0
Čuveni pijanista Eugen Inđić, koji je preminuo u 76. godini posle duge i teške bolesti, svojevremeno čudo od deteta izrastao je u pravog muzičkog diva, bar na klaviru.
Srbin, s američkim i francuskim pasošem još od ranog detinjstva pokazivao je neverovatan talenat, što je dovelo do zapaženog uspeha na prestižnom Šopenovom takmičenju u Varšavi 1970. godine čime je utro put neverovatnoj karijeri dugoj više decenija.
Rođen je u Beogradu 1947. godine. Majka mu je bila ruska pijanista, doduše amater, a otac general srpske vojske pod jugoslovenskim kraljem Petrom Drugim. Kad je s četiri godine sa porodicom emigrirao u SAD, odmah se zainteresovao za muziku, čuvši Šopenove kompozicije „Fantazija-impromptu“ i „Poloneza u A-duru“.
Želeći da ih i sam odsvira počinje da ide na časove klavira kod gruzijske pijaniste Lubov Stefani. I prvi nastup imao je kad mu je bilo samo devet godina, i to sa Springfildskim simfonijskim orkestrom. Svirao je Mocartov klavirski koncert u D-molu. Gruzijska profesorka klavira upoznaje ga s Aleksandrom Borovskim, eminentnim ruskim pijanistom i nekadašnjim kolegom Prokofjeva. Upravo mu je on predavao u Bostonu od 1959. do 1964.
Kada je Inđić imao 11 godina svirao je Listovu „Kampanelu“ i „13. mađarsku rapsodiju“ na američkoj televiziji NBC, a već naredne imao je svoj snimak za izdavačku kuću RCA Victor izvodeći na sopstvenom klaviru Rahmanjinova i Betovenove varijacije. Sa 13 godina izveo je Listov „Koncert za klavir br.1“, a nedugo potom i Bramsov „Klavirski koncert br. 2“ sa Vašingtonskim nacionalnim simfonijskim orkestrom.
Na poziv Artura Fidlera od 1961. do 1971. godine više puta je svirao s orkestrom Boston Pops. A 1963. godine krenuo je na prvu koncertnu turneju po Danskoj s Aleksandrom Borovskim. Već tada svi mu se dive. Tako kopenhagenski list „Politiken“ beleži:
„Svira Šopena kao da je stožer, Debisija kao da je Francuz, a Prokofjeva kao ruski majstor“.
Najpre je diplomirao na Akademiji Filips u Andoveru, pa je usledio poziv Eriha Lajnsdorfa da odsvira Bramsov „Klavirski koncert br. 2“ s Bostonskom simfonijom. Postao je Eugen tako najmlađi solista koji je ikada nastupio s tim orkestrom.
U to doba slavni Leonard Bernštajn bio je stipendista na Univerzitetu Harvard, i studirao muzikologiju i kompoziciju kod Lorensa Bermana i Leona Kirhnera. I Kirhner, inače Šenbergov učenik, uzeo je pod svoje Inđića, koji je počeo da studira prestižni univerzitet. Opčinio je i Bernštajna, koji ga je hvalio kao „izvanrednog pijanistu i muzičara“. A do prekretnice dolazi 1968. kada upoznaje Artura Rubinštajna, koji mu je do smrti bio najpre mentor, a onda i prijatelj. Rubinštajn je Inđića nazivao „pijanistom svetske klase retkog muzičkog i umetničkog savršenstva“.
Eugen Inđić se posle Harvarda vraća u Evropu. Nastanio se u Francuskoj 1972. nakon što se oženio Odil Rabo, unuku francuskog kompozitora Anrija Raboa, ali i kako bi studirao kompoziciju kod velike Nađe Bulanže u Parizu.
Učestvovao je na velikim međunarodnim takmičenjima, onima u Varšavi (1970), Lidsu (1972) i onom koje je nosilo ime Rubinštajna. Tokom bogate karijere nastupao je s vodećim orkestrima u Severnoj i Južnoj Americi, u Evropi i Aziji, i pod palicama najvećih dirigenata, od Bernštajna, do Šoltija.
„Pokorio“ je sve najznačajnije svetske pozornice, od Karnegi hola, do milanske Skale. U bogatoj diskografiji su ostala dela Šopena, Debisija, Šumana, Stravinskog, Čajkovskog, Rahmanjinova i Betovena. Držao je majstorske kurseve u Evropi, Japanu i SAD, bivao član žirija na značajnim međunarodnim takmičenjima.
Pre 14 godina dobio je „rezidenciju“ u Praškom simfonijskom orkestru, a čuveni francuski muzikolog, ali i filozof Vladimir Jankelevič jednom prilikom ovako je govorio o Inđiću:
– Ne znam čemu da se više divim kod njega – da li vrhunskom vladanju instrumentom, prefinjenoj delikatnosti zvuka, ili interpretaciji. Inđićev koncert postaje umetničko delo. Ne može se zamisliti potpunija muzikalnost i izuzetnije savršenstvo…
Bio je poznat i po specifičnom smislu za humor. Tako je jednom u Italiji prijavio Šopenov koncertni program, a dela je, namerno, pogrešno označio kao „Andante sa spanaćem“ i „Grande bolonjeze“.
Inđićeva muzika dirnula je srca mnogih. Izvedbe na klaviru su, zbog tehničke preciznosti i emotivne dubine, smatrane magičnim. A ostaće upamćen ne samo po diskografiji, već i kroz sećanja onih koji su imali privilegiju da uče od njega i prisustvuju njegovim nastupima.
Samo mesec dana pred smrt u razgovoru za češki sajt Operaplus, na koji je pristao iako je dugo bio bolestan od autoimunog poremećaja, zbog čega je bio vezan za krevet u svom domu severno od Pariza, s ponosom je pričao o svojim slovenskim korenima, o ljubavi prema Pragu, raznim prijateljima…
– Jednom mi je Rubinštajn rekao da sa osamdeset godina još uvek ne razume Šopenovu „Baladu br.4“. Nije znao kako da tu grandioznu formu izvede a da ne izgubi intimnost. Šopen je za mene, u tom smislu, takođe najteži – govorio je Eugen Inđić, koji je poslednji put nastupio u Beogradu 2018. godine baš na Šopen festu na Kolarcu.
Bonus video: Radulović na Kolarcu
