1
O samom Bitefu ne znam mnogo, ali mislim da je sjajno kada su festivali istovremeno otvoreni ka međunarodnim predstavama i podržavaju i lokalni i regionalni pozorišni svet. To je neophodno i Bitef to radi. Nažaost, ja neću moći da dođem u Beograd jer istog dana imam premijeru drugog komada u Belgiji ali nadam se da će u budućnosti biti prilike – izjavio je belgijski koreograf Jan Martens, zvezda savremenog plesa, u intervjuu koji nam je ustupio Bitef.
Njegova plesna predstava „Svaki pokušaj će se završiti u skršenim telima i slomljenim kostima“ u produkciji GRIP i Dance on ansambla iz Antverpena svečano će otvoriti 56. Bitef 25. septembra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Ovom predstavom Martens se prvi put okreće velikoj pozornici. Reč je o predstavi o moći što snagu crpi iz raskoraka, akoju izvodi sedamnaestočlani, atipični baletski ansambl. U njemu su izvođači različitog uzrasta, etničke pripadnost, kao i profesionalnog bekgraunda, od mladih do penzionera, a cela predstava je esej o plesu, o tome kako nastaje s akcentom koliko je to mukotrpan fizički rad.
Koja je bila glavna inspiracija za ovu predstavu?
– Glavna ideja je, zapravo, dvojaka. S jedne strane, hteo sam da izvedem na scenu igrače najrazličitijih godina i stilova, a sa druge, da se bavim temom protesta. Osetio sam potrebu za tim budući da smo ovih dana sa svih strana okruženi ljudima koji protestuju na ulicama što me je navelo da razmišljam o prošlosti i tome koliko treba iznova da ponavljamo jedne te iste parole, jer, čak i kada se jednom nešto postigne, kada se neka sloboda osvoji, nikada nismo sigurni da je to kraj (borbe).
Naslov je prilično neobičan. Kako je on nastao?
– Naslov je, zapravo, deo izjave kineskog predsednika koji je tokom protesta u Hong Kongu rekao da će svaki pokušaj da se Kina podeli završiti skršenim telima i slomljenim kostima. Pomislio sam kako je to prilično nasilna izjava i da će uslediti burne reakcije, od EU do Trampa, ali bio sam naivan. Ništa od toga se nije desilo pa sam poželeo da tako naslovim svoj komad kako bih naterao ljude da postanu svesni agresivnosti tih reči. Pitanje koje sam hteo da postavim, zajedno sa svojim igračima, jeste koliko smo već naviknuti na nasilje, i verbalno i fizičko, da li smo zaista toliko oguglali i prestali da reagujemo na sve.
U programu Bitefa piše da „deo dramaturgije čine materijali materijala koji su obezbedili igrači“. Možete li nam reći nešto više o tome?
– Svi pokreti koje budete videli su stvorili sami igrači. Bilo mi je važno da prihvatimo raznolikost stilova, da ne vrednujemo jedan više od drugog. Moj stav kao koreografa je bio da dam vrlo jasan zadatak i da ga, uz pomoć strukturu muzike, učinim što jasnijim i „vidljivijim”. Neki igrači su lako stvorili svoj materijal, drugima je trebalo više povratne informacije i podrške, ali a kraju su svi pronašli svoj jezik.
Ovo je vaša prva produkcija sa ovolikim brojem igrača, do sada ste uglavnom radili duete. Koji je bio najizazovniji deo tokom produkcije?
– Najizazovnije na samom početku je bilo kako da navedem igrače da razumeju zašto su tu, jer igrači najčešće rade na predstavama gde su svi na sceni sličnog obrazovanja i stilova, sve je ujednačeno, a ovde to nije sliučaj. Neki su se pitali šta ja uopšte tražim ovde kada ono što ja umem da uradim, ova druga osoba ne ume. Najvažnije mi je bilo da tu šaroliku grupu zbližim i predivno je što su vremenom postali kao porodica i sada, evo, idu na turneje šitom sveta.
Tolika različitost igrača u smislu uzrasta, tehničke potkovanosti, utreniranosti, kvaliteta… Prilično je nekonveniconalan pristup igri, možda i najstriktnijoj umetičkoj formi. Može li se to promeniti, da u bližoj budućnosti češće gledamo tako različite igrače?
– Nije ovo prvi put da se na sceni nađu različiti igrači, ali to se dešavalo u manjim, eksperimentalnim pozorištima, dok velike kompanije to još ne slede. Važno mi je bilo da pokažem da i jedan ansambl koji nema, na prvi pogled, mnogo toga zajedničkog, može da bude jedinstven. Nadam se da ću pomoći u otvaranju vrata za različite stilove i izglede ali i da će u budućosti to biti još ekstremnije nego što ja sada radim, u smislu prikazivanja tela sa različitim mogućnostima i invaliditetima. Želimo da dovedemo više publike u pozorište, ali prečesto ljudi na sceni ne odražavaju realan život i te iste ljude koje želimo da dovedemo. Važno je da se svi u publici osećaju prijatno kada uđu u ove, ponekad vrlo elitističke i buržoaske, hramove kulture. Publika može da pomogne insistiranjem na tome da želi i treba da gleda što različitije protagoniste.
Kako ste birali muziku? Da li, kada stvarate neko delo, prvo pomislite na koreografiju i pokret ili krenete od muzike?
– Za svaki komad je drugačije. U ovom sam prvo odabrao muziku, jer je velika grupa igrača i nisam hteo da dođem „praznih ruku” u salu, pa sam istražio unapred šta je to što smatramo protestnom muzikom. Hteo sam da se odmaknem od onih prvih ideja koje nam padnu na pamet, poput Dilana ili Nine Simon. Tako sam našao tri komada iz različitih perioda, koji odražavaju različite godine igrača i generacije. Tu je pesma iz šezedestih, „Triptych: Prayer/Protest/Peace” Maksvela Rouča i Ebi Linkoln nastala tokom borbe crne zajednice u SAD, kao reakcija na sedeće demonstracije u Girnsborou u znak protesta protiv segregacije u Vulvort radnjama. Važno je da pričamo o tome, jer smo nedavno opet imali pokret Crni životi su važni (Black Lives matter) zbog sličnih stavri. Koncert za čembalo i gudački orkestar op. 40 od Herika Mikolaja Goreckog je nastao osamdesetih godina prošlog veka. On je komponovao uglavnom religioznu muziku, ali je napravio ovaj komad sa jasnim uticajem američkog minimalizma, što je bilo vrlo buntovno u komunističkoj Poljskoj tog doba. Gorecki je, inače, dao otkaz na univerzitetu jer je mislio da se komunsitička vlada previše meša u nastavni program. „People’s Faces“ je numera iz 2020. Kej Tempest, koja je uzor mladih danas.
Kako biste opisali svoj stil?
– Ne znam da li bih rekao da imam svoj stil. Volim da u svakoj produkciji tragam za različitim, a najprikladnijim jezkom pokreta. Za ovaj sam osetio da je važno da bude sijaset stilova a da preovlađujuća tema bude insistiranje, jer moramo stalno da insistirmao na nekim važnim pitanjima, moramo da forsiramo peti talas feminizma, jer su opet ugrožena prava na abortus u SAD, u Poljskoj su takođe strašna vremena… Samo upornim nastojanjem na jednoj te istoj stvari možemo pronaći slobodu. To je preneto i na ovu koreografiju: pokret kreće od jednog vrlo formalnog, skoro fašističkog stila, a onda se postepeno oslobađa i ide u vrlo slobodno kreatnje puno nade.
Šta ste prvo pomislili kada ste dobili poziv od Bitefa?
– Bio sam presrećan što sam pozvan u Beograd. Važno je da igramo ovaj komad u što više zemalja i gledati kako ono utiče na različitu publiku, da malo iskoračimo iz Belgije, Francuske, nemačke ili Velike Britanije. Osim Beograda idemo i u Ljubljanu, Prag i Varšavu i nadam se da ćemo imati dobar prijem. Čujem da su karte za otvaranje Bitefa već rasprodate, što je sjajno. Lep je osećaj znati da ljudi žele da vide moju poruku i svu tu raznolikost igračkih tela na sceni.
Bonus video: Otvaranje 55. Bitefa
