1
Čudesno je šta je reditelj Brejdi Korbet uspeo da realizuje sa budžetom od 10 miliona dolara u u svakom segmentu monumentalnog i epskog filmu o borbi između kapitala i moći sa jedne strane i umetnosti i borbe za preživljavanjem s druge - “Brutalisti”.
Piše: Dejan Šapić
Ejdrijen Brodi, nagrađen Oskarom, ostvario je odličnu ulogu, zahtevniju i upečatljiviju od one u “Pijanisti” Romana Polanskog 2002. godine za koju je tada osvojio prvog Oskara. Brodijeva transformacija posle više od 20 godina zanimljiva je i simbolična. U “Pijanisti” glumi poznatog Jevrejina, cenjenog pijanistu člana pokreta otpora u okupiranoj Varšavi tokom Drugog svetskog rata, a u “Brutalisti” drugačijeg Jevrejina takođe poznatog umetnika-arhitektu, koji posle završetka rata uspeva da emigrira u SAD.
Nezaobilazno je poređenje sa filmom Pola Tomasa Andersona „Biće krvi“ iz 2007. godine u pogledu teme i sukoba glavnih likova. Osvojio je tada „Biće krvi“ dva Oskara, jednog manje od “Brutaliste” (koji je nagrađen i za muziku), u istim kategorijama – kakve li koincidencije – za najbolju mušku ulogu i za snimateljski rad (fotografiju). Sa druge strane “Anora” Šona Bejkera nagrađena sa pet Oskara (film, režija, originalni scenario, montaža, i glavna ženska uloga Majki Medison) je snimljena za još skromnijih pet miliona dolara što je veliko dostignuće. Najlošije na ceremoniji dodele nagrada je prošla “Supstanca” Korali Farže sa samo jednim osvojenim Oskarom za šminku, a toliko očekivana i zaslužena nagrada za Demi Mur za najbolju žensku ulogu je izostala.
Ako dodamo i “Emiliju Perez” Žaka Odijara, glavnog favorita sa 13 nominacija, koji je osvojio dva Oskara, za žensku sporednu ulogu Zoi Saldani i originalnu pesmu, ispostavlja se da će ljubavna bajka o prostituciji na Menhetnu “Anora” s najviše osvojenih nagrada, od tri prethodno pomenuta naslova, ostati najmanje značajna. “Suptanca” i “Emilija Perez” će ostaviti trag u žanrovskom filmu, prvi kao moderan stilizovani horor sa komičnim elementima a drugi kao nova forma mjuzikla za 21. vek sa mešavinom akcionog i melodramskog. Zbog veličine, tematike i pristupa najznačajniji je svakako “Brutalista” koji će za razliku od većine filmova snimljenih poslednjih godina ostati upamćen i kojem ćemo se još vraćati, slično filmu „Biće krvi“.
U “Brutalisti” borba za preživljavanje praćena je borbom za lično dostojanstvo. Tragedija Jevreja u Drugom svetskom ratu decenijama je eksploatisana i pomalo je već postala izlizana zahvaljujući mnogobrojnim često tematski sličnim interpretacijama. U Korbetovom filmu je fokus drugačiji i višeznačan. Sudbina odbeglog logoraša Lasla Tota koji od preživljenih trauma stečenih u logoru odlazi u nepoznato i traži spasenje kroz rad – bilo jednostavan, fizički (kopanje uglja i rad na platformama brodogradilišta) – ili višegodišnji umetnički napor na jedinstvenim kolosalnom arhitektonskom poduhvatu. Spreman je da istrpi sva poniženja dok je na njegovom licu velikim slovima ispisana reč – dostojanstvo. Sve mu mogu oduzeti, može gladovati i biti primoran na najteže poslove ali samopoštovanje i vera u sopstvene mogućnosti i ideje o značaju arhitekture su jače od svega.
Kontrast između arhitekte kojeg niko ne primećuje, a i oni koji ga poznaju ga ne poštuju, i vrhunskih dometa arhitekture koje osmisli i realizuje ogledaju se u veličini i prostranstvu kompleksa koji je na kraju završio. Sličan je kontrastu između velike Amerike i malih mediokriteta koji upravljaju njenim oblastima kao u Pensilvaniji u poređenju sa vekovima potcenjenim umetnicima i njihovim značajnim radovima kojima se divimo. Laslo, proterani arhitekta iz Budimpešte, početkom rata osim što je Jevrejin bio i je predstavnik nemačkog arhitektonskog pravca Bauhaus koji nije bio po volji nemačkog Firera i tada prihvaćene estetike spektakla. Velikan u umetnosti i arhitekturi Laslo Tot (Ejdrijen Brodi) postaje svestan da ideje može sprovesti uz pomoć bogatih investitora povezanih sa političkim strukturama.
Podeljen u dva dela film prikazuje njegovu borbu sa sopstvenim demonima i užasima rata koje je preživeo. Svakodnevnica ispunjena radom najtežih fizičkih poslova i čekanjem u redu za parče hleba čini se rutinskim u odnosu na preživljena mučenje koju mu se vraćaju u snovima i predstavljaju bunila kroz koje neprestano prolazi. Uz korišćenja opijuma beži od unutrašnjeg, bol postaje podnošljiv a rad se čini kao jedini izlaz iz problema, uz hrabrost da istraje u svojoj ideji o izgradnji velelepnog modernističkog kompleksa za američkog bogataša kog odlično glumi Gaj Pirs.
Viđenje je ovo američkog sna iz sasvim druge pespektive gde liberalni kapitalizam tretira radnike i podanike kao gomilu potrošnog materijala koji se, kada odsluže rok, bacaju u otpad. Ili kao što Pirs u filmu kaže: „Pse, kada postanu očajni i bolesni, treba jednostavno rešiti muka i eliminisati ih.“
Još na samom početku filma reditelj nas uvodi u priču scenom kada se brod približava američkom kopnu, te vidimo iskrivljenu i posrnulu statuu Kipa slobode koja slikovito najavljuje sledeće decenije njegove egztincije i istovremeno posrnulu posleratnu Ameriku u izgradnji boljeg sveta za privilegovane i njima bliske.
Protok decenija kroz koje prolazi Laslo naglašen je kadrovima putovanja voza i automobila kroz duge i ravne puteve bez vidljivog ishodišta. Neodređeni predeli koje vidimo na putovanju, ispunjeni drvoredima širokog prostanstva, pred nama su bez jasne odrednice kuda vode. Shodno tome život mu je neizvestan i prepun preokreta.
Odnos Lasla, napre sa prijateljem iz detinjstva Atilom (Alesandro Nivola) u prvom delu filma, a kasnije sa bogatim investitorom Gajom Pirsom u drugom delu je maksimalno pojednostavljen i upravo zato ubedljiv i efektan. Svodi se na poslovni odnos, čist interes iako obojica saosećaju i brinu o njemu i njegovoj ženi koja godinama ne uspeva da stigne do njega u SAD. Ostavljena mu je pomoćna prostorija gde će spavati i provoditi vreme. Uz sasvim dovoljno prostora u stanu jevrejskog prijatelja iz detinjstva i njegove žene Amerikanke, ali katoličke vere, za njega nema mesta. Slično je i u drugom delu filma sa bogatim bahatim investitorom koji se divi njegovom talentu i znanju pozivajući ga na večere i prijeme, predstavljajući ga svojim prijateljima kao novootkriveni trofej. Zapravo je on samo radna snaga koji ima tretman sličan posluzi koja se brine o kući.
U drugom delu filma je stavljen akcenat na Laslovu suprugu Eržebet koju uspeva da stigne posle više godina kod njega u Pensilvaniju zajedno s njegovom nećakom, ćerkom pokojne sestre. Kroz njihov odnos vidimo svu ljubav i pažnju koju Laslo gaji prema supruzi, plemenitost i dobre nemere. Istovremeno i seksualnu nemoć da sa njom ostvari ljubavni odnos koja je više puta naznačena u prvom delu u kontaktima sa drugim ženama. Do samog kraja ostaje nerazjašnjena njegova seksualnost, verovatno prouzrokovana mučenjem i napastvovanjem tokom boravka u logoru.
Eržebet koju uverljivo igra Felisiti Džons, nastupa sa podjednakim dostojanstvom i dignitetom. Ona je jedini ženski lik koja je obrazovana, i uz sve zdravstevene poteškoće pronalazi posao, naspram dominantnog okruženja muškaraca bez supruga, a ako ih imaju one su samo dekor u njhovim životima. Eržebet je podjednako uključena sa suprugom Laslom u planiranju i odlukama koje će zajedno donositi.
Složen i ambiciozan film tokom 215 minuta sasvim dobrog tempa nudi novo isčitavanje istorije Amerike posle 1947. godine kroz širok opsega tema koje obrađuje i mnoštvo podteksta koji se iščitavaju. U kontinuitetu dosledno vođene hronološki prikazane sudbine junaka urađen je u maniru najboljih ostvarenja klasičnog epskog američkog filma sa holivudskim predznakom. U bioskopima je i čeka da ga pogledate.
Bonus video: Oskar
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
