2
Osamdeset druge, The Jam izbacuju svoj poslednji dobar, a pretposlednji uopšte – album The Gift. I na njemu dve ili tri velike pesme, od onih koje ostaju u trajno nasleđe rokenrola. Punk je u tom času, treba li reći, mrtav ili do te mere izjeden samoparodijom da tu reč već posve legitimno i lako izgovaraju frizerke po periferijskim salonima što su do pre godinu, dve vrhuncem svoje zanatske moći smatrale frizuru a la Jovanka ili mini-val.
Rokenrol pak sprema se umreti u naručju MTV-a, a Paul Weller (Pol Veler), autor pesama The Jam, slaže taj beli soul zvan Town Called Malice, Grad zvan Zloba, još jednu pop-viziju užasa palanačkog duha. I filosofije, dakako.
Grad kojim caruje zloba, to je slika onog ćiftinskog, filistarskog i malomeščanskog duha koji poznaje i Atikus Finč, junak „Ubiti pticu rugalicu“. To je onaj isti duh, samo ustrašen, kod Cinemana u „Tačno u podne“. To je onaj duh nepodnošljiv za Molijerovog Alsesta u „Mizantropu“. To je duh kulture zlobe koji se pod povoljnim uslovima rascvetava u kulturu Zla.
Jer, jedno rađa drugo.
Zloba, dakako, može biti – i često i jeste – zamajac dobrog humora. Ali, kad evoluira u čisto Zlo, a to se dešava, poglavito onda kada osoba koja je protagonista tog poremećaja nije u stanju ni primiti ni dati ljubav, a ni samilost – sa razloga različitih: odsustva majčinske nežnosti, očinske grubosti, odrastanja u zatvorenoj sredini nepodložnoj spoljašnjim uticajima ili kakav god bio mogući uzrok – onda postaje teška, tmasta, turobna, otuđujuća. No, to još nije tema ni Velerove pesme, ni ovog podsećanja na nju. Tema nastupa onda kada Zlo postaje delatno, kad popuste skrupule, kad narasla frustracija pomuti razum, kad se etička vertikala posve iskrivi, a kategorički imperativ prestane to da bude, kad odsustvo morala postane novi moral.
Tema je sada tu, ali još nije potpuna. Jer, na scenu teatra Zla tek imaju stupiti ostali protagonisti i statisti sa i bez zadataka. Potreban je neki talon, neka, kako bi se to danas reklo – platforma, neki zajednički sadržilac, neka pojava ili neka osoba, neki Atikus Finč, neko na koga se može usmeriti streljivo svoje netrpeljivosti, kome se može ubrizgati otrov svoje frustracije, svoje nedomašenosti, svog nadmenog osećaja samopravedništva.
I tada počinje brza gradnja Grada zvanog Zloba.
A kad je položena infrastuktura zlobe, kad su udareni temelji netrpeljivosti, kad je pod kupolom Novog Ćudoređa (jer je nekakva ideološko-religijska osnova neophodna, zlo mora imati duhovno utemeljenje), sazdan Hram Zla, onda je još samo nužno da se prvosveštenica, zavetnica, zatočnica, pra-majka ispne za svoj oltar i prinese prvu žrtvu. Dobro bi bilo da to bude kakav kapitalac. Hor će zdušno mumlati svoje kletve, bajaće niže sveštenstvo svoje beslovesne mantre, puk će seiriti: sad je trijumf potpun, sad paljenica plamti, sad je višnja pravda – jer nižu se ne priznaje – zadovoljena, to je taj slatki, nedostajući orgazam zlog sladostrašća, to je taj trijumf volje, to je to vrhunaravno postignuće.
I sve to u gradu zvanom Zloba, kako to kažu The Jam. Ili, Vinaverovim rečima: varoš zlih volšebnika.
A Tornton Vajlder bi kazao: Naš grad.
Bonus video:
Orlovi u niskom startu: Gorčin Stojanović