0
Rano sam počela da pišem, jer sam rano počela da se zatvaram u sobu. Nisam bila dete koje se puno druži s decom. Pisanje je za mene bilo vid ubijanja dosade u samoći, kaže za Nova.s Dora Šustić, književna autorka iz Zagreba.
Piše: Marko Marić, Krokodilov novinar na dan
– Ja sam Dora, Sunce mi je u devici, škorpija sam u podznaku. Bavim se pisanjem i filmom i volim puno da putujem. S pisanjem imam neobičan odnos i celog života vodim dnevnik. Možda je to deo moje Control freak naravi, ali imam strah od zaborava. Kroz pisanje dnevnika došla sam do toga da, pišući ga, počinjem da izmišljam priče i tako se stvorio prostor za fikciju. Ovako sebe ukratko predstavlja u razgovoru za Nova.rs hrvatska književnica Dora Šustić, koja je učestvovala na 16. Festivalu Krokodil.
Rano je, kako se priseća, počela da dobija pozitivne povratne informacije o svom pisanju, počev od učiteljice u osnovnoj školi, potom i od profesorka u srednjoj. Uvek je dobro pisala sastave i obožavala je da piše eseje, pogotovo kada je trebalo pisati „za i protiv“ eseje na engleskom ili etici. Zbog toga je htela da studirati novinarstvo i zato se dogodio odabir Fakulteta političkih znanosti u Ljubljani.
– Dosta sam rano počela pisati, možda jer sam se rano počela zatvarati u sobu. Nisam bila dete koje se puno druži s drugom decom, nikada nisam imala ekipu iz kraja s kojom bih se igrala na ulici. Mislim da je pisanje za mene bilo neki vid ubijanja dosade u samoći.
Šta biste pre izabrali – film ili književnost?
– Književnost. Pre svega zbog toga što zahteva manje novca i vremena. U idealnom svetu bi to bio dvokorak. Bavila bih se i jednim i drugim. Završila sam scenario i želim da se bavim filmom i veliki sam filmofil. Želim da se bavim i tekstom, ali imam i želju za prebacivanjem tog teksta u sliku. I što više učim da pišem, sve mi se manje razlikuju ta dva modaliteta pisanja. Počinje me zanimati i pisanje u slikama, odnosno scenarističko pisanje u formi romana i lirsko pisanje primenjeno u filmu. Ta križanja me jako zanimaju. U idealnom svetu bih se bavila time – zamagljivala bih granice između te dve forme. Moji omiljeni autori, poput Krisa Markera i Margerit Diras, koji su deo francuskog modernizma, na neki način su to radili. Sljubljivali su tekst i sliku.
Za vas se u velikoj meri vezuje feminizam. Kada ste postali svesni podređenog položaja žena u odnosu na muškarce i borkinja za ženska prava?
– Ne znam jesam li postala borkinja za ženska prava. Ne radim ništa posebno po tom pitanju, osim što volontiram u jednom udruženju koja se bavi pomaganjem ženama po pitanju abortusa. To mi je jako važno, ta tema. Međutim, još uvek ne nalazim dovoljno prostora za to, previše se bavim sobom i pisanjem.
Postala sam svesna tog položaja žena zahvaljujući društvu. U formativnim godinama studija živela sam sa svojim prijateljicama u Ljubljani. Tada sam se puno bavila feminističkom teorijom i političkom filozofijom. Cela faza istraživanja političkih nauka je zapravo bila faza istraživanja feminizma. Taj suživot s vrlo otvorenim queer devojkama, fluidne seksualnosti bio je suprotnost onome kako sam odrasla. Bile su jasno podeljene muško-ženske uloge i to patrijarhalno nasleđe u porodici je jako opipljivo. Prijateljice su me naterale na reviziju takvog odgoja, koja i danas traje. Mislim da je taj proces za ceo život.
A kakva je trenutno društvena atmosfera na Balkanu? Pomeramo li se polako ka feminizmu i koliko su patrijarhalne norme ostavile traga?
– Mi smo prva generacija koja genocid prati iz prve ruke i gleda ga na društvenim mrežama. Danas je granica između javnog i privatnog nepostojeća. Sa mnom u sobi su prizori genocida jer imam mobilni u ruci. Unutar tog konteksta teško je reći da ima puno prostora za optimizam. Ipak, jesam optimistična po pitanju borbe za rodnu ravnopravnost, koliko god bila spora. U poslednjih 50 godina, nakon drugog talasa feminizma, izvojevano je mnogo toga. Prajd je, na primer, sve sigurniji iz godine u godinu. Ne tako davno, ljudi su gađali učesnike pepeljarama. Sećam se takvih naslova u medijima i u Zagrebu i u Beogradu. Danas je i dalje opasno i mislim da postoji razlika jesmo li u Skoplju, Beogradu, Zagrebu ili Ljubljani, ali ipak je nekako mirnije. Manje tolerišemo seksualna uznemiravanja na poslu, i tu je vidljiv pomak.
Ono gde jako kasnimo jesu pitanja abortusa i prava transrodnih osoba. U poređenju sa zemljama kao što su Švedska ili Danska mi smo svetlosnim godinama daleko. U Hrvatskoj abortus. iako je legalan, i dalje je mahom nedostupan, a o pravima transrodnih osoba se tek počelo govoriti, a među ljudima postoji veliko neznanje i otpor. Tu dosta zaostajemo.
Kako se „desio“ vaš prvi roman „Psi“, koji je objavljen pre dve godine?
– Roman sam pisala prilično dugo, rekla bih čak previše. Od prve ideje do konačne realizacije je prošlo sedam godina. Taj rukopis je rastao sa mnom i pratio je moju ljubavnu priču koju sam proživela i htela da zapišem, međutim to se transformisalo u priču koja nije autobiografska, čak je veći deo potpuno izmišljen. Roman je izašao iz potrebe da pišem i razumem iskustvo koje mi se događalo, iskustvo prve ljubavi koje je prilično univerzalno i počivalo je na svemu drugom osim na transparentnoj komunikaciji. Počivalo je na velikoj strasti pre svega, prvoj strasti, zbog čega misliš da je to najveća strast ikada, a zapravo je to tek buđenje tela. Presudna stvar za objavu romana bila je nagrada „Drago Gervais” koju dodeljuje grad Rijeka svake druge godine.
Smatrate li svoj roman feminističkim i da li je jedan od ciljeva bilo osnaživanje žena?
– Ne. Nisam imala cilj da osnažim žene, nego da napišem priču, izrazim emociju. Mislim da je zbog toga roman neka vrsta ekspresionističkog krika, jer u njemu ništa nije suptilno i prećutano. Htela sam da vrisnem i prenesem iskustvo devojaštva o kom nisam puno čitala. Kasnije, neki čitatelji i čitateljke su mi rekli da ih je moj roman osnažio, dok su mi drugi sugerisali kako je trebalo emancipaciju više naglasiti. Pisanje romana je bilo iskustvo koje je mene jako osnažilo i pokazalo mi dimenzije koje bez pisanja ne bih pronašla. A to da li roman osnažuje mogu prosuditi jedino čitaoci.
U romanu, Dora pominje kako je obična devojka koja je imala bezbrižan život. Imaju li bezbrižne i, na neki način, nevine devojke šta da nam ispričaju?
– Naravno. Ne mora se pisati iz traume, zašto bi sve bilo negativno i teško? Umeće pisanja je povezivanje nepovezivog. Postoji puno filmova i knjiga koji se bave životnom lakoćom. Neke male, svakodnevne stvari i previranja su zapravo ogledala dubine, koliko god izgledalo na prvu površno. Sve ima svoju dubinu, pitanje je samo koliko daleko želimo ići. Trenutna opsesija traumama i teškim pričama je razumljiva, jer sad odjednom veliki broj ljudi ima prostor da govore. Pre svega su to žene i LGBTQ autorke i autori, koji imaju puno teških priča da ispričaju kako bi mogli doći do te lakoće. Neoštećeni ljudi su čak, možda, malo zanimljiviji, jer će kad tad biti oštećeni. Zbog toga je lepo čuti stvaralački glas dok je još nevin.
Dora, Leon i Ayna – glavni likovi romana – nalaze se u jednoj zanimljivoj konstelaciji. Ko je tu u koga zaljubljen, da li je uopšte reč o tome i gde je osnovni sukob?
– Nisam sigurna, to mi je bila najzanimljivija potraga dok sam pisala. Čitaoci su, uglavnom, stavljali naglasak isključivo na odnos između Dore i Leona, dok je po meni to samo neka vrsta katalizatora promene koja se događa kod glavne junakinje. Važnija je Dorina preokupacija drugim ženama. Nekoliko ljudi mi je reklo da po njima ovaj roman nije ljubavni, već delo o odnosu sa ženama. Zapravo, verovatno se ovde radi o odnosu glavne junakinje prema samoj sebi. O želji za prihvatanjem, da se bude voljen na način na koji je Leon voleo Aynu, o žudnji i boli kao tamnoj strani žudnje. Temeljni sukob u romanu je sukob između očekivanja i stvarnosti, što je karakteristično baš za te prve ljubavi, to neizbežno razočaranje. Ukoliko bismo ceo mistifikovani odnos između Dore i Leona sveli na stvarnost, shvatili bismo da su oni samo dvoje ljudi koji nisu znali da komuniciraju.
Da li je umetnost za tebe neka vrsta skloništa i u kojoj meri misliš da su umetnost i književnost značajne za pomirenje sukobljenih strana?
– Možda je neka vrsta utočišta između materijalnog i duhovnog sveta, prostor glasova koji nisu neposredno u tvojoj blizini, ali kroz umetnost dopiru do tebe. Rekla bih da su ponekad ti glasovi efektniji nego glasovi iz naše okoline – čitanje na primer otključava neke prostore u nama koji se mogu otključati samo u tišini i neprisutnosti drugih ljudi. Drugim rečima, pristup tim prostorima imaju samo autorke i autori čija dela konzumiramo, bilo da je reč o književnosti, slikarstvu ili nečem drugom. Važno je konzumirati umetnost i dozvoliti joj da deluje kroz nas. Umetnost premošćuje, zato je možda možemo posmatrati kao pacifističku delatnost i prostor otpora.
Hoće li knjiga doživeti svoje izdanje u Srbiji?
– Nadam se da hoće, ali još ništa nije sigurno. Volela bih da se to dogodi!
Bonus video: Najveća kolekcija knjiga na Balkanu u Beogradu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
