Pozorišna kritika: O flekama, smrti i snovima

"Fleke" su poema o odrastanju. O životu koji ume iznenada da nestane i za sobom ostavi samo neke neizbrisive fleke, prosutog soka od borovnice, ili krvi. I o smrtima. O previše smrti koje prate jedno malo odrastanje.Tijana Grumić piše uobičajeno u stihu, u prvom licu, uz tek grafičku naznaku replika ostalih likova, bez imenovanja tokom samog teksta. Glavni lik, Ja iz uvodne napomene, ujedno i prepričava i ulazi u dijaloge. Prepričava dešavanje, kao i svoja osećanja kojim ih prati. A oni ostali su Mama koja je umrla na porođaju, Tata i Baba sa kojima nastavlja da živi. Živi između oca zakočenog nesrećom koja ih je zadesila, i babe koja sve to nadomešćuje, najbolje i nanesebičnije što zna. Devojčica kod nje provodi najviše vremena, uz babine prijateljice, a sve u ozračju serije o Kasandri, babinoj drugoj najvećoj ljubavi pored unuke.

Nežan, setan tekst, pisan iz detinje perspektive, reditelj Jug Đorđević sa jednakom nežnošću i pažnjom postavlja. Aleksandra Arizanović je ta devojčica, večito vesela, sa nepomućenom potrebom da osmehom popravi i izravna sve tuge i nesreće ove male porodice. Kao neki energetski generator ona pokušava da oca, utuljenog i zakopčanog, oživi. Da ispuni babina očekivanja, da bude najbolja. Tek ponekad joj seta osenči lice, kad od oca ne može da izvuče gotovo ni trunku života za sebe. Nije baš da ona to tako shvata, suviše je mala, prosto biva razočarana njegovim odbijanjem da joj ispuni najveću želju - da vidi more i da pre toga nauči da pliva.

Zoran Cerovina je taj otac, usporen, gotovo bez pokreta, a tako očigledno prepun nežnosti, dobrote i tuge, i naročito ljubavi koju više ne ume da da, koja ne uspeva da izađe iz njega. Sem kroz pogled. Gorica Dinulović suptilno donesi sav potencijal ljubavi i nežnosti majke kojoj smrt nije dozvolila ni da zagrli svoju bebu, kao i potencijal sopstvene nepotrošene mladosti.Ovu sjajnu glumačku ekipu Kraljevačkog pozorišta na najbolji način dopunjuje gošća Dragana Varagić kao baba. Baba koja se jednako energično i neumorno ne da nedaćama kao ni njena unuka, ali koja isto tako ispod kože nosi more tuge i brige, što samo povremeno bljesne, kad misli da je mala ne vidi.

I Kasandra je značajan lik. Istina, samo u vidu velikog postera. To je valjda i razlog što su svi obučeni u drastično drečave kostime, parodirajući latinoameričke sapunice. Suptilniji vizuelni pristup, kao i dodatna nijansa u glumi Arizanovićke, ostaju mali dug predstave dubinskim tonovima Grumićkinog teksta, njegovoj poetskoj poroznosti kojom se briše granica između unutrašnjeg i spoljnog sveta."Fleke" su poema o četiri nežna stvora koji sanjaju. Neki sanjaju svoju ljubav, pa ih smrt probudi. Neki sanjaju Kasandru, bežeći od života. Neki sanjaju more, pa i uspeju da stignu do njega, ostavši usput bez svih najmilijih. Život je jedan cirkus, i zato reditelj scenu svodi na cirkuski karusel (uz pomoć Velimirke Damjanović koja je i kostimograf), dok likovi na kraju dobijaju klovnovska obeležja. Živeti je i tužno i smešno. Uz nešto fleka koje ostaju za nama. I mnogo snova koji odlaze sa nama.Bonus video: Svetozar Cvetković o Faustu

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=svetozarcvetkovicizjavads-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2876996"]