2
Desilo nešto neverovatno: ovo je jedna od najboljih sezona u našim pozorištima u poslednjih desetak, a možda i više godina, kaže Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa, pozorišni kritičar i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti.
„Radio sam redakturu prevoda ‘Rečnika izvođenja i savremenog pozorišta’ i to je najveći posao koji sam radio u životu, a znate koliko sam poslova radio“, rekao je Ivan Medenica nedavno na predstavljanju knjige Patrisa Pavisa. I to sa „koliko poslova je radio“ sasvim je tačno, jer ih je teško pobrojati u pasusu ili dva, a svi su, na ovaj ili onaj način, vezani za pozorište. A kada govori o pozorištu, važna mu je i njegova društvena funkcija, tako da ga vrlo pažljivo smešta u širi okvir. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao na Fakultetu dramskih umetnosti, gde je danas redovan profesor i šef Katedre za teoriju i istoriju pozorišta (i važi za strogog, ali omiljenog predavača među studentima). Uporedo sa tim, decenijama unazad piše pozorišnu kritiku i njegovi su tekstovi objavljivani u vodećim listovima i nedeljnicima u zemlji, a stručni tekstovi o savremenom srpskom teatru objavljivani su mu u uticajnim pozorišnim časopisima u svetu… Sa druge strane, prevodi drame i studije sa francuskog, član je žirija za ugledne pozorišne nagrade, a poslednjih šest godina je i umetnički direktor Bitefa. Od Bitefa je prošle godine, zbog opšte situacije sa koronavirusom, izveden samo Prolog, a za ovu jesen planirano je dvostruko, 54. i 55. izdanje. Slogan „Na ivici budućnosti“ se neće menjati, kao ni osnovne teme festivala: ekologija i poshumanizam. Još na početku pandemije, pre više od godine, govorio je da će „virus kad-tad proći“ i upozoravao na „medicinsku cenzuru“ u teatru. Time i počinjemo razgovor.
S početkom pandemije upozoravali ste na „medicinsku cenzuru“ u pozorištima i rekli da na to ne pristajete. Kako vam izgledaju predstave sada, godinu kasnije? Odoleva li naše pozorište i kako?
– Pod „medicinskom cenzurom“ mislio sam na restrikcije koje bi antipandemijske mere, a pre svega telesna distanca, mogle da nametnu scenskoj imaginaciji, samom pozorišnom činu. U našem pozorištu to se, na sreću, nije desilo: u novim predstavama u Beogradu nema restrikcije telesnog kontakta što je, nadam se, omogućeno masovnim vakcinisanjem glumaca. Bilo bi vrlo problematično da ih je njihov rad, a koji je, dakle, bio umetnički potpuno nesputan, doveo u zdravstveni rizik. S druge strane, bilo je i nekoliko odličnih eksperimentalnih predstava koje su konceptualno mišljene u skladu s „novom normalnošću“ (koja to, naravno, nije). Tu se prevashodno izdvojio projekat Bitef-teatra i autorskog tandema Maja Pelević – Nikola Zavišić Kao da kraj nije ni sasvim blizu, u umetničkom smislu inovativna, u duhovnom vrlo meditativna svetlosno-prostorno-video instalacija, a bez izvođača. Ona u naše izvođačke umetnosti ubedljivo, čak spektakularno uvodi upotrebu veštačke inteligencije, što sigurno jeste veliki estetski novum.
Bilo je i takvih, inovativnih predstava, ali su i generalno naša pozorišta uspela da iznesu zavidne produkcije, mada poneka i tavore. Šta biste, koje predstave, izdvojili?
– Nisam se baš toliko uželeo pozorišta, još manje podležem godinama, te blagosti i toleranciji koje, kažu, one donose, pa mislim da sam objektivan kad kažem da se desilo nešto neverovatno: ovo je jedna od najboljih sezona u našim pozorištima u poslednjih desetak, a možda i više godina! Ne treba se prepuštati romantici i patetici, pa reći da su, eto, ograničenja, pritisak i opšta muka iznedrili erupciju kreativnosti kao reakciju. Čini se da je reč o pukoj slučajnosti, ali to ne dovodi u pitanje moju tvrdnju o umetničkim dometima ove pozorišne sezone. Iz korpusa pozorišta koje bismo mogli da, krajnje slobodno, nazovemo bitefovske tendencije u mejnstrimu izdvajaju se dve odlične predstave, Handkeov Kaspar u JDP-u, u režiji Miloša Lolića, i Cement Beograd koji su, inspirisani komadom Hajnera Milera, postavili dramaturg Milan Ramšak Marković i reditelj Sebastijan Horvat u BDP-u. U tu istu grupu bi spadale i predstave Kišne kapi na vrelom kamenju koju je mladi Jug Đorđević režirao prema Fazbinderovom komadu u BDP-u, autorski projekt Radio Šabac Olge Dimitrijević u Šabačkom pozorištu, predstava Bojana Đorđeva Seks-umetnost-komunizam u Bitef-teatru…
Od radikalnijih, istraživačkih projekata već smo izdvojili predstavu-instalaciju Kao da kraj nije ni sasvim blizu, a nikako ne treba zanemariti ni da je nešto tradicionalnija scenska poetika takođe iznedrila važne predstave kao što su Čitač koju je po Šlinkovom romanu režirao Boris Liješević u BDP-u, ili Nušićeva Pučina u režiji Egona Savina u JDP. Iako nije najprikladnije da ja ovo ističem, mislim da je, ipak, neophodno reći da ove sezone kao da je velika borba Mire Trailović i Jovana Ćirilova, a u poslednjem periodu i Anje Suše, Filipa Vujoševića i moja, na promociji i plasmanu novih svetskih teatarskih tendencija u našem kontekstu konačno rezultirala uspehom, te njihovim snažnim probojem u naš institucionalni, repertoarski teatar. Doskora su te tendencije u lokalu bile locirane poglavito na nezavisnoj sceni… Dovoljno je samo pogledati listu pomenutih autora pa da se vidi da su gotovo svi oni učestovali na Bitefu, radili predstave kao Bitefovu festivalsku produkciju, te na njemu osvajali nagrade i, generalno, postizali veliki uspeh: Horvat, Đorđev, Lolić, Pelević, Dimitrijević, Liješević…
Upravo vaša pozicija na Bitefu je jedan od razloga što intenzivno pratite i pozorišne scene van Srbije. Koje su nove umetničke tendencije u svetskom teatru, da li su makar delimično uslovljene pandemijom, da li je ta upotreba veštačke inteligencije trend i u svetskom teatru?
– Da, u poslednjih godinu dana u svetskom sam se pozorištu susretao s projektima koji koriste veštačku inteligenciju. Samo jedan primer: jedan vizuelni i pozorišni umetnik iz Hong Konga sprema projekat kojim će on rukovoditi, putem veštačke intelegencije, iz svog studija, dok će ga uživo, u realnom vremenu, izvoditi lokalni izvođač (gde god da se u svetu predstava igra)… Javljaju se i predstave-franšize koje nisu odgovor samo na restrikciju kretanja prouzrokovanog pandemijom, već su i izraz ekološkog otpora, koji je sve izraženiji među svetskim umetnicima, međunarodnom aviosaobraćaju kao jednom od najvećih zagađivača vazduha. Predstave se u potpunosti spreme u jednoj sredini (od razrađenog umetničkog koncepta do najsitnijh tehničkih detalja) i onda ih, u drugoj sredini, izvode lokalni izvođači – nema putovanja… Tu su i onlajn predstave, rađene za zoom ili druge internet platforme. Među njima sam se nagledao i gluposti, ali ima i vrhunskih umetničkih dela. Ipak, ostaje dilema da li je onlajn teatar uopšte teatar, jer nema žive, neposredne i međusobno uslovljavajuće razmene između izvođača i publike, ili je to neka nova, eksperimentalna umetnost… Sećate se da je na Bitef-Prologu prošle godine vodeća svetska teatrološkinja Erika Fišer-Lihte, a u razgovoru sa mnom, izričito tvrdila da ova umetnost može da bude vrhunska, ali da zbog izostanka žive razmene ona nije pozorište. Ova teorijska dilema ostaje… U svakom slučaju, publika sledećeg, objedinjenog 54. i 55. Bitefa videće bar uzorak svake od tih novih formi: predstava-franšiza, zoom-predstava i onih s veštačkom inteligencijom, robotima, dronovima…
Jesenas smo videli Bitef-Prolog, a ove godine očekuje nas dvostruko izdanje. Šta se dešava sa festivalom, kako teku njegove pripreme, od čega zavisi kada i kako ćemo gledati predstave, da li su, i kakve, izmene moguće zbog opšte situacije?
– Pripreme za sada protiču, da kucnem u drvo, bez većih izazova. Bitef će se ove godine zaista desiti u dvostrukom izdanju, u drugoj polovini septembra (okvirno od 15. do 25.), a umesto sedam predstava, koliko je bilo selektovano za 54. izdanje (taj je broj u startu bio manji nego u normalnim okolnostima, jer smo već od aprila prošle godine, dok smo se još nadali da će biti regularnog izdanja, istovremeno bili svesni da će ono, iz različitih razloga, ipak morati da bude manjeg obima), ove godine biće ih oko četrnaest. I tematska i umetnička linija koncepta ostaju iste one koje su planirane za prošlu godinu (tematski luk od ekološke krize do posthumanizma, umetnički fokus na dehumanizaciji izvođačkog tela), a i slogan ostaje isti: „Na ivici budućnosti“…
Planiramo da se Bitef desi uživo i mislim da ćemo biti među prvih desetak svetskih festivala koji će se vratiti staroj normalnosti u tom pogledu. Ako se na jesen situacija s pandemijom (neočekivano) pogorša, spremni smo na alternativni, „hibridni model“: deo predstava bi se igrao uživo, deo prikazivao onlajn. Ovu smo alternativu iz odgovornosti morali da planiramo, ali daleko joj lepa kuća – nadamo se da je nećemo aktuelizovati… Ono što je izvesno, Bitef sigurno neće ceo ići onlajn, kao što je to bio slučaj s mnogim pozorišnim festivalima u proteklih godinu dana. Ne samo da je pozorište živa umetnost – videli smo da postoje ozbiljne teorijske dileme da li je ekranski i kompjuterski posredovani teatar uopšte teatar – već su i festivali, i to ne samo pozorišni, društvena agora, odnosno mesto fizičkog susreta, razmene, dijaloga, debate, potvrđivanja zajednice, ali i njene problematizacije, a putem rituala, mitova, verovanja, kulture. Nema društvene agore bez deljenog fizičkog prostora.
U Bitef-prologu videli smo i predstavu „Dolina jeze“. Pozorište, očigledno, može i s robotima umesto glumaca, ali ste otvorili i zanimljivo pitanje uzajamne razmene između izvođača i publike. Mogu li reakcije publike da utiču na robote i avatare na sceni?
– Prvo treba jasno istaći da je ova predstava vrlo radikalni eksperiment i da kao takva neće uvesti novu normu: glumci su oduvek bili i ostaće nosioci pozorišne umetnosti. U predstavama u kojima roboti nastupaju paralelno s glumcima, a jednu takvu ćemo videti i na predstojećem Bitefu, nema teorijskog izazova. On nastaje kada je, kao u Dolini jeze, (humanodini) robot jedini izvođač, jer on ne može da odgovori na reakcije publike i tako uspostavi to energetsko, misaono, duhovno i emocionalno „strujno kolo“, taj proces međusobnog uslovljavanja koji savremena teorija vidi kao – predstavu. Zato prema Fišer-Lihte Dolina jeze nije pozorište… Robot bi mogao da odgovara na reakcije publike i tako menja svoju izvedbu samo ako bi bio osmišljen i realizovan tako da funkcioniše po principima veštačke inteligencije.
Osim estetske, ističete i društvenu funkciju pozorišta. U širem smislu gledano, u teatru i van njega, na kulturnoj, društvenoj i političkoj sceni, ima li razmene i dijaloga?
– Mi nikada u modernoj istoriji nismo bili društvo koje je krasila kultura dijaloga, parlamentarni duh, kritička svest, tolerancija… Sada je, međutim, situacija veoma eskalirala, jer ne samo da imamo duboke, skoro nepremostive političke (ili još pre politikantske) i slične rovove – njih smo imali i u ranijoj istoriji – već se u napadima koriste doskora nezamislive metode besramnog laganja, tabloidne dehumanizacije protivnika, populističke zamene teza i teorije zavere… Već sam jednom izjavio da aktuelno srpsko društvo ponajpre odlikuje jak osećaj mržnje, i to je ono najstrašnije… Međutim, koliko god ovo postaje odlika celog društva, na vlasti je najveća odgovornost, jer ona jedina ima mehanizme da se ovakva društvena klima počne da menja – u Parlamentu, medijima…
Pandemija je posledica narušavanja ekološke ravnoteže, parafraziram vašu ocenu, a predstave u programu Bitefa u dobroj meri tematizuju upravo to. Može li se ponovo uspostaviti balans? Da li „pomahnitali kapitalizam“, kako ga vi nazivate, može sebi da dozvoli ekološki održiviji svet ako to ide protiv njegovih interesa?
– Vrlo teško se to može ostvariti. Potreban je visok stepen svesti i prosvećenosti, da građani svugde u svetu shvate da su ekološki problemi možda i najveći s kojima se suočavamo, te da njihovom otklanjanju daju i svoj lični doprinos (u izboru vrste ogreva, na primer). Taj lični doprinos daje i pozorište, tako da u svetu imate sve više zelenih ili ekološki održivih projekata: oni se kreću od pomenutih predstava-franšiza i, generalno, smanjenog obima korišćenja aviosaobraćaja, do forsiranja reciklabilnih materijala za izradu scenografije, kostima, rekvizite. Vi ste u pravu da će mnoge predstave na ovom Bitefu tematizovati ekološku krizu, ali će neke od njih ponuditi i nove forme koje su ekološki održivije (kao što su više puta pomenute predstave-franšize). Takođe, ovoj ćemo temi posvetiti i veliku međunarodnu konferenciju u okviru Bitefa…
Poslednje, ali nikako najmanje bitno: ne treba samo pokretati ekološka pitanja, već treba aktivno živeti u skladu s ekološkim standardima. Evo jednog primera: očekujemo da će nemali broj učesnika ovog Bitefa u Beograd doći ne na Aerodrom „Nikola Tesla“, već na železničku stanicu, pošto će, iz ekoloških razloga, putovati vozom. Ovo će za Bitef tim biti jedan od najvećih problema jer – gde je beogradska železnička stanica? (smeh)… Ipak, kao što ste i sami istakli, izvesno najveći problem u uspostavljanju ekološkog balansa je interes krupnog kapitala. Ono što za zaštitu životne sredine mogu da učine dva multinacionalna privredna giganta, to ne mogu ni hiljade pojedinačnih građana i ekološki osvešćenih pozorišta. Kako će krupni kapital i političke oligarhije koje su u njegovoj službi (mnogo više nego u službi građana), da odluče da zbog nečega što nam je svima i dalje dosta nejasno i neuhvatljivo, kao što su klimatske promene, same sebi ograniče profit i moć, to zaista ne mogu da vidim. Možda je alternativa u građanskoj samoorganizaciji, jačanju lokalnih inicijativa posvećenih zaštiti životne sredine, problemima planiranja gradova, razvoju sindikalnih prava i slično.
Ekološka pitanja postala su i lokalno jasno postavljena. Nezadovoljstvo zbog seče šuma, guranja reka u cevi i zagađenje vazduha izveli su građane na ulice. Kako vidite te proteste?
– Kao najznačajnije, najopravdanije i najuspešnije društvene pokrete u nas. Oni su značajni iz više razloga. Pre svega, pokazuju da građani mogu i sami da se organizuju u lokalne inicijative, mimo klasičnih partijskih struktura, kada su njihovi vitalni interesi ugroženi, što se događa s urušavanjem ekosistema: od zagađenja vazduha, preko krčenja šuma, do otimanja i trovanja reka. Tako se, dakle, i kod nas počinje da implementira jedan drugačiji način mišljenja i bavljenja politikom, onaj koji se svodi na „grassroots“ pokrete, a koji možda može, kao što smo rekli, da ponudi alternativu u budućnosti. Ovi pokreti su, za realitvno kratko vreme, ekološka pitanja doveli u žižu političkog života, te pokazali da su realni problemi ljudi upravo ovi, a ne „velika državotovorna pitanja“ koja gube esenciju i postaju moneta za populistička potkusurivanja… Takođe, ne treba zaboraviti da su baš ovi pokreti, a ne partije opozicije, ostvarili opipljive rezultate, konkretan uspeh u suprotstavljanu pogrešnim odlukama i postupcima naše vlasti.
