Ako moram da izaberem određeni termin kojim bi trebalo da definišem svoj film, mislim da bi mu najviše odgovarala autofikcija. Inače, za tri intervjua u filmu razgovarala sam sa svojim bivšim partnerima, kaže za Nova.rs rediteljka Liliana Tores, čiji će film biti prikazan na "Španskom metru".
Filmski festival „Španski metar“, četrnaesti po redu, otvoren je u „Jugoslovenskoj kinoteci“, a do kraja maja publiku u Beogradu čeka dvadeset uzbudljivih igranih i dokumentarnih ostvarenja na španskom jeziku. Program je posvećen čuvenom španskom glumcu i reditelju Fernandu Fernan-Gomesu. Novosadska publika će selekciju „Španskog metra“ moći da pogleda od 4. do 8. juna.
U okviru programa „Ženski ugao“, danas u Dvorani Kulturnog centra Beograda od 18 časova, biće prikazan film „Šta smo uradili pogrešno?“ uvažene španske rediteljke Liliane Tores. Film je komična drama o partnerskim odnosima, bivšim i sadašnjim ljubavima. Zahvaljujući institutu „Servantes“ u Beogradu, razgovarali smo sa Lilianom koja, pored režije, potpisuje scenario i igra glavnu ulogu u filmu „Šta smo uradili pogrešno?“
Vaš film se sve vreme poigrava sa formom. Gledalac često stiče utisak da je u pitanju dokumentarac. Zašto ste na takav način pristupili režiji ovog filma?
– To je priča koja je zasnovana na stvarnim ljudima iz mog života, kao i na mojim iskustvima, koja sadrži stvarne događaje; poput različitih razgovora i intervjua. Naravno, u filmu ima i mnogo fikcije. Zato mi se mešanje dokumentarnog i fikcije učinilo najprirodnijim načinom da objasnim ovu priču. Ako moram da izaberem određeni termin kojim bi trebalo da definišem film, mislim da bi mu najviše odgovarala autofikcija. Inače, za tri intervjua u filmu razgovarala sam sa svojim bivšim partnerima.
Napisali ste scenario, potpisujete režiju i igrate glavnu ulogu. Da li vas je to možda u nekim trenucima stvaranja filma opterećivalo?
– Biti ispred i iza kamere nije bilo nimalo lako iskustvo. Ne mogu da kažem da sam tome pristupila sasvim smireno, mogla bih čak da kažem da sam tek pred sam kraj snimanja počela da uživam u radu. Gluma i režija su povezane tokom kreiranja scena na setu i na probama, ali ono sa čim ja kao rediteljka dolazim na snimanje razlikuje se od onoga što donosim kao glumica. Sa pozicije rediteljke, krajnji cilj i percepcija su uvek jasni, ponekad je teško izgurati ih, nekad čak i nemoguće, ali ne smete da izgubite fokus. U slučaju glumice, odnosno kada sam glumila samu sebe da budem sasvim precizna, kada sam ponovo proživljavala neke svoje ranije emocije, samo kada bih se sasvim prepustila, dostigla bih stepen iskrenosti koji sam želela kao rediteljka filma. Međutim, to je ujedno značilo i da se gubi preciznost u pitanju trajanja određene scene. Ta konstantna borba, napred-nazad, to mi je bilo veoma iscrpljujuće i fizički i emocionalno. Takođe sam se osećala veoma ranjivo tokom snimanja jer sam na neki način morala da skinem štitove i oklope koje nosim i u tim trenucima bih se osećala veoma ogoljenom.
Vaš film me podsetio na Kopolino ostvarenje „Izgubljeni u prevodu“ vidim da ga kritika poredi i sa Džarmušovim „Broken Flowers“, ipak vaš ima neku posebnu toplinu i senzibilitet.
– Sa filmom „Broken Flowers“ postoji određena tematska podudarnost (on takođe obilazi svoje bivše partnerke), ali postoje i određene strukturalne podudarnosti, zatim u epizodnim junacima. To je svakako jedan od filmova koji je inspirisao ceo naš tim. Ali niko me do sada nije pitao za „Lost in Translation“, iako je tačno da oba filma dele sličnu žensku perspektivu koja obrađuje temu pronalaženja sebe same nezavisno od svog partnera, oba filma prate junakinju koja se gubi u brojnim nepredvidivim i za nju sasvim novim situacijama. Takođe postoje određene sličnosti u pogledu muškog lika, koji je vrlo malo prisutan, distanciran je i fragmentisan. Prvo što mi se čini drugačijim u pristupu temi jeste to što se radi iz perspektive žene. Ako potražimo prethodne filmove koji govore o „ljubavnim pričama“, da tako kažem, shvatamo da su svi ispričani iz ugla muškarca. Još jedna različita činjenica, koja mi se čini važnom, jeste da emocionalna arheologija koju protagonistkinja radi nije fokusirana na pomirenje sa svojim bivšim partnerima, na postizanje nekog cilja ili zatvaranje nerešenih pitanja, već́ na učenje iz prošlih iskustava. Ona ih posećuje sa izvesnim životnim iskustvom. Zapravo, moj pristup je na neki način anti-kinematografski; jer krajnji cilj nije jasan, u toj njenoj potrazi ne postoji neka vremenska urgentnost, ne postoji čak ni antagonista. Međutim, doživljaj koji publika ima tokom gledanja filma je izuzetno emotivan i refleksivan. To su neki termini koji bi mogli da objasne ovaj film. Čini mi se da su pomenute dve stvari veoma specifične za ovaj film. Istorija kinematografije je veoma obimna i ne bih znala kako da detaljnije analiziram sve pristupe ovoj temi, ali ova dva pomenuta mi se čine relevantnim.
Šta inače u današnjem svetu pronalazite kao posebno interesantno, radnju ili situaciju kojom će te se baviti u svojim budućim radovima?
– Radni naslov mog sledećeg filma, za sada, glasi „Nevidljiva žena“ i govoriće o ženama koje ne žele da imaju decu.
Na kraju bih vas zamolio za vaš lični odgovor na patnje postavljeno u nazivu vašeg filma?
– Uopšteno govoreći, verujem da je naša generacija neka vrsta spone između generacije koja je razumela posvećenost i intimnost ne samo u smislu emocionalnih veza, već́ i (ponekad iznad svega) u smislu pogodnosti i/ili društvene konvencije, i druge generacije koja ima slobodu, ali i poteškoće, da ponovo osmisli koncept parova. Ukočenost i paraliza prethodne generacije je u suprotnosti sa istraživanjem i testiranjem sadašnje. A mi smo negde u sredini. Jednom nogom u ideji „ljubavi za ceo život“ jer nam ta ideja pruža utehu, jer smo verovali da će nam dati sigurnost, stabilnost, spokoj, pa čak i ljubav; a drugom nogom smo u bezdan tog istraživanja, pronalaženja sebe, oslobađanja od stega patrijarhalnih ženskih modela i pogubne romantične ljubavi.
Sa staromodnim sentimentalnim prtljagom koji smo usput morali da popravljamo i obnavljamo; kao kada bi planinarka morala da popravlja ili nabavlja novu opremu dok se sve vreme aktivno penje i uviđa težinu planine. Naravno, mnogi zbog toga odustaju. U tom smislu, „voleti znači ostati“ kada, suočeni sa preprekama, lenjošću ili cenom naklonosti, ne napuštamo vezu i aktivno tražimo da volimo jedni druge. To se, po mom mišljenju, može potvrditi samo kada postoji potpuna sloboda da se veza u bilo kom trenutku prekine.
Bonus video: Nensi Mensa Ofei i Ibrahim Koma – Svi mogu da se povežu sa filmom „Strahija Banović“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar