Pozorišna komedija u bioskopu: Kritika filma "Poziv"

Piše: Dejan Šapić

Do sada je to mnogo puta rađeno, često uz dobre rezulatate na blagajnama.

Po sličnom receptu susreli su se Penelopa Kruz, Edvard Norton, Set Rogen i Olivija Vajld - u filmu „Poziv“ koji svedoči o jednoj večeri, jednom braku i seksu uz bezbroj neprijatnih istina koje će isplivati na površinu. Savremeno dočarana priča u režiji Olivije Vajld prikazuje dugo potiskivane emocije jednog para. Taj par našao se s ljudima koji bez problema govore o svojim najintimnijim željama.

Početak filma odaje utisak da će to biti drama o jednom bračnom paru i problemima koje duže vreme pokušavaju da reše. Ubrzo postaje jasno da rediteljka pravi dramediju i da po svaku cenu pokušava da nasmeje gledaoce. To će joj i poći za rukom ali tek nakon prve polovine filma, kada im se priključuje drugi par sa sprata iznad i započinje diskusiju o seksualnim iskustvima u braku i onim van braka.

U središtu priče su američki supružnici Džo i Anđela (Olivija i Set), čiji je brak na ozbiljnoj prekretnici. Kada Anđela na večeru pozove slobodoumne komšije Špance sa sprata iznad - Houka i Pinju (Edvard i Penelopa), prijateljsko druženje u jednom trenutku prerasta u iskren i provokativan razgovor o onome što partneri često prećutkuju.

Poziv na večeru komšija sa sprata, koje ne poznaju, deluje više kao poziv u pomoć da se iščupaju iz svakodnevne monotonije i rutine zbog kojih je njihov odnos u krizi.

Film se većini kritičara dopao jer spaja provokativan humor sa iskrenim emocijama. Međutim, cela priča je potpuno bizarna i na silu pokušava da spoji dva para iz iste zgrade. Jedan par sa sprata iznad ima neobuzdani seks što drugom paru smeta jer ga oni uopšte nemaju. U nezgrapno konstruisanom i dramaturški nemotivisanom scenariju par s nižeg sprata poziva drugi par na večeru, iako se ne poznaju, izuzimajući sporadične susrete u liftu i hodnicima. A neobuzdani par sa sprata iznad jedva je dočekao poziv i odmah otkriva svoje svingerske sklonosti s ciljem da i seksualno neaktivne domaćine uvuku u svoju „orgijašku senzaciju“.

Kad shvatimo da su parovi pripadnici američke srednje klase - u prvom su to neuspešni muzičar i žena bez posla, a u drugom psihoterapeutkinja i bivši vatrogasac - jasna je namera da se otvori prostor za najširu publiku koja će se pronaći u njihovim patetičnim sudbinama i kvazi-problemima u odnosu na one realne koje muče većinu stanovnika velikih gradova.

„Poziv“ je rimejk španskog filma „The People Upstairs“ iz 2020. reditelja Seska Gaja. Slično španskoj verziji i ovde se insistira na tome da se, uz zabavu, otvore i pitanja o ozbiljnim ljubavnim odnosima. Pritom sva četiri lika su prepuna mana, različitih opsesija i problema. Postavka priče i rediteljski pristup ih ne osuđuje zato što su takvi već ih servilno isporučuje gledaocima da ih razumeju i saosećaju sa njima.

Najveći problem filma jeste što se odigrava u jednom stanu pa dva sata imamo osećaj da prisustvujemo pozorišnoj predstavi. Sličan problem imao je i Roman Polanski sa filmom „Carnage“ (Pokolj) gde u zatvoreni prostor smešta junake koji kao da su u njemu klaustofobični, da im nedostaje vazduha i da bi radije skočili kroz prozor zbog problema koje potiskuju i nemaju način da ih izbace.

Uspešniji primer je španski film „Perfect Strangers“ (Savršeni stranci) iz 2017, još jedna komična drama reditelja Aleksa de la Iglesije, takođe rimejk italijanskog filma urađenog godinu dana ranije. Tu se sedam prijatelja tokom jedne večeri odlučuje da svako ponaosob naglas čita sve pristigle tekstualne poruke ili stavi telefonske pozive na zvučnik kako bi ih svi čuli. Spontano, pojedinci se otvaraju između sebe.

I u nizu više ili manje uspešnih komičnih filmova o bračnim problemima dobili smo “Poziv“, još jedan savremeni slepstik, sa svim manama i prednostima kao što su to i njihovi junaci. Ali gledaoci svakako treba da mu daju šansu i pogledaju ga u bioskopima Srbije u distribuciji BLITZ filma.