0
Pozorišna publika ju je zapamtila kao Simku u komadu „Putujuće pozorište Šopalović“, popularnost joj je donela uloga Goce u filmu „Toma“, najmlađi zbog njene Doroti u „Čarobnjaku iz Oza“ zavoleli su pozorište. Komad „Moj muž“ rasplamsao je njen neverovatni glumački potencijal, a nedavna premijera Simovićevog „Čuda u Šarganu“ i uloga Cmilje, potvrdili su da je Sanja Marković glumica o kojoj će se tek pisati i pričati.
Samo dan nakon premijere „Čuda u Šarganu“ reditelja Jagoša Markovića, Jugoslovensko dramsko pozorište obeležilo je svoj 74. rođendan i tradicionalno je dodelilo nagrade najboljima u protekloj sezoni. Predstava „Moj muž“ i njene protagonistkinje Sanja Marković i Jovana Belović, osvojila je čak četiri priznanja.
– Nismo shvatile šta se događa jer smo bile još ošamućene od premijere. I onda se to dogodilo. „Moj muž“ je uradio veliku stvar, komad je veoma gledan, ali ovoliko priznanja nismo ni u snu očekivale. Ono najdivnije što sam mogla da vidim, to je da mi ime bude sa Jovaninim, jer je ona jedna od mojih omiljenih i najvažnijih glumica, partnerki i prijatelja. Nagrađeni su i rediteljka Jovana Tomić i dramaturg Dimitrije Kokanov, a autorka Rumena Bužarovska je poslala poruku da skače od sreće. Kada sam došla kući, raširila sam nagrade i gledala ih tri dana – priča nam ne skidajući osmeh s lica Sanja Marković.
Ipak, dodaje, iako nagrade mnogo znače i daju snagu da si na dobrom putu, sa njima ne možeš dalje jer si ih dobio za nešto što si uradio.
– Svaka nova uloga je uvek kao da je prva, svaku predstavu igraš od nule, i nema zanošenja sa priznanjima.
Nova uloga koju je odigrala je Cmilja u „Čudu u Šarganu“ u JDP i, bez sumnje, nagrade za ovu rolu neće je zaobići. Jer, ovacije koje je dobio ceo ansambl sastavljen od naših vrhunskih dramskih umetnika među kojima je publika dodatno nagradila baš nju, to nagoveštavaju. I, dok je ona bila zbunjena, velika Anita Mančić ju je šmekerski, nesebično povkla za ruku i isturila da se sama pokloni.
– Joj, potpuno sam bila blokirana, posle sam pogledala snimak. Igrali smo punog srca, osećala sam se ko da nema četvrtog zida, nego da smo ogoljeni pred publikom i trenutak, taj deo kada su aplauzi, volim kada smo svi tu. Kada se mi glumci zagrlimo, uhvatimo za ruke i zajedno gledamo u publiku koja nas nagrađuje. Taj osećaj je neverovatan jer je sve živo, življe ne može biti.
O svojoj Cmilji koju je Ljubomir Simović opisao kao devojku koja je tek došla u grad iz Kremana, i u kafani „Šargan“ je prema potrebi šankerka, kelnerica, kuvarica, sudopera, i ima želju da se uda i osnuje porodicu, Sanja kaže:
– Zaljubila sam se u Cmilju, osetila sam njenu čistotu. Ona je jedan od najlepše napisanih ženskih likova u našoj dramskom književnosti, ali htela sam da probam da li to mogu i išla sam na kasting kod Jagoša. Šta god da radim počnem od toga da moram da znam tu osobu. Za Cmilju su me inspirisale neke mlađe devojke koje poznajem. Inače, svi likovi u ovom komadu maštaju da imaju nešto što nemaju, a to su male, životne stvari, pa tako i Cmilja – da ima tekuću vodu, da može da skuva supu, rinflajš i šnenokle. I njena fiksacija da želi da se uda, ne da to obavi nego da bude iz ljubavi. Lepotu života vidi u običnosti, jednostavnosti, njene želje su usmerene i ka drugom. Ceo tekst je mudar.
Na komentar da li je slučajno drhtala na sceni ili je to bilo zbog vode koja je deo scenografije, ili treme, ili možda prirodni stid dok skida bretele da se ne otmu, Sanja nije mogla da izdrži a da se ne zakikoće.
– Uvek se setim se predstave „Karma, snovi oca Sergija“ gde se u jednom delu kaže da ne postoji ništa nezavisno, svaka stvar je povezana sa svim ostalim. Tu misao ne da ponavljam nego je i osećam, i tako je bilo na premijeri. Hladnoća je došla od treme, a ona je iznad svega, i što se onako kao nešto skidam i razmišljam da mi nešto ne padne više nego što treba. Ali, trema je ta koja je uvek kod mene prisutna i živim sa tim, takva bih bila bilo šta da radim. To su moji nemiri, takva sam i kada neko proba tortu koju napravim.
Mnogo joj znači, kako kaže, što ima plodnu saradnju sa rediteljem Jagošem Markovićem, i ovo je već četvrta predstava koju radi sa njim. Počelo je sa „Gospođom ministarkom“ kada je uletela kao zamena, onda „San letnje noći“, „Šopalovići“, „Čarobnjak iz Oza“ i sada „Šargan“.
– Ali, uvek idem na audiciju. On je takav, bira, kad oseti da ne ide, onda nema dalje.
Na pitanje da li je spremna na popularnost, Sanja kratko odgovara:
– To još uvek nisam definisala šta je. Ako je to da me prepoznaju na ulici, ne smeta mi. Važno mi je da radim ono što volim ali bih volela da budem malo mirnija, tokom pozorišnom procesa, da naučim kao sportisti da doziram energiju. Ja izmaštam svašta i predam se i dajem sve što mogu u tom trenutku, ne kalkulišem a to nekad nije dobro po zdravlje.
„Deca“ Milene Marković su remek -delo
Sanja je na dodeli Ninove nagrade za roman godine Mileni Marković imala, kako kaže, čast da sa Jasnom Đuričić i Mionom Marković čita odlomke iz knjige „Deca“.
– Oduševila sam se Mileninim pozivom jer njena knjiga je nešto najiskrenije i najdivnije što sam pročitala, remek delo. Poezija je za mene nešto između materijalnog i duhovnog, najsavršeniji oblik pisane reči. Juče dok smo čitale, shvatila sam koliko je reč ubitačna, i koliko je jedinstveno njeno delo. Volela bih da „Deca“ budu prevedu na sve jezike sveta – rekla je Sanja i dodala da joj je Miona najbolja drugarica:
– Ona je najsunčanija osoba koju poznajem. A Jasna, sve što izgovori to je u skladu sa osobom koja je najbolja evropska glumica, definitvno broj jedan.
Bonus video: Jovana Belović i Sanja Marković o nagradama Jugoslovenskog dramskog pozorišta
