Kao fado, al bez patetike

Njene fotografije crpe svoju snagu iz kontrasta scena na koje je nailazila putujući po Africi, Aziji i Americi, i scena koje je sama kreirala, snimajući modnu fotografiju, tako što je manekene smeštala u industrijske zone, ispred fabričkih dimnjaka, na plaže, u cirkuske šatre (kada je od sedamdesetih godina XX veka, snimala za Sibille, istočnonemački časopis za modu i kulturu, dok se revija nije ugasila, 1995). Zbog svojih smelih rešenja često je kritikovana od Komiteta žena Jedinstvene socijalističke partije Nemačke.

Međutim, i kad je prestala da se bavi modnom fotografijom (mada njena nikad nije bila sasvim modna u zapadnjačkom smislu te reči!), i kada je, posle ujedinjena dve Nemačke, krenula da radi za Geo, Die Zeit, Der Spiegel, Stern, New York Times magazin, ma kojim žanrom da se bavila, nju uobičajena doslednost žanru nikad nije zaokupljala.

U tome leži ono neophodno zrno autorske slobode što će je upisati u istoriju fotografije na razmeđi Istoka i Zapada. Sve fotografije Bergemanove su na ivici fotoreportaže. Sve nose neophodni tračak atmosfere koja ih ne čini "bezličnim" (što posebno modna fotografija mahom jeste).

Međutim, i u takvoj, "reporterskoj" fotografiji, Bergemanova ide do nekog svog, netipičnog cilja. Taj cilj nije ključna scena događaja, jer ona ni ne snima događaj za vest – ona snima sporednu epizodu, dakle običnu i logičnu, pa zato simboličnu, poput usamljenog psa ispred drvene kućice u Kazanu (SSSR, 1983), ili reklamu za neskafu u predgrađu Dakara. Zato zapisuje: "Mene zanima periferija sveta, a ne centar…", u svojoj knjizi Začuđena stvarnost. (U originalu Venwunderte Wirklichkeit, a kad bi se iz prve reči izbacilo slovo r, Venwundete Wisklichkeit bi značilo Ranjena stvarnost. Ovu igru reči izvodi Matijas Flige, u katalogu izložbe).Fotografije Sibil Bergeman temelje se na individualnosti situacije: njeni modeli nisu krojačke lutke već devojke koje se slobodno kreću pred kamerom; njen Berlin nije blještavi velegrad već dvorište u kome se suši veš. Nose patinu fada, ali bez patetike. Jer fado peva o melanholiji, isčekivanju, gruboj stvarnosti, a ipak životu s nadom, o čemu u raznovrsnom opusu Bergemanove najbolje svedoče fotografije „preobraženih“ (osoba s hendikepom) u trenucima sreće na koju svako ima pravo, podseća nas Sibil Bergeman, jer sreća nije osvojena privilegija, ona je bogomdana.

Bonus video: Slavimir Stojanović Futro: Kao da sam slušao Konstraktu i crtao

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=tngfutroizlozbaizjavads-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3532403"]