1
To je terasa odmah iznad plaže, od terase do plaže je korak i onda još dva do jezera. Ta terasa pripada kafiću koji ove godine nije kafić. Čovek koji je taj kafić izmislio neke godine ga otvori za sve, neke ga prepusti finim ljudima da se njime bave umesto njega, a ove godine je izabrao da ga uopšte ne otvori za ceo svet nego samo za neke ljude koje poznaje.
Mi smo na svu sreću neki od tih ljudi pa iz sve snage uživamo u tom ekskluzivitetu. Ima frižidera i lepih čaša i svako donese šta mu se pije i malo više, jer ako je neko zaboravio ili iz bilo kog razloga nije doneo piće, da i on može da pije.
Ipak, nije baš nemoguće sesti na tu terasu ako se ne poznanje vlasnik. Ako nije gužva, ako ima gde da se smesti čovek, važno je da bude pristojan, u stvari toliko pristojan da se to vidi odmah, bez mnogo testiranja. Svako može da dođe na šank i naruči piće, a onda neko od nadležnih na licu mesta odluči da li će mu reći da je sve to privatna terasa koja samo liči na kafić ili će mu sipati piće i uputiti ga u prodavnicu da kupi sebi da pije i eventualno nama šta nam fali. Tako je bilo i danas. Mnogi su vraćeni, skoro svi, ali neki su i primljeni.
Primljeno je, na primer, jedno troje, on i njih dve. On je stajao za šankom na terasi, a njih dve su se smestile odmah ispod terase, na plažu, sunčale su se tako da su im stopala bila u jezeru. On je, osim što se odmah sprijateljio sa svima, stalno pazio da njih dve budu prezadovoljne. Svaki čas, ali ne toliko da bi bio dosadan, s terase ih je pitao da li im treba ovo ili ono. Svaki put bi dolazio s konkretnim pitanjem, da nećete džin tonik, ima ledenog piva, a kampari đus, dobro dobro uživajte. Pa onda dođe i samo pita da li im fali nešto, bilo šta kaže, šta god hoćete. Njih dve su na početku uzele po mohito i više ništa nisu htele. Ne može da se kaže da je bio razočaran što ne može više da im ugodi, u stvari to je samo moja projekcija, jer video sam da je on u stvari došao da njima bude lepo, a on koliko se provede – proveo se. Tačno mogu da zamislim kako su njih dve primetile tu terasu i tu plažu i poželele baš tu da se kupaju, jer to nije teško poželeti, stvarno je kao u raju, i onda je on dao sve od sebe da im tu želju ostvari. A stvarno od tolikih pitanja čovek bi pomislio da će svakom da se smuči život, ali on je našao način da to sve ne bude nenametljivo, nego brižno i mangupski. Na kraju, kad već stoti put nisu htele ništa, rekao im je ako im ništa ne treba nek mu uzmu po sto evra iz novčanika, da ne bude da baš ništa. Svi koji smo čuli smejali smo se, a dve princeze su rekle da neće evre ali može još po mohito.
Njihov današnji vitez pokazao je malo kasnije i ljudsku stranu, popili smo dosta odlične rakije koju on sam peče, on možda i najviše i onda nam je objasnio da to kako nam je u životu, za to smo mi samo zaslužni. Rekao je da sami sebi pravimo pitu sa sirom, pečemo rakiju, sami sebi biramo garderobu, sami biramo ženu ili već ko nam se sviđa, rekao je da sami biramo vlast i da naročito biramo kako ćemo da se ponašamo prema sebi i drugim ljudima. Rekao još neke stvari koje su uključivale prilično intimne uvide pa ću ih sad preskočiti, i onda smo svi za šankom stoti put nazdravili, ovog puta za njegov, zato što postoji.
Na kraju dana, pre nego što smo se rastali, on je tražio da održi zdravicu. Čovek je digao čašu i održao kratak govor, pravu zdravicu. Tako nešto sam uživo čuo samo jednom u životu, i danas. Rekao je da mu je drago što je upoznao nove ljude, da se lepo proveo i da se nada da ćemo se opet sresti i poželeo nam svima zdravlje i dug život u kome ćemo se prema sebi odnositi s dužnim poštovanjem.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare