0
Nestalo je nekih društvenih mreža na nekoliko sati, i pritisak je popustio? Ili se pojačao? Koja vrsta pritiska?
Svakolikog: ekonomskog – jer neki svet živi od poseta njihovim javnim prostorima (nekad se govorilo „primaćim sobama“, što beše skoro tragikomično u doba dvosobnih socijalističkih stanova – dnevne sobe behu prečesto i spavaće za neke ukućane, a ideja sobe „za primanje“ u tu kolektivnu uravnilovku dolazila je iz predratne skorojevićko-građanske retorike), tamo gde oni, domaćini, prikazuju sebe uz pokadšto komično i nevešto udenute robe i usluge koje reklamiraju; potom – psihološkog pritiska: poneko je, naime, do te mere opsesivno-kompulsivno vezan uz telefon da drugu stvarnost i ne poznaje, pa kad je lišen veštačke, naprosto ne zna šta bi sa sobom u nevirtuelnoj realnosti; aktivisti, oni koji svoj društveni i politički angažman gotovo potpuno obavljaju na mreži, tek nisu znali kud da se denu. Neće valjda morati stupiti u odnose sa živim ljudima, njihovim pitanjima, sumnjama, skepsom?
Hejteri, zanimanje koje će, kako stoje stvari, uskoro biti ozvaničeno i profesionalizovano – ne kao sendvič-bot povremeni posao skopčan sa načinim napredovanja ili preživljavanja – bili su manje pogođeni: oni se za rasipanje svoje netrpeljivosti ionako radije koriste onim alatom koji im omogućava da u stotinjak karaktera smeste svoj srednjoškolski cinizam, površnu ironiju i otrovno-zajedljivi sarkazam, manje ili više psovačkog karktera. (To je ono gde greše psovači režima – u okruženju prostakluka, besramnosti i laži, subverzivni su samo čestitost i odmerenost. Pogotovo je odmerenost neophodna u psovkama: javno je delotvornije nekog oterati u materinu fino, gospodski, bez afekta, neopozivo.)
Najteže je (bilo) onima koji svoje javne poslove, takozvane karijere, imaju, shodno novoustanovljenim pravilima takvih delatnosti, graditi kroz gusti, gotovo neprozirni splet društvenih mreža. Osim što im se neprestano valja suočavati sa opasnošću hipertrofiranog jastva, suočeni su i sa horizontom očekivanja svojih pratilaca, bilo znanih, bilo neznanih. Od njih se, naime, u skladu sa najnovijim licemerjem javnog ćudoređa, javnog žalovanja, javnog pokazivanja solidarnosti davanjem “podrške”, očekuje da budu moralno podobni, čak i onda kada nisu istinski upućeni u temu u vezi s kojom se pod pritiskom svoje male javnosti („pratilaca“) moraju očitovati, makar ih tema ili osobe zapravo i ne zanimaju ili o toj stvari malo znaju. I sve to paskom svoje male gomile, svojih pratilaca-čuvara užagrenih očiju, ograničenih vidokruga skučenih amovima samopravedničkog samoljublja. Ili, rečeno razorno ironičnim Kojinim uvidom sa albuma Uf!: na društvenoj mreži/noću i danju/na društvenoj mreži/u bestežinskom stanju/društvena mreža/to je to carstvo/društvena mreža/u kome caruje drugarstvo.
Živeti u javnosti, odrastati, simbolički ili bukvalno, pred drugima (growing up in public, kako to veli anglosaksonska fraza), biti izložen stalnom zauzimanju pozicija (pre nego čvrstih stavova, jer ovde je reč o taktičkim, a ne strateškim pitanjima, o dogovornom jednokratnom moralu, a ne etičkoj odgovornosti), to je muka bivanja javnom ili polujavnom pojavom, ako već ne i ličnošću. I to je to bestežinsko stanje.
Otud te ad hoc linč-grupe, otud stavljanje u isti koš optuženih i neoptuženih, otud svakovrsno ukidanje principa in dubio pro reo i pretpostavke nevinosti. (Stvar naročito jadna kad tako nešto rade, navodno ili zbilja, vrhunski pravnici, oni koji bi razliku između etike i morala imali znati na nivou egzaktnih činjenica, a ne impresija ili interesnih modaliteta ponašanja, stupajući u onaj isti kotao uzavrele mešavine neznanja, površnosti, netrpeljivosti i besmisla u kojem se već krčkaju vragovi-presuditelji.)
Nije lako trpeti taj pritisak. Nesnalaženje, nedoumevanje, nejasnost misli i dela lako proizvode, poglavito kod mladog sveta, onu vrstu kolektivne besvesti koja ne ume da se nosi sa nevoljama javnog delovanja izvan ili na rubu rama sopstvene javne pozicije i profesije.
Nije lako. Ali nije nemoguće stati i razmisliti. U mišljenju, samostalnom, nepovodljivom, suverenom možda se može pronaći odgovor. Bez pritiska, onog o kom govori Valter Benjamin pišući o životu pod Sovjetima, u ranoj fazi staljinizma, onda kad govori o talozima jedne egzistencije koja iziskuje da se dnevno stotinu puta zauzima stav. A potom, sa spremnošću na konsekvence i posledice, stupiti u istinsku ljudsku akciju emancipacije duha i misli što ištu slobodu kao najviši stadijum egzistencije (jer, rekao bi Džoni Štulić – sloboda nije uzajamno milovanje idiotskih glava, nego svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi), izašavši iz „aktivizma“, osobito onog na društvenoj mreži.
Jer, vidimo, to može i da se ugasi. Što nije slučaj s ljudskošću.
Bonus video:
Pali i živci i akcije