0
U uznemirujućoj biografiji slavne glumice, Vanesa Šnajder tvrdi da je film sa eksplicitnim scenama seksa iz 1972. zloupotrebio i nepovratno povredio njenu rođaku.
Za mnoge lepe i mlade glumice, filmski put može biti podmukao. Slavljene zbog svoje lepote i mladosti, često su gotovo isključivo definisane seksualnošću. Ogromna pažnja posvećuje se njihovom izgledu i telu, a njihov um malo koga zanima. Kako stare, mogućnosti im se smanjuju. Primorane da glume mlađe uloge od svojih godina i da se takmiče sa novijim licima, one na kraju otkrivaju da je njihova karijera dospela u ćorsokak. Među dugačkim spiskom opominjućih priča su Džin Siberg, miljenica francuskog filma novog talasa, koja je izvršila samoubistvo u 40. godini, Debra Vinger, koja je šokirala Holivud penzionisanjem na vrhuncu slave sa 40 godina, i, naravno, francuska glumica Marija Šnajder, piše „Njujork tajms“.
Šnajderova je imala samo 20 godina kada je naglo postala slavna nakon što je glumila sa Marlonom Brandom u filmu Bernarda Bertolučija iz 1972. „Poslednji tango u Parizu”. U najozloglašenijoj sceni filmna, Brando, koji igra slomljenog lika Pola, siluje Šnajderovu, koja igra mladu ženu po imenu Žana, improvizujući scenu seksa sa puterom kao lubrikantom. Bertoluči i Brando su se tajno dogovorili da snime scenu, za koju je Šnajderova tvrdila da nije bila u originalnom scenariju, bez njenog pristanka. Bertoluči je kasnije objasnio razlog za tu odluku time što je želeo da Marija „reaguje kao devojka, a ne kao glumica“.
Zbog nasilja i prikazivanja eksplicitnog seksa, film je bio senzacija, potvrdivši Bertolučijev status provokativnog filmskog reditelja i učvrstivši povratak Branda, koji je neko vreme bio doživljavan kao da je njegovo vreme prošlo.
Za Mariju Šnajder je to bio „krst koji mora da nosi“, piše francuska novinarka i romanopisac Vanesa Šnajder u knjizi „Moja rođaka Marija Šnajder“ (My Cousin Maria Schneider), memoarima sastavljenim u drugom licu, direktno upućenim glumici. Knjiga, koja je prvi put objavljena 2018. u Francuskoj (upravo je objavljena sa engleskim prevodom), istovremeno je i lepa posveta glumici (Marija Šnajder je umrla od raka pluća 2011.) i preko potreban korektiv, prilika da se konačno ispravi nepravda prema glumici koja je dugo bila pogrešno doživljavana i nepravedno osuđivana.
Scena iz „Poslednjeg tanga” je definisala Šnajderovu do kraja njenog života, objašnjava Vanesa Šnajder. Bila je podvrgnuta nemilosrdnom negativnom publicitetu i pažnji koja je okružuje (proizvođač mleka je jednom koristio njenu sliku na svom pakovanju, stjuardesa joj je u avionu poslužila puter sugestivno). Previše je iskreno govorila novinarima o svom ličnom životu, napuštala je poznate reditelje i glumce, odlazila je sa filmskih setova.
Takođe, to što je bila zavisnik od heroina nije joj, naravno, pomoglo, a Vanesa Šnajder se pita da li su droga i žurke bili načini da se izbegnu svetla javnosti koja su momentalno bačena na mladu glumicu.
Dok je odrastala, Marija Šnajder je bila nepoželjna. Njen otac, francuski glumac Danijel Želin, nije bio uključen u njeno detinjstvo, a majka Mari-Kristin Šnajder poslala je Mariju da živi sa dadiljom kada je imala 8 godina. „Polni život njene majke nikada nije bio tajna“, piše Vanesa. „Priča koja se često priča je o vremenu kada je tvoja majka bila u krevetu sa muškarcem i pozvala te da joj doneseš dijafragmu.” Ona takođe otkriva da je Marijina majka „rešila da ne ide na put od Nice do Pariza” na sahranu svoje ćerke, „rekavši da je previše umorna”.
Roditelji Vanese Šnajder su prihvatili Mariju kao tinejdžerku. Od ranog detinjstva, Vanesa je obožavala svoju stariju rođaku, čuvajući svaki njen isečak iz časopisa i novina u crvenoj plastičnoj fascikli. Kao rezultat toga, ovi memoari su napisani sa retkim osećajem intimnosti i predanosti. Toplo prikazuju vrhunce života Marije Šnajder: njeno trajno prijateljstvo sa Brižit Bardo i fotografom Nan Goldin, njen ponos što je glumila u filmovima kao što je „Putnik“ Mikelanđela Antonionija i njeno kasnije zalaganje za žene na filmu.
Takođe, knjiga je, na trenutke, bespoštedna, jer opisuje glumičinu borbu sa zavisnošću, finansijskim problemima i drugim porodičnim dramama. U jednom trenutku Vanesa Šnajder se pita da li bi njena rođaka volela tako realni prikaz njenog života.
„Često se brinem da nećeš odobriti priču koju pričam, Marija“, objašnjava ona. „Neće ti se dopasti što govorim o drogi, o tvojoj majci i ocu i braći.
Ipak, u ovoj post-#MeToo eri, vanserijski prikaz ove smele glumice iz 70-ih je osvežavajuć. Jednom je mlada žena postavljena na neverovatno visok pijedestal, gde je nepravedno obožavaju zbog njene lepote, a zatim okrutno skrnave iz zabave. Umesto toga, Marija Šnajder je u knjizi predstavljena i sa svojim manama i sa svojim šarmom. Na taj način, ovo je velikodušan prikaz jedne retke i komplikovane filmske zvezde.
Bonus video: Lekcija Igora Vuka Torbice: „Ako razgovaraš sa idiotom, rizikuješ da i sam zvučiš kao idiot“