Premijera u Narodnom pozorištu; Ivan Viripajev: Iranska konferencija; Adaptacija i režija Ivana Vujić
Drama Ivana Viripajeva napisana je pre pet godina, u Rusiji nagrađena, a beogradska premijera je njen prvi izlazak u inostranstvo. Ako u inostranstvo računamo ovaj nama poznati svet i civilizaciju, dakle Evropu, lično me to i ne čudi.
Viripajev piše iz pozicije pripadnika danskog intelektualnog kruga, jer konferencija o “iranskom pitanju“ je organizovana u Kopenhagenu, uz učešće stručnjaka nekoliko humanističkih nauka i novinara. Danska je (verovatno) uzeta kao simbol elsinorske, evropske tamnice, i s druge strane kao zemlja čiji se stanovnici izjašnjavaju kao suvereno najsrećniji na našem kontinentu.
Set je, znači, jedna konferencija, na kojoj učesnici izlaze pred mikrofon da bi govorili o temi, sve je u realnom vremenu i ne postoji druga radnja van ovoga. Forma je izazovna, ali sam narativ baš i nije. Jer ti učesnici, ti profesori međunarodnih odnosa ili teologije, ti poznati aktivisti, politikolozi, izveštači sa neuralgičnih tačaka “trećeg sveta“, humanisti, pisci i muzičari (sve Danci, nema Rusa), svi kao da iznenada “duševno“ obole u trenutku kada izađu pred mikrofon, prestaju da budu razumni ljudi i počnu da govore poput likova iz nekog lošeg epigona Dostojevskog. Oni istina komentarišu opštepoznate mane naše, zapadne civilizacije, ali iz perspektive nekakvog maglom opterećenog prostora, gde se svaki konkretan problem ljudski ili društveni totalno relativizuje, gde se poziva na boga ili sudbinu, gde se ismeva svaka racionalna ljudska potreba da se uzme društveni život u ruke i nešto sa njim učini. Suštinski, ništa se ovde ne tiče Irana, sve je samo lament nad evropskim vrednostima, i konferencija se mogla zvati kako god. Uloga Irana je valjda u tome da bi se kraj mogao začiniti lirskim obraćanjem iranske pesnikinje i aktivistkinje, i njenim životnim iskustvom u kojem je mladalačku čežnju za slobodom zamenila ljubavlju za voljenog čoveka, od slobodne volje i sve to u uzrastu od 14 godina. Sam kraj je obeležen njenim stihovima sa govornice: “Stoj na svom mestu i čekaj / Poslušaj me / Verovati i znati – to i jeste ceo naš život / To je sve“
Pa ko voli nek izvoli!
Možda se, uz mnogo dobre volje, može reći i da je Viripajev u osnovi imao nameru da evropsku aroganciju spram ostatka sveta s pravom markira. Možda je bio ironičan spram tipične bolesti intelektualaca da u sve sumnjaju, relativizuju, pa samim tim ne mogu ni da donesu odluku? I ovo sa mnogo dobre volje, jer tekst je povrh svega i preraspisan, rastočen, difuzan… kao da su likovi i blago senilni, pa im misli bez nadzora teku, vukući jedna drugu. Možda – opet kažem možda – je i to bilo namerno?
Ali rediteljka Ivana Vujić nije ostavila ni trunku sumnje šta je njen kredo. Od iskrenih promotera evropskih vrednosti (koliko god one bile podložne svakoj vrsti preispitivanja), od dvoje novinara, načinjene su karikature. Oni su nekakvi nesrećni kapoi političke korektnosti shvaćene u najgorem smislu, dok su ostali likovi ugurani u patetiku do mere da se upitate da li to gledate neku rusku varijantu “Mara – Sada“ Pitera Vajsa.
Te je u tom smislu teško govoriti o glumi, jer su ljudi odigrali pošteno šta se od njih tražilo.
Višku teksta režija suprotstavlja manjak kretanja. Svi učesnici sede za širokim konferencijskim stolom frontalno okrenuti publici i bez pokreta, bez ikakvog života, kao neke figure. Iza glava im je veliki video, koji na jednoj polovini prenosi glave govornika (uz iritantno kašnjenje slike za tonom), dok se na drugoj polovini ređaju različiti motivi iz prirode.
Zašto se ova kritika svela na polemiku sa ideologijom teksta i predstave? Zato što predstava i ne nudi ništa drugo. Likovi izlaze za govornicu i iznose određene stavove. Mistifikatorskim tiradama suprotstavlja se samo dvoje novinara. Pa evo i treće, da im se pridruži.
Bonus video: Jovani Tomić nagrada „Bojan Stupica“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar