7
Tokom devedeset godina života, polovinu je proveo snimajući filmove od kojih je u sedam igrao najslavnijeg i najvoljenijeg tajnog agenta Džejmsa Bonda. Zabavljao nas je zabavljajući se, igrao – igrajući se. Nije davio ozbiljnošću već plenio prirodnošću jedne muške Alise u prostoru špijunskih čuda. Sakupio je 65 filmova koji su mu doneli Oskara, Baftu i dva Zlatna globusa. Veliki deo svojih honorara dao je za stipendiranje siromašne škotske dece, ali i za finansiranje Škotske nacionalne partije koju je vatreno podržavao u borbi za nezavisnost Škotske od Ujedinjenog Kraljevstva. Od 1975. godine je u braku sa francusko-marokanskom umetnicom Mišelin Rokebrin. Više od 20 godina žive na Bahamima.
Sean Connery – 25. avgust 1930.
„Na svetu ima samo sedam pravih filmskih zvezda, a Šon Koneri je jedna od njih“ – reči su reditelja Stivena Spilberga, ispisane na zvaničnom veb-sajtu čoveka koji je istoriju filma obogatio čuvenom rečenicom My name is Bond, James Bond! Imao je tačno 32 godine kada je prvi put izgovorio tu mantru u filmu Doktor No (1962) i ponavljaće je u još šest filmova o serijalu o Džejmsu Bondu. Dovoljno da ponosni Škotlanđanin ostane zauvek najpoznatiji tajni agent na svetu, sa dozvolom za ubijanje u službi Njenog Veličanstva!
Sir Thomas Sean Connery koga je u Viteza proizvela engleska kraljica Elizabeta II, vlasnik Ordena komandira Francuske legije časti za umetnost i literature, rođen je 25. avgusta 1930. godine kao Tomas Šon Koneri, u siromašnoj edinburškoj četvrti Fauntinbridž u Škotskoj. Mnogo godina kasnije, tako će nazvati svoju producentsku kompaniju. Otac Džozef bio je vozač kamiona, a majka Eufamija Meklin sluškinja, pralja. Bili su toliko siromašni da nisu imali novca za njegovu kolevku već su ga kao bebu smeštali u fijoku ormana.
Kada je imao osam godina, dobio je brata Nila. Mali Tomas je od ranog detinjstva morao da zarađuje, te je za jednu funtu nedeljno radio kao mlekadžija, bio šegrt kod lokalnog mesara. Kao veoma loš đak, rano je napustio školu i porodicu kako bi se prijavio u Britansku mornaricu:
“Napustio sam školu sa 13 godina i nemam nikakvo više formalno obrazovanje. Kad sam shvatio da želim da postanem glumac a ne fudbaler, počeo sam da se sam obrazujem, čitao sam i išao u pozorište“. Kada se obogatio, osnovao je fond za stipendiranje siromašne škotske dece, kako bi im pomogao da ne ostanu bez završene škole kao što je on.
U mornarici se pokazao uspešnim, ali je posle tri godine otpušten zbog zdravstvenih problema. Imao je bolne čireve u stomaku. Na te dane su ostale da ga podsećaju dve tetovaže na ruci, Mum and Dad i Scotland Forever.
Počeo je život zgodnog muškarca koji je visok 188 santimetara, dobro građen, privlačnog lica, krupnih očiju i osmehom koji obećava. Bavio se bodi bildingom, radio kao spasilac na plaži, zidar, vozač kamiona, čuvar, maneken za kupaće gaćice, lakirao je mrtvačke sanduke…Pozirao je studentima slikarstva i tada je, slušajući ih kako opisuju njegovo telo, shvatio od kolike je važnosti da ga neguje i vodi računa o njemu. Od prvih velikih para koje je zaradio, kupio je najmanji klavir, koji je jedva stao u mali stan. To u porodici niko nije očekivao. Motor da, ali klavir je bio šok. Imao je 20 godina kada se prijavio za Mister Univerzum gde je predstavljao Škotsku. Bio je druga pratilja, a to mu je doneo pažnju javnosti koja mu je bila potrebna. Nakon što se sasvim slučajno priključio mornaričkom horu u Londonu, počinju da ga zanimaju gluma i scenski nastup. Tako je 1951. debitovao u pozorišnoj trupi South Pacific. Igrao je u nekoliko komada kao i u televizijskim filmovima i serijama, ali sve su to bile bezačajne uloge, zapravo je statirao.
U to vreme je upoznao Roberta Hendersona, glumca koji je bio mnogo stariji od njega i koji je jednom prilikom, u razgovoru, spomenuo Ibzena. Šon je pitao ko je to, a Henderson mu je otkrio i naterao ga ode u biblioteku i počne da čita. Rekao mu je da izgleda kao vozač kamiona, a bio bi apsolutno uspešan kada bi ličio na vozača kamiona, a govorio kao Dostojevski! Tako je Šon svoje literarno i dramsko obrazovanje započeo sa Ibzenom, nastavio sa Stanislavskim, i od tada su knjige bila njegov snažan duhovni oslonac. Divio se obrazovanim ljudima koje je sretao.
Prvu važnu rolu dobio je u američkom fimu Drugo vreme, drugo mesto (1958), igrajući sa sjajnom Lanom Tarner. Tu je doživeo veliku neprijatnost jer je Lanin dečko Džoni Stompanato pretio pištoljem misleći da mu Šon otima žensku. Do 1962. godine snimio je još pet filmova, od kojih je najviše značaja imao Najduži dan (1962) Darila Zanuka, u kome su igrali Ričard Barton, Mel Ferer, Henri Fonda, Kurt Jirgens…
A onda je, iste 1962. godine snimio i britanski film Doktor No. Njegova karijera je posle toga dobila novo poglavlje koje se jednostavno zove Džejms Bond.
My name is Bond, James Bond
Doktor No je bio prvi film iz serijala o Džejmsu Bondu koji je zasnovan na knjigama britanskog pisca koji se školovao u Itonu, Ijana Fleminga, tvorca ovog junaka koji se pojavljivao u 12 romana napisanih između 1952. i Flemingove smrti 1964. (dva su objavljena posthumno). Ijan Fleming je odlučio da napiše svoje poznate knjige, želeo je da stvori ne samo veštog akcionog heroja, već i omaž britanskoj imperiji koja se raspadala. A Džejms Bond je u stvari prisećanje na imperiju. On projektuje britansku snagu u svim delovima sveta. Pad Britanije kao svetske sile, bio je obavezni motiv u njegovim romanima. Fleming je u svojim knjigama lamentirao nad sudbinom Britanaca i napadao svakoga za koga je sumnjao da preti britanskoj moći.
Tako se Flemingova opsesija britanskom imperijom početkom 1962. preselila u buduće filmove o Džejmsu Bondu. Prvi film, Dr No, sniman je na Jamajci samo nekoliko meseci pre nego je država proglasila nezavisnost. Film oslikava mesto gde je imperija imala čvrstu kontrolu, idealizovanu britansku superiornost, što je bio omiljeni milje Flemingovih originalnih romane.
Javna je tajna: Ijan Fleming je želeo da filmsku adaptaciju svojih špijunskih priča poveri Alfredu Hičkoku i 1959. godine mu se obratio sa molbom da režira Operaciju grom, koji je trebalo da bude prvi film serijala. Hičkok je odbio ponudu jer nije želeo da nakon filma Sever severozapad snimi još jedan triler. Flemig nije odustao od svoje ideje i 1961. godine je ponovo predložio da Hičkok režira prvi film o Džejmsu Bondu. Međutim, producenti sage, Hari Salcman i Albert Brokoli, su smatrali da je Hičkok za njih previše skup. Oni su odlučili da Dr No režira Terens Jang, a da Džejms Bond bude nepoznati Šon Koneri. Fleming je, navodno na Hičkokovu sugestiju, tražio da tajni agent bude Ričard Barton koji je tada bio izuzetno popularan. Barton je bio zauzet.
Šon Koneri je na kastingu za ulogu tajnog agenta 007 eliminisao Kerija Granta, Reksa Harisona, Rodžera Mura i Trevora Hauarda. Po jednoj verziji, producenti Salcman i Brokoli su ga pozvali na audiciju nakon što su ga slučajno videli kroz prozor “dok je koračao gipko kao panter, i zbog tog seksi hoda odmah ga zarobili”. Iako je Koneri bio izuzetno bahat na audiciji, na kojoj se pojavio neuredan, u preširokim pantalonama i prevelikom džemperu, te odbio da pročita određeni tekst, dobio je ulogu. Među konkurentima je bio i glumac Dejvid Niven, koji je Flemingu, navodno poslužio kao inspiracija za lik Bonda.
Po drugoj priči, Koneri je ulogu dobio zahvaljujući glasovima čitalaca „Dejli Ekspresa“. Poznato je da se Ijan Fleming, tvorac lika legendarnog agenta, svim silama borio da Koneri ne bude izabran za ulogu. Govorio je da je previše sirovina, smatrao ga je nedovoljno otmenim i za Flemingovo poimanje tajnog agenta imao je previše mišića. Ali, odlučujuću reč imala je Flemingova supruga, tvrdeći da je upravo Koneri idealan Džejms Bond. Nakon prikazivanja filma Dr. No, niko više nije sumnjao u ispravnost izbora, a Fleming je čak u kasnijim romanima dodao da Bond ima škotske krvi.
Za mnoge filmofile, ovo ostvarenje je predstavljalo prekretnicu u karijeri Šona Konerija, Međutim, slavni glumac je krajem avgusta 2008. godine boravio na literararnom festivalu u Edinburgu gde je predstavio svoju autobiografiju „Biti Škot“. Tada je publici ispričao da hit Dr No nije ona prekretnica koja je najviše izmenila njegov život, već je to opismenjavanje i školovanje tokom siromašnog detinjstva:
„Prvu prekretnicu sam doživeo kad sam imao pet godina, kad sam naučio da čitam i pišem“, naveo je Koneri.
Kenedi je voleo Fleminga
Posle Dr No, usledio je drugi film iz serije o agentu 007, Iz Rusije s ljubavlju (1963), uz koji ide jedna zanimljiva priča. Kada je 1961. predsednik SAD Džon F. Kenedi prilikom jednog intervjua na pitanje ko mu je omiljni pisac uzvratio sa Ijan Fleming, američka nacija je bila zatečena: Ko je dođavola Ijan Fleming, i gde se do njegovih dela može doći? Za tadašnje verne čitaoce američkog Plejboja ovo ime nije bila tajna, jer je u tom trenutku Plejboj već objavio nekoliko Flemingovih priča o izvesnom tajnom agentu 007. Nekoliko Bondovih avantura je bilo objavljeno još tokom 50-tih, ali svetska slava usledila je tek posle Kenedijeve izjave.
Posle izvesnog vremena, Fleming je bio gost u Beloj kući u svečanoj poseti Kenedijevima. Tada je predsednik SAD rekao da je Iz Rusije s ljubavlju bila njegova omiljena Bondova avantura. Upućeni su tvrdili da je to bio jedini razlog zašto je film odmah snimljen iako je sama knjiga prilično komplikovana. Bio je to, opet su govorili bliski Beloj kući, najverovatnije poslednji film koji je Kenedi video pre nego je ubijen.
Svi Flemingovi biografi se slažu u jednoj stvari: Bond je ponajviše baziran na svom stvaraocu. Fleming je i sam učestvovao u akcijama sličnim Bondovim, kao član Crvenih Indijanaca, diverzantske trupe čiji je zadatak bio da provodi vreme na neprijateljskoj teritoriji. Koliko je misterija na kome je baziran sam Bond, toliko ima zanimljivih teorija i o tome zašto je Bondova šifra baš 007? Oznaka 00 označava njegovu dozvolu za ubijanje, dok je 7 njegov personalni broj. Da li je broj zasnovan na broju voza koji je prolazio pored njegove kuće, ili po tajnoj Sovjetskoj grupi atentatora dupla nula? Ipak, najuverljivije deluje da je zasnovan na Dr. Džonu Diju, britanskom tajnom agentu iz 16-tog veka koji je sve svoje poruke Kraljici Elizabeti I šifrovao sa 007. Dve nule su značile Samo za tvoje oči.
Mnogi su decenijama opisivali Bonda, a ustvari su opisivali Šona Konerija koji mu je dao život. Tako je on morao biti čovek koji zna sve, sme sve, može sve. Čovek koji leti, roni, pliva, a ume i da hoda, puca, davi, kolje, bije i ubija. Čovek koga mrze i plaše ga se neprijatelji, a obožavaju žene. Prototip muškarčine i svetskog šampiona u svemu, od bridža do pljuvanja u dalj. Čovek na čijem mestu bismo najčešće želeli da budemo. Čovek sa brojem, a nije robijas. Ljubi i ostavlja.
Malo je toga što Bond nije uradio za Kraljicu i Otažbinu u toku svoje plodne karijere. Bio je sila prirode, hodajuća potencija, polubog stavljen na zemlju da jednom rukom drži ženu a drugom Walter PPK uperen u zlikovca.
Najzaslužniji za samo postojanje Bonda u onoj formi koju danas poznajemo, su Šon Koneri i reditelj prvih nekoliko Bondova, Terens Jang. U njihovoj eri, Bond jeste superšpijun, ali je takođe i čovek koji se mozgom i telom stavlja u opasne situacije, iz kojih se izvuče svojim fenomenalnim umećem, ili u poslednjem trenutku stigne pomoć prijatelja. Takođe, u tom periodu, Bond provodi veći deo filma zarobljen od strane glavnog negativca, koji je manje-više dobar prema njemu sve dok mu Bond ne zavede devojku. Kompulsivno pije i puši (čak i ukoliko je realno očekivati da dotično piće ili cigareta budu otrovni) i ne libi se da spava sa lošom devojkom neposredno nakon što ubije njenog ljubavnika, sve vreme znajući da je napolju čeka marica (Dr No). Iz današnjeg ugla, Konerijev Bond deluje izuzetno politički nekorektno, ali uostalom, u tome je i ceo njegov šarm.
Otac Indijane Džounsa
Reditelj Terens Jang, koji ga je angažovao za film Doktor No, smatrao je da bi mu trebalo malo škole kada je u pitanju stil, pa mu je kupio fensi odelo, i čitavih nedelju dana pre snimanja ga je vodao po gradu da zajedno piju, provode se i kockaju se. Bilo je lako od Šona Konerija napraviti vizuelno najmuževnijeg i najprivlačnijeg muškarca, ali sa njegovim izgovorom i akcentom je bila i ostala najveća muka. Mnogi su tvrdili kako ima jedan od najgorih naglasaka na filmu ikada, a Koneri se ponašao kao da ih ne čuje i nikada ga nije menjao bez obzira na to koji lik je tumačio. I upravo je taj užasni škotski akcent vremenom postao njegov zaštitni znak zbog kojeg je dobio nadimak šuškavac, i zbog kojeg je dobio ponudu da svoj glas posudi zmaju Draku u filmu Zmajevo srce iz 1996. godine.
Već sledeće godine posle filma Iz Rusije s ljubavlju, Šon Koneri snima Golfinger (1964) i Operacija grom (1965). Godinu dana pauze, i 1967 je pred gledaocima Samo dva put se živi, a 1971. i Dijamanti su večni. Saga o Džejmsu Bondu, tajnom agentu 007, za Šona Konerija se završila 1983. godine filmom Nikad ne reci nikad. Tu je bio i povređen, jer mu je Stiven Sigal slučajno slomio ručni zglob dok mu je pokazivao neke borilačke veštine.
Lik Džejmsa Bonda su od tada do danas preuzimali drugi glumci, ali je u svim anketama sa pitanjem koji vam se glumac najviše dopada kao Džejms Bond, rezultat uvek bio isti: ubedljivo je na prvom mestu uvek, i zauvek bio Šon Koneri. Filmski kritičar Ranko Munitić (1943-2009) je u svojoj knjizi „Čudovišta koja smo voleli, peti deo“, u poglavlju o Džejmsu Bondu ovako zaokružio sliku o Šonu Koneriju:
“Senzualan, šarmantan, uzbudljivo iščašen i ubedljivo normalan čak i u minhauzenovskim izmišljotinama, beše Koneri još nešto, kapitalno: uvek, onako iznutra, nekom humornom i zapravo podsmešljivom distancom odmaknut od svega što izvodi i što mu se zbiva. Zabavljao nas je zabavljajući se, igrao – igrajući se. Nije davio ozbiljnošću već plenio prirodnošću jedne muške Alise u prostoru špijunskih čuda.
Otuda i uspeh. Da bi avantura uhvatila korena, naročito ona bajkovita, odignuta od tla, vilinski neverovatna, potreban joj je unutarnji osmeh, osmeh upućen i sebi i nama. Nasmešeni – verujemo. A verujući bajci koja teče, neizbežno ćemo poželeti da vidimo i sledeći nastavak. Sve sledeće. Bar dok traje čarolija dežurnog vilenjaka, pustolova i šarmera.”
Umeo je da kaže kako želi da mu snimanje predstavlja zadovoljstvo, i samo pod tim uslovom je prihvatao uloge. Nikada se nije zabavljao kao na snimanju filma Indijana Džouns: Poslednji krstaški pohod (1989). Džordž Lukas je više puta izjavio da mu je lik Džejmsa Bonda bio velika inspiracija prilikom stvaranja lika Indijane Džounsa i čitavog serijala. “Ko drugi bi mogao da igra Džounsovog oca nego tip koji me je inspirisao u stvaranju svega toga, Džejms Bond glavom i bradom.” Ali, kada mu je Lukas ponudio da igra u četvrtom nastavku o Indijani Džounsu, odbio je. Kao što je u karijeri odbio ulogu u filmu Moje pesme, moji snovi, zatim je trebalo da igra u Avanturama barona Minhauzena, ali mu se nije dopao scenario, a ulogu Gandalfa u Gospodar prstenova odbio je jer ga je mrzelo da se na više meseci preseli u Australiju!
Dva puta su ga zvali da se pojavi u serijalu Matriks, ali je oba puta odbio. Bio je jednostavan u objašnjenu: “Ja sam taj scenario dva puta pročitao i uopšte ne razumem o čemu je reč. Kako da igram u filmu za koji ne znam ko, šta, i zbog čega radi?” Godine 1986. glumio je u prvom i najboljem filmu Gorštak serijala, a 1991. u drugom.
Zanimljivo je da kompanija Columbia Pictures nije htela da finansira film Ime ruže prema istoimenom romanu italijanskog pisca Umberta Eka, upravo zbog Konerija koji je igrao Vilijama od Baskervila. Smatrali su da mu je karijera krenula nizbrdo i da njegovo ime neće privući publiku. Film je ipak snimljen 1986. i doživeo veliki finansijski uspeh. Godinu dana kasnije, 1987. Šon Koneri je osvojio Oskara za epizodnu ulogu, kao nezaboravan irski policajac Džim Maloun u De Palminom filmu Nedodirljivi.
Mnogi su računali koliko je novca izgubio odbivši da igra u Gospodaru prstenova i došli do sume od pola milijarde dolara, ali Šon Koneri za to nije mario i javno je zažalio samo za jednom ulogom koju je odbio. Tačnije, rekao je da je tužan što je odbio glavnu ulogu u filmu Afera Tomas Kraun. Film je snimljen 1968. godine, a šarmantnu varalicu Tomasa Krauna je odigrao Stiv Mek Kvin koji je rođen iste godine kao i Koneri, a poživeo je samo 50 godina. Zanimljivo je da je 30 godina kasnije snimljen rimejk ovog filma, a glavnu ulogu je tumačio drugi Bond – Pirs Brosnan!
Mišelin ga je zarobila
Kako je rasla slava Šona Konerija kao Džejmsa Bonda, tako je bivao sve privlačniji ženama na svim meridijanima. Bio je već godinama u braku (od 1962 do 1973) sa australijskom glumicom Dianom Silento kada mu se desila ljubav kao udar groma. Ludo se zaljubio u francusko-marokansku likovnu umetnica Mišelin Rokebrin, sa kojom se, posle pet godina od poznanstva, venčao 1975. godine.
Upoznali su se 1970. godine na golf turniru u Maroku. To je bila ljubav na prvi pogled. Glumac je jednom prilikom, u intervjuu za britanski Sun, rekao da ga je munja pogodila na mestu, kada je upoznao Mišlin. Odmah ju je nazvao „moja voljena“. Mali probem je bio u tome što je u trenutku zaljubljivanja njega u kući čekala suruga Diana, sa kojom je imao sina Džejsona (1963). Ona je kasnije govorila da je bio težak i problematičan mladić, da je bio vezan za majku, a da je otac više pažnje posvećivao njegovom mlađem bratu.
Mišelin je bila u drugom braki i imala je troje dece. Poznanstvo sa Šonom opisivala je kao šiparica kojoj se dogodio princ iz bajke, a ona, eto, nema pojma da je princ zapravo Džejms Bond lično:
„Prvo sam videla Šona okrenutog leđima i pomislila kako je veličanstven. Nisam ni znala da je to poznati glumac. Nisam ni znala kako se zove. Bilo je neverovatno, te noći sam ga sanjala. Nosio me u naručju i bila sam presrećna. Ujutru sam se probudila i pomislila da će sve biti baš kako treba. I dogodilo se: otišla sam na golf turnir, srela sam njegove oči i zaljubila se za ceo život.”
Nakon ovog sudbonosnog susreta oboje su se vratili u svoje brakove. Dve godine kasnije, Mišelin je dobila pismo od Šona. Pozvao ju je da se nađu u primorskom gradiću u Španiji – Marbelji.
Njena prva reakcija je bila: „Šta on misli ko je on?“ Ali čim je odbila sastanak dobila je sledeću poruku: „Nedostajala si mi… Ne mogu da prestanem da mislim na tebe…“ I srce joj se rastopilo. Ostali su razdvojeni, Mišelin je živela u Severnoj Africi, a Šon u Holivudu. „U početkku smo retko imali prilike da se vidimo. Na kraju krajeva, Mišelin je sa decom živela u Africi, a ja sam putovao po svetu snimajući filmove. Jednom smo stajali na aerodromu u različitim linijama. Gledao sam drugu liniju gde su bile vidljive samo noge. Prepoznao sam njene noge i otrčao sam u drugu liniju da se sretnemo. Prepoznao bih je među stotinama!“
U maju 1975. godine su se konačno sastavili. Ona je još govorila da je od prvog trenutka njihovog poznanstva imala potrebu da ga zaštiti jer je delovao kao da mu je potrebna zaštita. Uprkos godinama, ovaj zaljubljeni par i dalje dane provodi držeći se za ruku:
„Mišelin je najneverovatnija žena na Zemlji. Zajedno smo skoro 45 godina i pouzdano mogu reći da je ona ljubav celog mog života. Za mene nema veće radosti kada je vidim. Još uvek idemo na romantične sastanke,“ kaže Šon Koneri.
Jedan od najvećih glumačkih šarmera sa prostora nekadašnje Jugoslavije, Dragan Gaga Nikolić (1943-2016), na pitanje šta priželjkuje u budućnosti, nekoliko godine pre nego će ga savladati bolest, odgovorio je: Da starim kao Šon Koneri! Dogodilo se da su muškarci priželjkivali upravo to što je Dragan rekao, a žene su tvrdile da Šon s godinama postajao sve privlačniji. Na listama najseksi ljudi iz šoubiznisa i seks-simbola, često je zauzimao mesto na samom vrhu. Magazin „People“ ga je 1989. godine proglasio najseksepilnijim živim muškarcem, a drugi put je istu titulu dobio 1999. godine na šta je reagovao rečima: “Hvala Bogu, dobro je dok nisam najprivlačniji mrtav muškarac.” Časopis „Empire „ga je proglasio sedmom najprivlačnijom filmskom zvezdom svih vremena. Ispred Konerija su se našla samo dva muškarca – Robert Redford i Džoni Dep.
Mnogim obožavaocima slavnog glumca nije poznato da je u gotovo svim filmovima, čak i onim iz 60-ih, na glavi nosio tupe. Kosu je počeo da gubi veoma rano, kao 20-godišnjak, ali to privatno nikada nije krio.
Sa suprugom Mišelin, Koneri poslednjih dvadesetak godina živi u vili na Bahamima, u luksuznoj četvrti Liford Kej, na ostrvu Nju Providens. Njih dvoje opslužuje brojna posluga i odavno se ne pojavljuju u javnosti.
Za nezavisnu Škotsku
Ponosni Škotlanđanin Šon Koneri najbolje je svedočio o svom životu u knjizi „Biti Škot“ koju je radio sa svojim prijateljem, sineastom Marejem Grigorom. U njoj su sažeta sve njegova interesovanja koja nesumnjivo potvrđuju njegovo najvatrenije opredeljenje – da Škotska bude nezavisna! Da bi opravdao taj zahtev, u knjizi navodi važne činjenice iz škotske istorije i kulture, uključujući dela pesnika Roberta Bernsa, romanopisca Valtera Skota i škotsku kraljicu Meri. Kada je bio u rodnom Edinburgu 2008. da bi predstavio svoju knjigu, rekao još jednom da neće ponovo živeti u Škotskoj sve dok ne stekne nezavisnost od Ujedinjenog Kraljevstva.
„U našim školama nedostaje škotske istorije“, kazao je on. „Uvek su tu priče o engleskim kraljevima i kraljicama, a Škotlanđana jednostavno nema, samo ono što je englesko“, citirale su agencije.
Iako je to oduvek bio njegov stav, kraljica Elizabeta je, ipak, 2002. godine, Šona Konerija proglasila vitezom, uprkos tome što je otvoreno podžavao Škotsku nacionalnu partiju koja traži samostalnu i nezavisnu Škotsku izvan Velike Britanije, i što je njen je veliki donator. Dva puta pre toga je britanska vlada blokirala nastojanje krune da mu se dodeli zvanje sir . Godine 2007. pokrenuo je internetski TV kanal, kako bi se na njemu češće pojavljivao vođa njegove stranke: “Znam da je ova stranka uistinu škotska i da ima izvrsne ideje. Ukoliko se realizuju, možemo da očekujemo pozitivne promene za škotski narod i celu Škotsku. Zajedno možemo započeti novu eru optimizma i napretka”, rekao je prilikom predstavljanja TV kanala.
Nakon proglašenja nezavisnog Kosova, Šon Koneri je izjavio da “ne shvata zašto su neke pokrajine povlašćene da mogu dobiti nezavisnost u odnosu na druge“ što je jednako tumačeno kao njegov politički stav spram Kosova, a on je, zapravo, uvek i jedino mislio na Škotsku.
Poslednja uloga koju je snimio bila je u filmu Liga izuzetnih džentlmena (2003). a 2006. je saopštio da odlazi u glumačku penziju. Sa 65 uloga snimljenih za nešto manje od 50 godina glumačke karijere.
Sav honorar od filmova Robin Hud: Princ lopova i Dijamanti su večni, poklonio je u humanitarne svrhe . Govorio je kako je samo jednom na snimanju bio u životnoj opasnosti, ali su to bolje videli oni na setu, nego on na zemlji. On je samo osetio, sa trajnim posledicama. Preciznije, na snimanju filma Iz Rusije s ljubavlju, helikopter na setu proleteo je tik iznad njega i zamalo ga obezglavio, bukvalno! Više nije dobro čuo na jedno uvo.
Bio je navijač Seltika, a u mladosti je imao priliku da igra za Mančester junajted. Izračunao je da je zvanje profesionalnog fudbalera previše nestabilan posao. Javna je tajna da je celog života pisao pesme, ali nikome nije davao da ih pročita.
Pre tri godine je poslednji put uslikan u Njujorku, u šetnji ulicama Menhetna, oslanjajući se na štap i u društvu asistenta koji mu je tu i tamo pomagao dok hoda. Na sebi je imao sivu Nike trenerku i plavu polo majicu, udobne patike i šeširić na glavi. Delovao je kao simpatični deka iz komšiluka. Odao ga je osmeh na koju su padale žene širom planete. U javnosti povremeno prostruji poneka glasina da boluje od raka grla, da ide na terapije, ili da je bolestan od Alchajmerove bolesti. Kada se pre neku godinu poslednji put pojavio u jednoj televizijskoj emisiji, priznao je da ima problema sa srcem, ali da je njegova žena najbolji lek za njega.
Putuje sa malo stvari. Sve što mu treba je čista košulja i pristojne farmerke, to mu je dovoljno:
“Ako sam negde duže od dan ili dva, to ću jednostavno poslati na hemijsko čišćenje. “
Iako ima nekretnine u Kaliforniji, Njujorku, na Bahamima i raznim drugim krajevima sveta, tokom aktivnog živta, snimanja, nije se vezivao za mesta. već je smatrao da živi tamo gde trenutno radi.
(Tekst je uz dozvolu autorke preuzet iz letnjeg dvobroja časopisa Kinoteka čiji sadržaj možete čitati na ovom linku)
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare