„Kako sam sa kamerom ušla u zatvor i snimila život zatvorenica“

Podeli:
Foto: Promo

Ono što sam zaključila nakon završetka rediteljskog dela, jeste da u zatvore šaljemo uglavnom siromašne ljude. Užasan je način na koji tvoji uslovi života, tvoji identiteti od roda, klase, rase ili religije, određuju tvoju sadašnjost i budućnost, kaže za Nova.rs rediteljka filma "Diši" Susana Baranko.

U okviru otvorenog festivala „Španski metar“ beogradska publika će do kraja maja (a novosadska od 4. do 8. juna), moći da pogleda reprezentativan izbor iz savremene španske filmske produkcije. Četrnaesti „Španski metar“ predstaviće i nekoliko veoma zanimljivih dokumentarnih filmova. Jedan od njih „Diši“, rediteljke Susane Baranko, biće na programu Dvorane Kulturnog centra Beograda danas od 18 časova.

Dokumentarni film „Diši“ govori o zatvorenicama katalonskog kazneno-popravnog centra. On oslikava njihov odnos prema činjenici da se nalaze u zatvoru i da su u ograničenom prostoru. „Diši“ je realističan i direktan prikaz života u zatvoru i razumevanju života bez slobode. Zahvaljujući Institutu „Servantes“ u Beogradu, razgovarali smo sa rediteljkom ovog dokumentarca, Susane Baranko.

Susanna Barranco Foto: Isabel González Urbina

Vaš film "Diši" tretira temu koja nije toliko prisutna u javnosti na globalnom nivou. Šta mislite zašto se njome, u sferi dokumentarnog filma, autori manje bave?

- Dokumentarni film se bavi problematikom koja je manje poznata javnosti, čak i na svetskom nivou. U pitanju je život iza rešetaka ili još preciznije, život zatvorenica. Bilo je zaista teško pristupiti ovoj temi, ali i sagovornicama, provesti sa njima određeno vreme. Ući u bilo koji zatvor sa kamerom nije nimalo jednostavno.

U svom filmu sagledavate različite aspekte života zatvorenica. Šta vam je, u tom smislu, bilo najteže da prikažete, a da kod gledaoca ne izazovete neku od mnogih očekivanih (ne)željenih reakcija?

- Sama prilika koja im se pružila, da podignu svoj glas, da ih neko sasluša, bila je važna i višestruko korisna kako za njih, tako i za sve nas.

Foto: Promo

Verovatno ste imali problem sa tim kako prikazati osobe koje su zbog različitih nivoa prekršaja i li zločina u zatvoru samo kao protagoniste filma, suočene sa svojom kaznom i savešću. Kako ste rešavali te dileme?

- Jedna od tehnika koje sam koristila, kako bi one mogle da se otvore i budu iskrene, ne samo prema meni i kameri, već i prema drugim ženama sa kojima dele život iza rešetaka, jeste pozorište. Teatar je za njih bio svojevrsni kanal komunikacije, način da se međusobno povežu, kao i da podele svoja iskustva o trenutnom životu u kazneno-popravnom domu, ali i o životu koji su vodile ranije, o onome zbog čega se sada kaju i, na kraju, o životu koji je pred njima. Pozorišni metod im je pomogao da shvate da su one, a ne neko drugi, glavne junakinje svojih života.

Kada ste film priveli kraju (snimanje i montažu) šta ste rekli sebi?

- Ono što sam zaključila nakon završetka rediteljskog dela, jeste da u mojoj zemlji, Španiji, u zatvore šaljemo uglavnom siromašne ljude. Mada mi se čini da je slična situacija i u drugim zemljama. Užasan je način na koji tvoji uslovi života, tvoji identiteti od roda, klase, rase ili religije, određuju tvoju sadašnjost i budućnost.

Foto: Promo

Šta biste želeli da gledalac ponese sa sobom nakon odgledanog filma „Diši“?

- Nadam se da će publika nakon ovog gledanja imati malo više empatije, da ove žene neće posmatrati samo kroz greške koje su napravile. I da će shvatiti koliko je važno da svi imamo jednake uslove, bez obzir na to u kakvom smo okruženju rođeni ili šta želimo da budemo u životu.

Bonus video: Braća Limijer tvorci prvih filmova

Komentari

Vaš komentar