"Žena ne mora da se opravdava za svoje postojanje": Lidija Vasiljević, autorka knjige „Nesavršene“, govori za Nova.rs

Pripremajući knjigu, koja je nastala na temelju mog magistarskog rada koji se bavio mentalnim zdravljem žena, nastojala sam da bude jasna, razumljiva i da što jednostavnije opišem prilično komplikovane procese, pa je i naslov izabran da bez uvijanja uputi čitaoce i čitateljke na ključne probleme, kaže za “Novu” Lidija Vasiljević, autorka knjige “Nesavršene” (Agora), u koju je unela i lična profesionalna iskustva iz terapijske prakse.

Lidija Vasiljević je master psihologije, magistarka studija roda i politike, doktorka politikologije, psihoterapeutkinja, edukatorka psihodramske grupne terapije, ali i feministička i levičarska aktivistkinja.

- Tema ženskog mentalnog zdravlja je na margini, kao i mnoge druge, a svakodnevica nas upućuje na neophodnost da se njome bavimo. Prisutni su nasilje, isključivanje žena, veliki procenat depresivnih stanja, nedostupnost usluga mentalnog zdravlja ženama bez novca i van većih gradova, stereotipi i predrasude... Na našim jezicima ovakve knjige nema, i smatrala sam da je to zaista loše. Unutrašnja motivacija za pisanje “Nesavršene” je svakako vođena aktivizmom, ali i bavljenjem različitom vrstom psihoterapija, u kojima sam već četvrt veka, i koje se prožimaju. Svakako i činjenica da sam završila psihologiju i uvidela da i tu postoji mnoštvo rupa i prećutanih a važnih tema - kaže Lidija Vasiljević u intervjuu za naš portal.

Knjiga se zove “Nesavršene”. Da li mislite da je glavni problem ženskog pitanja danas što se žene plaše da moraju da budu savršene u svim ulogama, i to u patrijahalnom svetu?

- Od žena se i u klasičnom patrijatrhatu i van njega očekuje da budu savršene, samo na različite načine. U patrijarhalnim i konzervativnim sistemima, muškarac je vredniji samim tim što je muškarac. Društvo, porodica i mediji žene uče da imaju mnogo očekivanja od sebe i da nikada ne budu dovoljno dobre. Naravno, savršenstvo je nedostižno a prohtevi rastu. Neoliberalni kapitalizam je idealan da pruži materijalnu osnovu za to večito nezadovoljstvo, zarađujući besomučno na potrebi žena da budu savršene i dostignu muškarce koji su etalon. To nisu uvek prepoznatljive forme, mnoge žene ne prepoznaju zahteve drugih dok ne iscrpe svoje resurse ili se ne suoče sa ovim zahtevima zbog životnih situacija, samorefleksije ili psihoterapije. Norma je takva da bi žena trebalo da udovolji drugima, brine za njih u bilo kojoj životnoj fazi. Podrazumeva se da želi da bude majka, supruga, savesna ćerka, vredna, pouzdana, privlačna ili bar pažljivo sređena. Žene koje su se opirale ovakvim zahtevima - za takvo ponašanje su kroz istoriju bivale sankcionisane. Međutim, ženina nesavršenost je njeno pravo, a savršenstvo je u samom našem postojanju, ne u zahtevima. Dakle, žena ne mora konstantno da se opravdava za svoje postojanje, i pruža dokaze da je vredna.

Sve je više emisija i potkasta o ženskom pitanju. Mislite li da je u pitanju neki novi feministički talas ili ženska populacija ima potrebu da bolje razume sebe, svoj položaj i psihičke probleme?

- Nisam sigurna da je to neka revolucionarna promena, jer opet potkasti namenjeni ženama, koji ne progovaraju o rodnim stereotipima, čine njihov manji deo, dok svi podkasti koji se bave ženama čine, opet, veoma mali deo sveukupnog broja. Tako je sa štampanim medijima i televizijom - teme posvećene ženama na adekvatan način, ne prelaze 20 odsto medijskog prostora. To znam vrlo dobro, jer sam se dugi niz godina bavila monitoringom medija, i ništa se nije promenilo. Postoji trend otvaranja tema koje su bile manje prisutne, zbog čega mi je veoma drago. Devojke mlađe generacije hrabrije i otvorenije postavljaju pitanja, ali ne treba da zaboravimo da su njihove majke, uglavnom, odrastale u Jugoslaviji. Sunovrat ženskih ljudskih prava i vrednosti dogodio se devedesetih, a do tada smo, kao socijalistička zemlja, bili više nego dobar primer bavljenja ravnopravnošću žena, obrazovanjem, liderstvom, ekonomskim izjednačavanjem sa muškarcima. Ima sjajnih proboja, kao što je, na primer, potkast “Tampon zona” ili emisija “Tabu” na Insajderu, ali toga mora biti više. Mi se stidljivo približavamo nečemu što je normalno, ali ta normalnost odjekuje kao bomba, jer je prostor u kojem se javlja zastrašujuće prazan.

Danas je važno da postoji specifičan pristup ženama u psihoterapiji. Da li je izraz feministička psihoterapija odgovarajući?

- Psihoterapija može biti rodno inkuzivna, i takvom terapijom se i ja bavim i o njoj pišem, ali i feministička. Razlika je u fokusu i u pristupu. Fokus feminističke terapije i njena osnova su feministički principi, koji se, pre svega, baziraju na kritikama odnosa moći i na samovrednovanju.

Da li će ženama pomoći činjenica što češće nego muškarci idu na psihoterapiju?

- Pomoći će i ženama, ali i muškarcima koji tim ženama žele dobro.

Knjiga se bavi i temom koja je priličan tabu - ženama koje ne žele da imaju decu. Iako danas postoji taj izbor, i dalje je prisutna osuda okoline. Da li terapija može da osnaži takve osobe da se dobro nose sa reakcijama na svoju odluku?

- Da, cilj psihoterapije jeste da pomogne svima da dođu do svoje istine i izbore se za najadekvatniji mogući način funkcionisanja za njih same, a da time, naravno, nikome ne nanose štetu. Upravo je činjenica da žena nema pravo, po mišljenju velike većine, na odluku da ne rodi dete, poražavajuća. Ali, i razumljiva je, jer se kosi sa osnovnom ulogom žene koja joj je dodeljena, a to je majčinstvo. Postoje žene koje to ne žele, kao i žene za koje je i bolje da ne budu majke, jer bi im majčinstvo možda bilo okidač za ozbiljne psihičke izazove. Ali na njih se vrši pritisak. Isto tako je važno podržati i muškarce koji ne žele da budu očevi, jer su i oni na udaru, doduše manjem. Zaboravlja se da su mnogi i muškarci i žene u roditeljskim ulogama koje nisu biološki uslovljene i u tome su sjajni i veoma korisni za društvo kao treneri, učitelji, mentori, savetnici, pa i psihoterapeuti.

I u vašoj oblasti postoje zagovornici patrijarhalnog sistema, kao što je psiholog Džordan Piterson. Mislite li da su to poslednji trzaji sveta koji nestaje ili bi trebalo zadržati neke postulate?

- Verujem da su suprotnosti i kontradikcije neminovne, i ne slažem se sa uklanjanjem neistomišljenika, već sa otvaranjem prostora za debate. Džordan Piterson mahom govori ono što mnogi žele da čuju i to je razlog zbog čega je toliko poznat i komercijalan. Iskoristio je “Woke kulturu” kao kontrast za “prepakivanje” nekih standarda koji su nam svima poznati, Prosto je neverovatno da je izgleda lakše negirati kompletni maskulinitet, tj. osporiti ga u potpunosti, nego razumno kritikovati aspekte muških uloga koje ugrožavaju muškarce i žene oko njih. Sve su veći zidovi među polovima i opet, mnogi na tome profitiraju.

Kod nas se žene, kad je u pitanju brak, porođaj i gajenje dece, često opominju pričama o njihovim babama i prababama koje su sve to u još gorim uslovima bez kukanja podnosile.  Da li su žene nekada zaista bile manje isfrustrirane, iako su bile samo u ulozi kuvarice i majke, ili su zapravo sve užasno patile?

- Vrlo je simptomatično i pomalo i apsurdno, da oni koji najviše spočitavaju današnjim ženama da su razmažene u tom smislu, jesu oni koji ne rađaju, niti su bili prisutni dok su njihove babe i prababe “rađale na njivi i u polju”. Naravno da su uslovi bili drugačiji, ali je i način života bio drugačiji pa samim tim i fizička spremnost za porođaj. Međutim, smrtnost je bila velika, kako beba, tako i majki, i upravo je veliki broj dece bio jedan od načina da se zadrži kvantitet na određenom nivou. Žene su, naročito u ruralnim sredinama, imale manje prava od nadničara i životi su im bili više nego teški.

Bonus video: Biti drugar ili strog roditelj - Psiholog svetuje kako razgovarati s decom o alkoholu