Istraživanje nesavršenstva u studiji Lidije Vasiljević i pričama Marije Marković

Lidija Vasiljević, „NEsavršeNE“, Agora, 2024.

Trauma je prisutna na svakom koraku, upozorava autorka studije posvećene mitovima o ženskim mentalnim bolestima i njihovom lečenju. Trauma živi i traje, a viđenja ženske prirode i ženske normalnosti neretko vode njihovoj višestrukoj marginalizaciji. „NEsavršeNE“ stoga žele da otvore put jednoj alternativnoj istoriji ženske normalnosti.

Psihoterapijski susret je za mnoge žene samo još jedan u nizu neravnopravnih odnosa sa muškarcima, naglašava Vasiljević: psihoterapija je još jedna situacija u kojoj žena zavisi od dominantnog muškog eksperta. Autorka istražuje simptome i poremećaje proizašle iz nametanih ženskih uloga: žene su u XIX veku socijalni ornament više klase, i pre i posle tog doba nameću im se patocentrični ideali lepote i čestitosti ili stres neplaćenog kućnog rada, čije su posledice anoreksija, bulimija ili kompulzivno sakupljanje (hordering).

Sinteza sfere socijalnog rada i političke ekonomije osvestila je obavezu da se koreni problema mentalnog zdravlja potraže u društvenom poretku, u nedostatku moći i resursa kod marginalizovanih grupa i neprivilegovanih klasa kojima su uskraćeni pomoć i terapija.

Autorka nas opominje da smo u vremenu neizvesnosti spremniji da gutamo laka i kratka uputstva koja nude blogerske i jutjuberske prečice ka osvajanju smisla, kontroverzne terapije, priručnici za afirmacije koje menjaju život, radionice asertivnosti. Nasuprot svemu tome, psihodramska tehnika „projekcija budućnosti“ može biti dobra mogućnost da, iz perspektive ostvarenih snova, sadašnjoj sebi pošaljemo ohrabrenje i podršku.

Marija Marković, „Habia rubica“, Raštan izdavaštvo, 2023.

„Prošlost je tamo gde treba i da ostane“, kaže Olga dok nam poverava svoje iskustvo čuvanja dece, spremanja stanova i paralelnih erotskih istorija sa poslodavcima oba pola. Prošlost je niz zagonetnih prizora koji nenadano bljesnu sada i ovde, a toga su svesne junakinje svih deset priča. Njihov je zavičaj u Zaporožju, gde vino miriše na med i kupine, ili su odrasle kraj isušenog vira gde rastu suručica, ljutić i gospina trava, i živele kraj reke u kojoj „nema ni riba ni trske“. One pamte bolnice i groblja, gde se nose pogača i med, „da pokojniku bude slatko kao u raju“. One žude da ponovo pronađu prirodu kao lozinku za priželjkivani (k)raj: crvenorepu pticu u botaničkoj bašti u Pragu ili maslačak iz ulice svog detinjstva.

Prošlost se ne miče, ali junakinje je pohode, tražeći pomoć da razmrse klupko porodičnih tajni, da se suoče sa strašću, da istraže svoje telo i svoj socijalni položaj. Marija Marković piše tačno i mračno o modelima eksploatacije mladih žena: ne samo o posttranzicijskoj ekonomskoj eksploataciji, nego i svim načinima na koje ih porobljava sopstveno telo i zbunjuje odrastanje među nemim i nedokučivim srodnicima. Brakove i porodice nagriza lažna harmonija, očito otuđenje, zdravstvene i emotivne krize, stres i nemogući kriterijumi.

U priči „Morula“ junakinju pohodi nerođena sestra, embrion nalik na plod duda kom je poveren zadatak da na mapu uma stavi nelogični i surovi svet odraslih. U tom se svetu majka moli samo jednom godišnje, u aprilu, za davno izgubljenu bebu, koja „mora da se udavila“. „Ne može dete da se udavi u majci“, kaže junakinja nerođenoj sestri. Izgleda da može, baš kao razum u svetu.

Bonus video: O gradu, ljudima i muzici - Vladimir Skočajić Skoča