1
Toliko ljudi nas je napustilo. Mislim da su nas ti gubici naučili kako da se postavimo, kako to da pokušamo da prevaziđemo, i pobedimo strahove, kaže za Nova.rs naš proslavljeni violinista Nemanja Radulović.
Nekada čudo od deteta, a danas najpoznatiji srpski klasični muzičar u svetu Nemanja Radulović došao je u Beograd iz Pariza nedavno da se malo odmori. Posle ogromne pauze konačno su se zaređali koncerti, festivali… I trebao mu je predah. A gde ga bolje naći nego u Beogradu. I ovde je boravio „inkognito“ danima dok nije rešio da vidi svoje stare drugare iz Beogradske filharmonije i ode na njihov „Koncert za bebe“.
– Došao sam u Beograd na porodični odmor. Bez ikakve ambicije da sviram, samo da se odmorim. Ali, onda je zazvonio telefon – priča za Nova.rs Nemanja Radulović.
Viša sila naterala ga je da usred odmora uzme violinu u ruke i „odvukla“ ga na scenu Kolarca.
– Zamolili su me da uskočim umesto Hatje Bunijatišvili na otvaranju Bemusa. I tako sam sa odmora, potpuno opušten, ušao pravo na scenu. Ali, ponovo sam svirao na Kolarcu, koji je kao moja druga kuća, i sa muzičarima iz Beogradske filharmonije. Među nama postoji neka vrsta komunikacije koja je brza, a nekad uopšte ne moramo da pričamo šta i kako, već prosto osetimo. Valjda je to zato što se tako dobro poznajemo – objašnjava violinista.
Od rodnog Niša, preko Beograda, do Pariza, magistarskog zvanja u 16. godini i osvajanja sveta- životna je priča Nemanje Radulovića. Taj impresivan put za 36 godina, kao da je skrojen za neku filmsku priču. I baš zato je, prema rečima proslavljenog violiniste, stagniranje najgora stvar koja može da zadesi jednog muzičara. A prošla godina, kada je gotovo čitav svet bio zabravljen zbog pandemije, simbol je stagnacije.
– U prvom periodu lokdauna nisam uopšte svirao. Tek posle tri meseca, u svom tom haosu, počeo sam ponovo da se sećam i proživljavam sve one ranije koncerte koji su se desili u haosu, jedan za drugim, nekako sve se to vratilo u sećanje. U jednom trenutku mi se čak desilo da mi je bilo lepo da ostavim muziku sa strane. Ali, kada sam se vratio instrumentu, muzici, osećao sam se kao da sam početnik, kao da krećem od starta, učim da sviram, savlađujem tehničke detalje. Imao sam vremena da očistim i iz misli i iz srca sve ranije interpretacije i sve mi je bilo sveže. Jako mi je to prijalo profesionalno – priznaje violinista.
Ali, ono što mu nikako nije prijalo bili su silni gubici sa kojima se svet, ali i on lično suočio, od violiniste Ivrija Gitlisa, preko Vojkana Borisavljevića do Zorana Simjanovića:
– Nažalost, desile su se stvari koje nisu bile nimalo lepe. Toliko ljudi nas je napustilo. To je, na nesreću, obeležilo prethodnu godinu. Mislim da su nas ti gubici naučili mnogo, mene naročito, kako da se postavimo, kako to pokušamo da prevaziđemo odlazak dragih ljudi, i ono što stalno ponavljam – kako da pobedimo strahove.
Kada su, posle dugo vremena proletos ponovo u Francuskoj i u Nemačkoj krenuli prvi koncerti, Radulović je video kako svi zajedno „prodisali“:
– Zaista mislim da su svi jedva čekali da ponovo da budu u punoj sali, da sede pored nekoga, da osete tu neverovatnu energiju… A i mi, muzičari smo želeli da ponovo osetimo publiku, jer je to nezamenljivo iskustvo!
I posle iznenadnog nastupa sa Filharmonijom, na otvaranju Bemusa Nemanja Radulović će se u februaru naredne godine ponovo vratiti u Beograd. Očekuje ga 4. februara novi koncert sa filharmonijskim orkestrom pod dirigentskom palicom Danijela Rajskina na Kolarcu. A osim tog koncerta, u ovom strašnom vremenu, kako ga naziva, ipak uspeva da planira:
– Sve od koncerata što sam imao zakazano u prošloj godini prebacilo se na ovu i sledeću sezonu. Trenutno mi je raspored pun, ma prepun. Dešavaju se, eto, i neočekivane stvari…
Ali, kada se početkom dvehiljaditih vinuo put Pariza sa ciljem da napravi internacionalnu karijeru, nije mi bilo nimalo lako. Rasporeda nastupa nije bilo… Čak su mu prve svirke pred „širim“ auditorijumom bile one u pariskom metrou, koji će mu uliti veliku hrabrost za kasnije nastupe na internacionalnoj sceni.
Stravičnu melanholiju za Srbijom u to vreme, kako se seća, „lečio“ je Kusturičinim filmom „Život je čudo“:
– Ali, taj film i sama ta „mantra“ me drži i danas. Postao sam otac i još više sam shvatio značenje tih reči. Kao da su dodatno dobili na potencijalu ti neki ekstremi u mojim osećanjima – priznaje naš sagovornik.
Nemanja Radulović je svirajući proputovao čitav svet ali i dalje ima za nekoga možda i nerazumljiv strah…
– Plašim se putovanja avionom i brodom. I nikako da ga se oslobodim. Kad god treba da putujem avionom, kao sad za Pariz, strah je ogroman. Ali, tako je kako je. Moramo svi mi da pobeđujemo strahove!
Do skora je albume objavljivao za jednu od najvećih diskografskih kuća u svetu, kada je u pitanju klasična muzika – „Dojče gramofon“, od kojih su pretposlednji „Baika“ svetski kritičari izabrali za najbolje izdanje klasike u 2019. godini.
– Nakon divne saradnje sa „Dojče gramofonom“ i „Univerzal mjuzikom“ odlučio sam da nastavim nekim drugim putem. Potpisao sam letos ugovor sa „Vorner mjuzik grupom“, koja je jedna od najvećih diskografskih kuća na svetu. Zaista se radujem saradnji sa njima i prvi disk za „Vorner“ izaći će krajem sledeće godine – otkriva naš sagovornik i na kraju priznaje da mu je najvažniji projekat „da bude srećan“. A evo i gde sreću Nemanja Radulović u ovim tmurnim vremenima pronalazi:
– U svakom trenutku života!
Bonus video:
Mehta na Kolarcu
