“Braća po materi”, Foto: Jugoslovenska kinoteka

– Nikada nisam razmišljao o popularnosti. Nekako mi je bilo neprijatno da si dete, a da ti se ljudi toliko dive i gledaju te gotovo sa obožavanjem. To, jednostavno nije u redu. Niti sam mislio da je to što radim nešto tako posebno, niti specijalno, niti veliko.

– Bio sam vezan za ekipu ljudi sa kojima sam radio, oni su bili moja emocionalna familija. Traumatičan mi je bio razlaz sa njima. Kada bih te ljude sretao kasnije, radovao sam se kao dete, kao da dugo nisam video svoje roditelje, pa ih ponovo sreo…

– Snimao sam film za filmom, i kada sam napunio 18 godina shvatio sam da je to moja profesija. Nisam imao vremena da razmišljam šta bih voleo kad ne bih radio to u čemu sam već uveliko bio. Kao svako dete, kada ugledam avion, ja bih pomislio kako je lepo biti pilot. Nisam bio loš đak, bio sam dobar u matematici, možda sam mogao biti inženjer. Ne znam, zaista ne znam šta znači maštati da budem ovo ili ono, kad idem iz filma u film.

“Varljivo leto ’68.” Foto: Jugoslovenska kinoteka

– Možda je za moju karijeru najznačajnija serija “Salaš u Malom Ritu” Branka Bauera. Godinu dana smo radili tu seriju i film, i Branko Bauer je veoma značajan u mom životu. On je ne neki način postavio temelje mog zanata. Mada sam, celog života, zanat najbolje učio od glumaca kao što su bili Cica Perović i Slobodan Aligrudić.

– Slobodana Cice Perovića se sećam kao mirnog i po malo introvertnog čoveka, mada su to, ipak, sećanja deteta. Bio je veoma pažljiv prema meni i ne mogu da se setim ni jedne neprijatne situacije dok smo snimali. I Paja Vuisić mi je delovao kao introvertan, zatvoren čovek. Doduše, ja sam bio dete, i nisam mogao da očekujem da se oni igraju samnom.

– Sa Slobodanom Aligrudićem, svi su ga zvali Alija, bila je sasvim druga situacija. Bio sam stariji, a on je bio kozer, beskrajno šarmantan, umeo je lepo da priča, da se šali, bio je maštovit i prepun energije. Divno smo radili, imali smo izvanredan odnos, jedan od najboljih u mom radu. Baš kao otac i sin u najboljem izdanju.

– Čini mi se kao da je neko namerno napravio podelu na filmske i pozorišne glumce. Pozorište hoće da odvede u manir koji kamera ne podnosi, hoće to i televizija, ali sve se svede na to da ili imaš harizmu ili je nemaš. Isto važi za pozorište i za film.

– Gledao sam u pozorištu Al Paćina i Kevina Spejsija, i shvatio da su oni na sceni isto toliko jaki kao i na filmu. Glumac je glumac na sceni, a gde je scena, od čega je, kakva je, to ne menja suštinu njegove veličine i snage.

– Jeste, kalendarski je snimanje “Andregraunda” trajalo tri godine, i “Život je čudo” je kalendarski sniman dve godine. Filmovi se pamte po atmosferi na snimanju, a dok radite, nemate ideju da će biti veliki, uspešni. Recimo, filmovi “Dolly Bell”, “Ko to tamo peva”, “Specijalno vaspitanje”… to su bili mali filmovi koji su napravili neviđeni bum. “Specijalno vaspitanje” je imalo 300 hiljada gledalaca samo u Beogradu, a rađen je na učešće kao radna zajednica, na šesnaestici, reklo bi se na mišiće.

Slavko Štimac Foto:Nemanja Jovanović

– Čovek je biće navike, glumac pogotovu. Kad stvoriš naviku, nije ti teško. Ja sam sebe dresirao da nikada nisam zakasnio na sastanak, obavezno dolazim ranije, ne kasnim na snimaje. I to mi je ostalo kao dobra navika, pa tako umem da budem strpljiv, da strpljivo čekam svoj red za snimanje.

– U zvaničnoj biografiji piše da je Slavko Štimac srpsko-hrvatski glumac.Šta da radim, ja bih sebe nazvao jugoslovenskim glumcem, ali…Mi smo svedoci seckanja i pravljenja država i državica koje još uvek traje, svedoci smo primitivnog šovinizma i onima koji to diktiraju ne možeš ništa. Oni to rade po svom, navaljuju, jedni rade jedno, drugi drugo…

– Ja sam vaspitavan kao čovek, pre svega, a rođen sam i odrastao u Jugoslaviji. Mnogo je toksično misliti o tome ko si, šta si, kako te određuje mesto rođenja. To me je uzbuđivalo devedesetih, a posle sam shvato da se to obnavlja, da truje, i da ljudi uopšte nisu svesni šta rade. Proizvode generacije oštećenih mladih ljudi i to je takav zločin da ja nemam reči. To je tolika neosetljivost, tolika bezobzirnost, usađivanje onih najgorih, najružnijih, najodvratnijih osećanja i navika u srca mladih bića, da je to strašno.

– Meni je kao čoveku emotivno bilo strašno da gledam svo to ludovanje koje je krenulo devedesetih. Šokantno mi je bilo kada sam brzo shvatio da uopšte nemam mnogo istomišljenika koji bi osuđivali to zlo koje se valjalo ulicama. Da se ne zanosim. I svaki put se iznenadim kad čujem nekog plemenitog čoveka koji javno kaže ono što i ja mislim, pa se gotovo čudim što vidim da ima ljudi. Porazno je što znaš sa kakvom bezosećajnošću su ljudi radili neke užasne stvari, i kako su iništavali ljude koji bi im se usprotivili u ime mira i prava na izbor.

– Volim film “Zaseda” Živojina Žike Pavlovića, a nikada nisam igrao kod njega. A želeo sam. Samo sam gostovao na jedan dan u njegovom filmu “Na putu za Katangu”.

– Žao mi je što nisam nikada snimao sa Čkaljom.

– Jugoslovenski film je pripadao porodici svetskog, pre svega evropskog filma, imali smo solidnu bazu filmskih radnika, prelepu državu, prelepi prirodu. Jugoslavija je imala arhitekturu od orijentalne i austrougarske, do one koja pripada mediteranu. Koje je to bogatstvo! Mogli smo da pružamo strancima odlične usluge za snimanje.

– Jednom prilikom sam sasvim slučajno upoznao Miloša Formana. Moja prijateljica, novinarka, išla je kod Formana na intervju, I imala je užasnu tremu pa me je povela da joj bude lakše. I tako smo nas dvojica malo ćaskali. Bilo mi je posebno drago kada je Forman, koji je neposredno pre toga snimio “Kosu”, sa velikim poštovanjem, najlepšim rečima govorio o svom prijatelji Aleksandru Saši Petroviću. To sam doživeo kao još jedan od mnogih dokaza veličine nekadašnjeg jugoslovenskog filma.

Komentari

Vaš komentar