"Da li ste videli Lepoticu iz Gaze?": Kritika malog remek-dela Jolande Zoberman

Piše: Dejan Šapić

Lutajući ulicama Tel Aviva, raspitujući se o trans pojedincima - i Arapima i Izraelcima, rediteljka je pronašla nesvakidašnju priču o Palestincu - nekada muškarcu, sada ženi. Prepešačila je put od pojasa Gaze do Tel Aviva, dug više od 70 kilometara.

Tokom skoro pet godina snimanja dokumentarca koji je sutra od 17 sati u Kinoteci (Uzun Mirkova) na programu 30. Festivala autorskog filma, u okviru selekcije Bande A Part, upoznavši žene koje se bave raznim poslovima, najčešće prostitucijom, otkrila je da su mnoge od njih poreklom Arapkinje. Preselile su se iz Palestine u Tel Aviv da bi živele s novim identitetom.

Pitanje koje rediteljka, pokazujući fotografiju devojke na ekranu mobilnog telefona, postavlja od samog početka (trajanje 76 minuta) jeste: „Da li poznajete lepoticu iz Gaze?“

Kroz odgovore na pitanje nameću se druge akterke pa se težište prvobitne potrage pomera i na njihovih lični život - na izazove i pretnje sa kojima se svakodnevno susreću. Za neke od žena, napuštanje palestinskih teritorija je predstavljalo „oslobođenje“. Jedna od njih, Danijela, opisuje kako su je policajci u Palestini pretukli i naredili joj da trči prema kontrolnom punktu na Zapadnoj obali, sa namerom i očekivanjem da izraelski stražari poveruju da je terorista i da je upucaju.

Većina na to pitanje odgovara skoro istovetno: „To je jako opasno, ako je pronađu odmah će je deportovati, jer nema papire“. Međutim, najopasniji je povratak među porodicu i prijatelje koji bi je skoro sigurno ubili zbog promene identiteta i sramote koju im je nanela. Ova potraga omogućava Jolandi Zoberman da se bavi drugim trans osobama, da se čuju njihove priče i „glas“, da se istraži život jedne cele male zajednice. Potraga za „Lepoticom iz Gaze“ predstavlja identifikaciju i poistovećivanje svake od sagovornica sa njom. Svaka od sagovornica je, tako, ta lepotica.

U debiju iz 1987. godine „Poverljivi ljudi“ Jolanda Zoberman je ispričala priču o paru različitog rasnog porekla u Južnoj Africi tokom aparthejda. Lekcija koju joj je naučila, rekla je, bila je da za filmske stvaraoce politika mora da se nađe u ličnom:

- Jedino mesto, pravo mesto otpora, jeste intimnost.

Uradila je devet dokumentarnih i dugometražnih filmova, a proslavila se tek sa naslovom „M“ (2018), o Izraelcu koji je kao dete silovan u ultraortodoksnoj jevrejskoj zajednici i kasnije u životu postaje privučen transseksualnim ženama.

Danas, tokom rata u Palestini pitanja koje film postavlja mogu se politizovati, ali nemaju političku konotaciju. Trenutna situacija dodatno ističe film i stvara takvu asocijaciju. Obrađene teme su univerzalne. Sa druge strane, zanimljivo je kako trans osobe pozitivno govore o Bogu i veri, sugerišući da reakcije njihovih porodica i osude kojima su izložene iako su duboko religiozne, predstavljaju svojevrsni apsurd. Jedna starija arapska transseksualna žena odlično poznaje prilike i život u Izraelu. Priseća se velike afere koju je nekada imala sa izraelskim rabinom i poziva na verske spise iz 13. veka citirajući delove.

Dok sagovornice govore u kameru nema nikavog zvuka niti šumova. Čini se da je uz njihove iskaze svaki zvuk. Čuju se muzičke numere a i same akterke vesele i pevaju uz njih. Vidimo njihovu čežnju da pobegnu od mesta kom pripadaju, i odu negde gde mogu da budu svoje bez opasnosti po život.

Ceo film je sniman noću, jer njihovi životi se odvijaju samo tada. Sakrivene su od okruženja, a osvetljene tek prigušenim uličnim svetlom i automobilima u prolazu. Kamera kojom rediteljka snima iz ruke frenetično prikazuje sagovornice. Crvena boja, koju preseca ulična rasveta, u podrhtavajućim kadrovima odaje utisak nesigurnosti i opasnosti slično andergraund spotovima. Pulsirajući šarmom, sagovornice zavode osmesima čija su, nekada samo delovi a nekad cela lica, osvetljena diskretnim svetlom u potpunom mraku. Vidi se njihova koža i pojedini detalji na odeći. Nepretenciozno realizovan uz minimalni budžet film je vizuelno besprekoran, malo remek-delo savremene umetnosti.

Posle dva ovogodišnja dokumentarna filma domaćih autorki „Kao bolesna žuta“ Norike Sefe sa Kosova i „Ko će pokucati na vrata moga doma“ Maje Novaković (o kojima smo pisali) „Lepotica iz Gaze“ je još jedan dokumentarac koji ostavlja bez daha. Obavezno ga pogledajte.

https://www.youtube.com/watch?v=Mb-zfPyxYXI&t=6s

Bonus video: Srdan Golubović o FAF-u