Neponovljivo svedočanstvo o raspadu porodice: Kritika filma "Otadžbina"

Piše: Dejan Šapić

Reditelj Pavel Pavlikovski u "Otadžbini" na ceremonijalnom putovanju mercedesom iz savezničke Zapadne Nemačke u sovjetski okupiranu Istočnu Nemačku 1949. godine spaja izvrsnu Sandru Hiler u ulozi Erike Man koja prati svog oca, dobitnika Nobelove nagrade Tomasa Mana koga uverljivo igra Hans Cišler.

Lakoća sa kojom putuje kroz dve Nemačke odaje utisak da je Tomasu Manu svejedno gde se nalazi. Bitna su mu priznanja. Reflektori su upereni na Manovu narcisoidnu opsednutost uspehom i željom za dodatnom slavom čak i posle osvajanja Nobelove nagrade za književnost. Egoizmu pisca svedočimo i dok priprema govor pred ceremoniju dodele nagrade, a ćerku Eriku, koja je i novinar, prevodilac, ali i očev menadžerka na putovanjima, tretira kao sluškinju. Sve je to deo dnevne rutine velikog pisca koji potvrdu dobija na svakom koraku.

Erika je dominantan lik koja je očaravajuća i čvrsto nosi film često se nalazeći u prvom planu. Hladnoća kojom odiše svaki Manov pokret i pogled apsorbovan je Erikinom staloženošću, toplinom i racionalnošću.

Odnos između ćerke i oca vrti se oko rasprave o bratu Klausu koji nije očev ljubimac. Klaus je pisac bez puno uspeha, i zavistan od droge i lekova. Koliko ga otac ne voli toliko mu je Erika, sestra bliznakinja privržena, pa joj u jednom trenutku postaje opsesija njegovo zdravlje.

Pavlikovski insistira na rivalstvu dve Nemačke - Zapadne pod Amerikancima i Istočne pod Sovjetima. Kada Tomas Man stiže u Frankfurt da primi Geteovu nagradu na recepciju hotela dobija dopis kojim se poziva u Vajmar da primi još jednu nagradu. U Vajmaru koji pripada Istočnoj Nemačkoj dobiće, takođe, nagradu koja nosi ime Getea.

Dočeci i ceromonije u oba grada su dobro pripremljeni i stiče se utisak da dolazi političar ili zvaničnik neke važne zemlje a ne pisac. Pevaju se prigodne pesme, drže slatkorečivi hvalospevi a Tomas Man uvek ima govor za svaku od političkih strana. Stava je da je umetnost apolitična. Posle ogromnog zla koje je proizvela Nemačka, govori Man, mora da se uključi u duhovni preporod, “novi zagrljaj čovečanstva”, onako kako je Gete pisao.

Razlika između dve Nemačke - one koju krasi hotel “Metropol” u Frankfurtu i oronule zgrade i bifei u Vajmaru - donekle je kompenzovana crno-belom fotografijom koja upija nijanse. Kolor fotografija bi svakako razotkrila značajne digresije, pa direktor fotografije Lukasz Zal, saradnik Pavlikovskog u tri hladnoratovska filma (“Otadžbina”, “Hladni rat”, “Ida”) drži svaki ugao kadra pod kontrolom.

Najupečatljivija scena koja prikazuje Zapadnu Nemačku pod Amerikancima i onu Istočnu pod Sovjetima je kada na graničnom prelazu mladi ruski vojnik traži cigaretu od Mana koji sedi udobno zavaljen na zadnjem sedištu u kolima. I vadeći tabakeru iz kaputa daje mu jedan debeli tompus - simbol tadašnje Amerike koji vojnik, zbunjen, uzima bez reči. Pavlikovski koristi brojne reference, a jedna od njih je ispijanje konjaka u oronulom hotelu u Vajmaru kada Man objašnjava Eriki kako je to bilo omiljeno Staljinovo piće tokom bitke.

Na predlog Erike pred kraj filma da idu kući, Tomas Man, državljan SAD koji živi u Kaliforniji, pita ćerku: “A gde je naš dom”. Tako Pavlikovski u neponovljivih 72 minuta filma dočarava ne samo prikaz slavnog pisca već i svedočanstvo o raspadu jedne porodice, čiji su članovi rasuti po svetu a smrt jednog od njih pokazaće koliko su njihov odnosi prekinuti.

Svaki kadar je precizan, dijalozi su postavljeni bez suvišnih opisa i objašnjenja. Pavlikovski, koji istražuje teme lične krivice, porodičnih odnosa i ljubavi na tlu posleratne Evrope, uspeva da pruži znatno više nego u prethodnim radovima i ostane fokusiran na detalj, suštinu i jasnu poruku.