Kako je neurotični skandal majstor prešao put od pankera do neonaciste: Kritika filma "Priča o Eduardu Limonovu"

Piše: Dejan Šapić

Adaptirani roman Emanuela Karera o kontroverznom Eduardu Limonovu - sovjetskom disidentu, piscu i političkom aktivisti na kraju je Kiril Serebrenikov pretočio u film „Priča o Eduardu Limonovu“, koji je prikazan u Glavnom programu Festivala autorskog filma. Limonova maestralno glumi Ben Višo koji se proslavio u serijama “This Is Going to Hurt“ i „A Very English Scandal“ osvojivši Bafta nagrade. Višo je najbolje u ovom zabavnom i odlično dizajniranom brzopulsirajućem filmu.

Limonov, iako asocira na “limun”, zapravo potiče od ruske reči „limonka“, što znači kreč. U žargonu se koristi da označi vojno oružje - granatu. Neurotični skandal majstor postao je veliki boem, seksualni napasnik i proslavljeni infantilni pesnik u francuskim književnim krugovima osamdesetih godina. Zatim se vratio početkom 2000-tih u Rusiju kao vođa neonacističke grupe „Nacional-boljševička partija“.

Pratimo njegov buran život - od dana u Sovjetskom Savezu, preko egzila u Njujork i Pariz, do povratka u Rusiju kao kontroverznog političkog aktera. Limonov je bio u karijeri sve po malo: radikal, neofašista, a ponajviše nešto između komuniste i liberala.

Rođen u Rusiji i odrastao u Harkovu u Ukrajini, najpre odlazi u Moskvu gde se formira kao pesnik, sedamdesetih se seli u Njujork, a naredne decenije boravi u Parizu. Tom periodu je posvećen najveći deo filma (138 minuta). Primetna je junakova mržnja prema sovjetskim disidentima, najviše prema Soljženjicinu koji su, kako kaže u filmu, „previše udobno živeli u toj ulozi“. Ispoljava bes i ljubomoru prema njima i svemu što su postigli.

Uvod u Karerovu knjigu najbolje opisuje film: „Nečuvene avanture radikalnog sovjetskog pesnika koji je postao egzibicionista u Njujorku, senzacija u Francuskoj, a politički antiheroj u Rusiji“. Videćemo ga na početku u ulozi pankera a pred kraj kao političkog zatvorenika u Rusiji početkom 2000-tih.

Sam reditelj se više puta ogradio, rekavši da ne priča priču o istorijskoj ličnosti, već o „lirskom“ liku iz romana Ediju ili Edički koji je ostao bez moralnog kompasa. Od nesrećno zaljubljenog alternativnog pesnika, sve vreme beskrupulozan, postaje militantni fašista i počinje da mrzi ceo svet zbog gubitka velike ljubavi Elene a posebno zato što ne može da se proslavi kao pisac i pesnik kako je zamislio.

Film je prepun stereotipa. Na primer - kada njegova devojka Elena postaje promiskuitetna kao foto model na Menhetnu - Limonov iz ljubomore i besa pokušava da je udavi. Ona odmah pakuje stvari i beži iz stana, a Limonov iz očaja odlazi kod beskućnika na ulicu, sredovečnog crnca, s kojim stupa u seksualni odnos. Crnac ga ujutro mazi i kaže mu kako će biti njegova lepotica dok leže jedan pored drugog nasred ulice zaklonjeni od pogleda okoline. Taj motiv će se više puta pominjati u filmu kao „seks sa crncem“.

Bez obzira na sve, Serebrenikov je veliki reditelj što se vidi u nizu odličnih rediteljsko-montažerskih zahvata kada posle seksa s jednom od žena ide rez na Limonova kako sedi za šivaćom mašinom i u krupnom planu ga vidimo da iglu brzo zabada u tkaninu i šije. Ili kada devojka usled strasti jezikom presreće metalni deo kucaće mašine koji pokreću tipka u trenutku kada treba da udari u papir i otkuca željeno slovo - ona je na njenom jeziku.

Odlična su rešenja vremenskih prelaza u različite decenije, kada za svako ima ime i prolazi se kroz zidove soba kako bi se stiglo u sledeće poglavlje – sledeća soba je novi period. Stiče se utisak da je stambena zgrada njegov kompletan život.

Prepun političkih fraza, Limonov je u SAD fizički predstavljen kao Džim Morison kog je Oliver Stoun verno prikazao u filmu “The Doors” (1991). Ben Višo u ulozi „američkog“ Limonova sedamdesetih kao da se ugleda na Vala Kilmera iz Stounovog filma povremeno praveći kružne pokrete raširenih ruku karakterističnih za Morisonove nastupe na koncertima.

Serebrenikov je postao značajan reditelj zbog bogatog filmskog opusa pa se ova politička groteska nedavno preminulog Limonova čini suvišnom i jeftinim političkim pamfletom. Kao da je jedva čekao da se pisac upokoji 2020. i da što pre napravi film o njemu predstavljajući ga kao političkog konvertita, bez morala, skrupula, željnog senzacije, kao nestabilnu i agresivnu ličnost, i uz sve još i sa suicidnim namerama. Da bi na kraju filma poentirao sa podacima kako je rodom iz Harkova koji je u aktuelnom ratu napala Rusija, a Limonov je 2014. u Donbasu sa organizacijom skinhedsa vršio teror nad civilima. Što je previše - previše je.

U „Ženi Čajkovskog“ (2022), filmu-epohe, imao je jasan istorijski otklon i smislen stav prema likovima. U Limonovu je pokušao na zabavan i provokativan način da preleti kroz 30 godina od SSSR-a preko SAD, Francuske i nazad u Rusiju predstavljajući svog aktera kao totalnog šarlatana. S druge strane, pokazalo se da ovakav autorski pristup može da bude bioskopski prihvatljiv, zabavan, duhovit, provokativan i nadasve gledljiv. Samo početna namera i ideja Serebrenikova je prilično nečasna, donekle i podla kao i prikazani život i ličnost njegovog junaka Limonova. Za razliku od trenutnog aktuelnog bioskopskog političkog i revanšističkog biopika o Trampu (ponovo predsednika SAD) Alija Abasija, koji je takođe prikazan u sve više politički angažovanoj glavnoj selekciji Kana, i u kom smo prema junaku počeli čak da gradimo i simpatije i naklonost, Serebrenikov nije neutralan i saosećajan prema svom glavnom liku. U tom smislu mnogo je bilo efektnije da je napravljen dokumentarac o Limonovu.

Objašnjenje Pavlikovskog sa početka teksta da nije mogao da nađe ništa simpatično u liku Edičke iz roman Emanuela Karere kako bi ga ekranizovao i ograđivanje Serebrenikova kako je „samo prikazao junaka romana“ a ne istorijsku ličnost zapravo govori o nemogućnosti da se poistovetite ili bar razumete lik Limonova u filmu.

https://www.youtube.com/watch?v=RP4Iom0px2A

Bonus video: Srdan Golubović o FAF-u