"Ovakav koncept nisam nikada doživeo": Zbrka u Užicu - otvorena izložba koju publika jedva može da vidi

Naime, na poziv predstavnika užičkog pozorišta teatrologu profesoru doktoru Milovanu Zdravkoviću, da svojom izložbom otvori festival, autor se odazvao ali kako su portreti samo poređani iza naslona holskih klupa, ona faktički nije ni postavljena. Autor za Nova.rs kaže da to do sada nije doživeo.

Festival je počeo 12. maja čemu je prethodilo zvanično otvaranje izložbe „Rodonačelnici srpskog teatra“, koja zaista priliči ovakvom festivalu ali portreti više od 30 tih rodonačelnika, među kojima je i portret Joakima Vujića, nisu zavredeli pažnju nadležnih u pozorištu da ih izlože kako postavka nalaže već su pali u senku postavke prethodnog Jugoslovenskog pozorišnog festivala. Posetiocima nije bilo jasno koja to izložba otvara festival.

Prema svedočenju novinara naše redakcije i sam autor je bio zaprepašćen zašto portreti nisu adekvatno izloženi na šta je burno reagovao direktor Narodnog pozorišta Užice Zoran Stamatović, obrazlažući profesoru Zdravkoviću da je trebalo da kaže šta želi. Više nego apsurdan ali i sraman odnos prema autoru i velikanima čiji su portreti na platnima, pokušao je da izgladi član Okruglog stola kritike, dosadašnji predsednik zajednice, Spasoje Ž.Milovanović koji je otvarajuću izložbu, propust domaćina festivala čak nazvao željim autora.

- Imamo priliku da pogledamo izložbu koja je čudno koncipirana u ovom prostoru, pre svega zato što je autor tako nekako poželeo. Izložba autora Milovana Zdravkovića "Rodonačelnici srpskog teatra" nam daje priliku da se podsetimo ili prvi put upoznamo sa ljudima koji su doneli začetak modernog teatra u modernu istoriju Srbije, od Joakima Vujića preko Jovana Sterije Popovića pa do Ilije Stanojevića, sa svim drugim velikanima, pre svega glume. Ovo je prilika, baš sa ovim čudnim konceptom ovako poređanim, da uđemo u neku vrstu polemike kakav odnos imamo prema ljudima koji stvaraju pozorište.

Milovanović je još o „izloženim“ portretima rekao da su to, s jedne strane ljudi kojima je bilo jasno da ne može da se govori o modernom društvu i civilizacijskom dostignuću bez teatra, a da sa druge strane u životu vremena brze komunikacije i brzog smenjivanja slika, ljudi koji se bave pozorištem pre ili kasnije završe na naslonima fotelja u nekakvim foajeima.

U svom obraćanju autor izložbe MIlovan Zdravković rekao je i da su to velikani koji su nas upisali u evropsku kulturnu baštinu, da zaista treba da budu naše zvezde i naš ponos, što se nažalost često zaboravlja. Za Nova.rs kaže da ovo nije prvi put da izlaže portrete velikana teatra ali da do sada nije nikada imao ovakvu ili sličnu postavku.

- Naravno da sam ranije izlagao ali ovakav koncept nisam nikada doživeo, nemam komentar. Ja sam dugogodišnji profesor pozorišne produkcije i istorije pozorišta, 27 godina sam u ovom poslu. U svom istraživanju sam nailazio na ove portrete, otkrivao ih i divio im se. Bio sam iznenađen zašto mi mnoge stvari ne znamo o njima pa sam odlučio da napravim portrete. Te stare fotografije smo uz pomoć veštačke inteligencije sredili i počeo sam da ih izlažem.

Među više od 30 portreta su poznata imena ali i oni koji u javnosti nisu poznati a više su nego značajni za našu pozorišnu prošlost na kojoj se zasniva i sadašnja scena.

- Josif Šlezinger je uneo muziku u Srbiju, on je bio Srbin judejske vere koga su Joakim Vujić i Dimitrije Davidović doveli u Srpsko knjaževsko pozorište gde je radio. On je rodonačelnik muzičkog teatra i orkerstara, formirao je i vojni i pozorišnin orkestar. Iz Kragujevca otišao u Beograd gde je takođe dao značajan doprinos. Tu je i operski pevač Žarko Savić koji je rođen u Zemunu, školovao se po austrougarskim školama i došao je u Srpsko narodno pozorište kao operski pevač. U Narodnom pozorištu je radio predstave a onda je početkom 20. veka osnovao prvu privatnu operu, Operski teatar u Beogradu. Onda je otišao u svet i mi nemamo u istoriji većeg svetskog operskog pevača od onog kakav je bio Žarko Savić a o njemu niko ne govori - kaže za Nova.rs autor izložbe.

Na mestu današnjeg Bioskopa Balkan, od 1909. do 1911. je bilo sedište Beogradske opere (Opera na Bulevaru) pod rukovodstvom Žarka Savića, te i Hotel na ovoj lokaciji ubrzo postaje poznat pod nazivom “Opera”. Izloženi portreti predstavljaju rodonačelnike srpskog teatra 19. i početka 20. veka. Zainteresovani u knjizi koja prati izložbu mogu pročitati i najznačajnije delove biografija velikana čiji su portreti izloženi. Na dan otvaranja izložbe autor je dobio obećanje da će već narednog dana biti adekvatno izložena ali to se tokom festivala još nije desilo a sva je prilika i da neće. Dovoljno je bilo portrete postaviti na panoe pa ih fizički odvojiti od izložbe Baje Vujovića sa poslednjeg Jugoslovenskog pozorišna festivala.

Profesor Zdravković je od strane Narodnog pozorišta Užice pozvan da sa izložbom gostuje u okviru pratećeg programa Joakima Vujića i njome započne festival. Zašto njegova izložba nije zavredela postavku kakvu svaka zaslužuje pokušali smo da saznamo od direktora tamošnjeg pozorišta Zorana Stamatovića ali je on nije želeo da da govori na ovu temu. Na konstataciju da je i sam autor bio iznenađen i da mu je obećano da će portreti biti podignuti, Stamatović je odgovorio da ništa nije tačno i u svom stilu završio razgovor.

Jugoslovenski pozorišni festival zaista jeste kruna Narodno pozorište Užice ali je i festival „Joakim Vujić“  značajan za srpski teatar pa su njegova obeležja zasluživala bolji tretman, pogotovo od pozorišta i grada domaćina. Zbunjeni su bili i oni koji su na fotografijama sa održavanja Okruglog stola svake večeri, prvo mogli ugledati krupno ispisan natpis „Jugoslovenski pozorišni festival“ a tek onda onda plakat „Joakima Vujića“. Da li zbog nedovoljne promocije ili iz nekog drugog razloga, ovogodišnji „Joakim Vujić“, za razliku od prošlogodišnjeg, koji se takođe dešavao u Užicu, beleži i daleko manje interesovanje publike.