Da li smo dobili opaki, gnusni i groteskni stripovski horor: Kritika filma "Clayface"

Piše: Jovan Semi

Nakon što su „Creature Commandos“ i „Peacemaker“ postavili dobre temelje, a „Superman“ ih dodatno učvrstio, delovalo je da DC konačno zna šta radi. Sve je ukazivalo na to da bi 2026. mogla da bude još bolja godina za ovaj tek oformljeni univerzum.

Ipak, „Supergirl“ početkom leta nije naročito oduševila ni publiku niti kritičare a, kako stvari stoje, ni najnoviji bioskopski izlet DCU-a ne deluje kao da će proći mnogo bolje. Srećom, tu je „Lanterns“, koji je kroz osam epizoda na malim ekranima isporučio izuzetno realizovanu superherojsku priču i pokazao da ovaj univerzum i dalje ima šta da ponudi. Ali, ovaj tekst nije o tome. Umesto toga, na redu je najnoviji DCU film, koji je obećavao prilično mnogo: priču o poreklu poznatog Betmenovog zlikovca, prvi pravi pogled na Gotam u novom DCU-u i potencijalno prvi pravi DC horor film. Pa, koliko je od svega toga na kraju zaista isporučio?

Munjevit glumački uspon Meta Hejgena se naglo prekida kada ga splet nesrećnih okolnosti ostavi trajno unakaženim. Napušten od svih, Met se okreće revolucionarnom medicinskom tretmanu koji mu čudesno vraća nekadašnji izgled. Međutim, povratak starog lica dolazi uz cenu koju nije mogao da predvidi: postepeno gubi dodir sa stvarnošću, dok ga opsesija i neutaživa žeđ za osvetom vuku sve dublje u vrtlog sopstvenog uništenja.

Narativna konstrukcija je već poprilično poznata, pogotovo ako ste Betmenov fan i ako ste gledali epizode „Feat of Clay“ animirane serije „Batman: The Animated Series“. Problem, međutim, nije u tome što film igra na poznate karte, već u tome što ne zna baš najbolje šta da uradi sa njima. Prva polovina previše vremena troši na objašnjavanje samog medicinskog tretmana, dok se Metova psihološka transformacija i emocionalne posledice njegovog unakaženja obrađuju prilično površno.

Kada konačno dođe trenutak da se sve to pretvori u nešto konkretnije, film naglo prelazi u osvetnički triler, a da pritom nikada do kraja ne razjasni šta zapravo pokreće njegovog protagonistu: posledice eksperimentalnog tretmana, bes zbog svega što mu se dogodilo ili nešto mnogo mračnije što je oduvek čučalo u njemu. Dodatni problem predstavlja i to što film pokušava da bude telesni horor, tragična studija karaktera, ljubavna i klasična priča o poreklu superzlikovca, ali nijednu od tih ideja ne razvija dovoljno ubedljivo da bi sve te celine zaista funkcionisale zajedno. Umesto da jedna drugu dopunjuju, ove narativne linije često deluju kao da se međusobno sapliću, pa film ostavlja utisak mini-serije zbrzano sabijene u manje od dva sata.

Boli me što ovo moram da kažem, ali „Clayface“ me u više navrata podsetio na slabije Sonyjeve filmove o Spajdermenovim likovima bez samog Spajdermena, poput „Madame Web“, „Kraven the Hunter“ i „Morbius“. Daleko od toga da je baš na njihovom nivou, ali mi je u tim trenucima mnogo više ličio na zbrkan audio-vizuelni haos nego na smisleno napisan i promišljen dodatak ovom novom filmskom univerzumu.

Štaviše, prilično me šokira činjenica da je jedan od scenarista Majk Flanagan, dokazani autor nekih zaista odličnih horor projekata. Njegov autorski pečat se, ipak, nazire ispod površine, prvenstveno kroz elemente psihološkog horora i povremene, prilično krvave izlete u telesni horor. Problem je što sve to deluje obavijeno narativom koji je studijski nametnut i naknadno nakačen na čitavu priču.

Iskreno, baš sam se radovao da vidim kako bi izgledao Flanaganov horor pristup poznatom Betmenovom zlikovcu, pogotovo zato što „Clayface“ kao lik ima gotovo neograničen potencijal za jedan opaki film strave i užasa. Njegova sposobnost da menja oblik, gubitak sopstvenog identiteta i postepeno pretvaranje u nešto što više ni sam ne prepoznaje pružaju idealnu osnovu za psihološki i telesni horor. Utoliko je veće razočaranje što film taj potencijal samo zagrebe, umesto da ga zaista istraži.

Taman kada sam pomislio da će film najzad da krene u nekom konkretnom, zanimljivom pravcu, pravi zaokret ka najpredvidljivijim mogućim rešenjima. Takve stvari jednostavno ne bi trebalo da gledamo u 2026. godini, nakon decenija stripovskih adaptacija koje su nam već pokazale bezbroj načina na koje ovakvi filmovi mogu da podbace.

Još jedna stvar kojoj sam se i te kako radovao bio je prvi bioskopski susret sa Gotamom u novom DCU-u. Met Rivsov Gotam iz filma „The Batman“ za mene je i dalje nedodirljiv, ali „Clayface“ je imao priliku da nam konačno predstavi verziju grada koju bi, navodno, trebalo redovno da viđamo u budućnosti ovog univerzuma. Nažalost, nakon gledanja filma, čini mi se da bi mi trebalo nekoliko dodatnih podsetnika da uopšte zapamtim da se radnja odvija u Gotamu.

Bolje da su film smestili u bilo koji drugi DC grad, jer je Gotam ovde toliko nebitan da bi čitava priča mogla da se odvija i u Beogradu, a da se gotovo ništa ne promeni. Ne samo što grad nema nikakav vizuelni identitet već ga film jedva koristi kao bilo šta više od generičke kulise. Ovo je, zaboga, Gotam! Grad koji bi trebalo da odiše kriminalom, paranojom i nekim specifičnim, gotovo opipljivim ludilom...

Kao ogroman Betmenov fan, iskreno se nadam da će Gotam u budućim projektima konačno dobiti malo života. U najboljim pričama o Betmenu, grad je lik za sebe, sa sopstvenom atmosferom, karakterom i problemima koji oblikuju sve one koji u njemu žive. Ako već imamo jedan od najprepoznatljivijih gradova u istoriji stripa, valjda možemo da očekujemo nešto više od pominjanja delova grada kako bismo shvatili gde se film dešava.

Ipak, nije sve tako crno: „Clayface“ ima i poneku svetlu tačku, a najveća je svakako Tom Ris Haris u ulozi Meta Hejgena. Glumac nosi film na svojim leđima, uspešno balansira između mračnijih trenutaka svog lika i onih u kojima treba da dočara mladog glumca na početku obećavajuće karijere. Gde god da sam ga ranije gledao, nisam ga naročito zapamtio ni po čemu, ali je ovde pokazao da ima i te kako talenta da iznese glavnu ulogu, čak i kada mu scenario ne olakšava posao.

Štaviše, dovoljno me je kupio da me iskreno zanima šta DCU planira s njim u budućnosti. „Clayface“ možda nije iskoristio pun potencijala naslovnog junaka, ali Haris je pokazao da taj potencijal ipak postoji. Voleo bih da ga ponovo vidim u ovoj ulozi, samo ovog puta u filmu koji će konačno razumeti da ovaj lik nije tek još jedan Betmenov zlikovac kojeg treba prebaciti na veliko platno, već lik čija bi tragedija, uz smislen scenario, mogla da iznedri jedan od upečatljivijih horor stripovskih filmova.

Nažalost, ostatak glumačke postave oko Harisa jedva je gledljiv. I dalje ne razumem kako Naomi Eki uspeva da dobija uloge u ovako velikim projektima: njena gluma deluje kao da je tek izašla sa prve godine FDU-a, i to ne nužno kao jedna od boljih studentkinja. S druge strane, provereno dobri Edi Marsan ovde ostavlja utisak glumca koji je došao da odradi tezgu, uzme ček od DC-ja i nastavi dalje sa životom. Ostale ne bih ni posebno izdvajao, pre svega zato što sam do kraja filma zaboravio kako se zovu, koga uopšte igraju i zašto bi me bilo briga za bilo koga od njih.

„Clayface“ se reklamira kao opaki, gnusni i groteskni stripovski horor, ali da li to zaista i jeste? Kao i sa većinom stvari u ovom filmu, odgovor je negde između: nit je tamo nit je vamo. Taman kada pomislite da će konačno da zaroni u najdublje ponore telesnog horora i postane DC verzija „The Substance“, autori kao da se uplaše sopstvenih ideja i vrate nekoliko brzina unazad.

Ima ovde nekoliko jezivih trenutaka telesnog horora, ali su ono baš to, trenuci... Nema nijedne grandiozne sekvence koja bi zaista pokazala pun potencijal Metovih moći, a kamoli psihički i fizički danak koji svaka transformacija uzima. Postoji nekoliko scena koje nagoveštavaju šta je ovaj film mogao da bude, ali su one tek bleda senka sopstvenog potencijala.

Umesto da izazovu gađenje i nelagodu, pojedini prizori prelaze u teritoriju nenamernog komičnog efekta, pa više deluju smešno nego strašno. Najgore od svega je što ste sve najstrašnije trenutke verovatno ste već videli u trejlerima. Ako je marketinška kampanja uspela da vam proda film kao groteskni horor, dok sam film jedva skupi hrabrost da to zaista i postane, onda imamo prilično ozbiljan problem.

Na kraju, „Clayface“ je jedan od onih filmova koji su me više iznervirali svojim neiskorišćenim potencijalom nego što su me razočarali onim što jesu. Imajući u vidu koliko je ovaj lik zahvalan materijal za psihološki horor, koliko je Majk Flanagan sposoban autor i koliko je DCU-u potrebno da pokaže da može da ponudi nešto drugačije od generičnih stripovskih avantura, ovo je zaista propuštena prilika. Umesto grotesknog horora koji bi mogao da ostavi publiku bez teksta, dobili smo neodlučan žanrovski hibrid koji se plaši sopstvenih ideja, sa bezličnim Gotamom i pričom koja je očigledno prošla kroz više bolnih studijskih revizija pre nego što je izgubila sopstveni identitet: nešto slično kao glavni lik.

Ipak, i dalje sam optimističan kada je budućnost DCU-a u pitanju, iako mi ovakvi projekti polako, ali sigurno, troše i poslednje rezerve tog optimizma. Ako ćemo nastaviti da dobijamo dva osrednja projekta za svaki koji zaista valja, postavlja se pitanje koliko će ovaj novopečeni univerzum još moći da opstane na staroj slavi i dobroj volji publike.