INTERVJU Nebojša Romčević: Studentska pobuna ugrožava Vučića, ali mu prava opasnost preti od najužeg kruga

Studentski bunt i pokret i sve ono što su dosad proizveli neke su iznenadili, neke zbunili, dok neki još i nisu ni svesni šta se, zapravo, događa. Gledamo u tu mladost, malo se čudimo, malo navijamo, malo brinemo i još niko nije načisto šta će se iz svega ovoga roditi, ali smo, barem neki od nas, sigurni da će jedan otruli sistem i njegovi mehanizmi definitivno biti sahranjeni, barem na izvesno vreme. E, sad, i na nama starijima je da im, ukoliko imamo hrabrosti da se sa novim suočimo, pomognemo da zašilje glogov kolac i zabodu ga u sanduk sa trulinom uginulog monstruma, kako se ne bi povampirio.

O tome pričamo sa Nebojšom Romčevićem, dramaturgom, piscem, scenaristom i profesorom Fakulteta dramskih umetnosti, koji i sam priznaje da su ga ti mladi ljudi trgnuli iz apatije kojoj nije video kraja ni dubine.

Zato ga prvo pitamo odakle oni ovakvi izroniše i jesmo li tu mladost neopravdano, prvo zaboravili, a onda pomalo i prezreli kao generaciju kojoj se razvija samo palac za skrolovanje, a ne i mozak i svest. Jesmo li se o njih ogrešili?

- Već neko vreme ne uspevam da odgonetnem zadivljenost i iznenađenje pojavom ove mladosti kojoj smo se, donedavno, rugali zbog života u paralelnom svetu, indiferentnosti i apatiji. Za kratko vreme, naše ružno pače je postalo labud, socijalni, emocionalni fenomen za koji nikako nisam smatrao da je moguć; ne samo ovde, već globalno. Istorijski trenutak i kontekst u kome se pojavljuju, delovao je kao davno pređena tačka bez povratka, metastaza konzumerizma i pseudodemokratije, pretposlednji stepenik dehumanizacije čoveka u svetu bez vrednosti. Kontrapunkt koji se pojavio spontano, autohtono, nekonvencionalno, smestio nas je u gotovo mitsku strukturu borbe dobra i zla, i to nakon što smo već zaključili da protiv kriminalizovane države i sudstva nema odgovora, osim nekakvog opšteg krvavog kovitlaca, koji će nas sve usisati.

Otkuda ova i ovakva deca, jesu li ona naša zasluga, da li su ona bila nemi i empatični svedoci naše nemoći, koji su se u sebi zaricali da će nas iskupiti? Možda, ali rekao bih da se radi i o jednom sociološko-istorijskom fenomenu: prisustvujemo rađanju novog sveta, koji se ne javlja kao sinteza ranijih antiteza, već kao clean start, koji pre ima vezu sa Volterom i Dositejem, nego sa Karađorđem i Milošem.

Nešto su opasno ubrzali?

- Iz korena su se, za neverovatno kratko vreme, promenile kategorije razumevanja sveta, u potpunosti su odbačene dihotomije nacionalno-građansko, partizansko-četničko, pro et contra Evrope, Rusije, Marsovaca. Oni iznova imenuju svet, daju mu značenje i vraćaju nas na prvi korak uslova društvenog postojanja - pravdu. Čitav naš politički diskurs sa našim oveštalim sukobima i retorikom je odjednom postao potpuno nevažeći i nevažan. Zato se ni vlast ni opozicija ne snalaze u ovome. Promene za koje su ranije bile potrebne generacije, sada se dešavaju za nedelju dana. Njihovo razumevanje sveta stvara potpuno nove ideje društva, pojedinca, naroda, solidarnosti i slobode, nezavisne od onoga što se u ovom svetu na izdisaju podrazumeva. Na pamet mi dolazi pseudonaučna hipoteza iz 70-ih, o „indigo generaciji“, zbog lakoće povezivanja sa višim ciljevima, senzitivnosti, kreativnosti i ukidanja autoriteta. Način na koji su oni odbacili viškove značenja, tradicionalna poimanja i fokusirali se na najbitnije će tek tražiti odgovore u budućnosti.

Oni su takođe stvorili samo jednu, ali najvažniju instituciju kolektivnog mišljenja, koju oni zovu plenum. To je jedina efikasna primena direktne demokratije još od vremena atinske demokratije i Pniksa u V i IV veku. Na taj način su formirali pokret bez lidera, podeljene odgovornosti i već sada stvorili nasleđe koje će morati da bude institucionalizovano u budućnosti.

Kakva je vaša lična impresija, koju emociju su u vama probudili, a kakvu nadu pobudili? Kako je moguće da ovo što rade, rade bez greške i viška poteza i da li ih na tom koloseku apsolutne ispravnosti drže isključivo zdravi motivi, jasnoća ciljeva i mladalačka iskrenost i poštenje?

- Njihova mladost i „životno neiskustvo“ zapravo i nije argument u raspravi. Promišljenost njihovih poteza, odlučnost i nepotkupljivost, međutim, jesu posledica okolnosti da su u ovoj fazi svojih života odgovorni samo za sebe i rizikuju samo u svoje ime. Bilo je, naravno, i još ih ima, bednih pokušaja vlasti da ih ucene preko roditelja, ali se pokazalo da su i roditelji nepotkupljive dece isti takvi. Nijedan od uobičajenih trikova totalitarne vlasti nije upalio i neće. Čovek ne može, a da se ne smeje jadnim pokušajima sistema da obuzda ovaj pokret; bili su i plaćenici (i još uvek su, ali potpuno neidentifikovanih sila), ustaše, separatisti, narkomani i alkoholičari, bili su bedna manjina, surova većina, nasilnici, anarhisti… i taj krug gluposti nesposobne vlasti se samo vrti uz pomoć bednih primeraka ljudske vrste koji sebe promovišu u novinare. Studenti su poslužili kao pozadina na kojoj se sva rugoba ovog sistema prikazala u svoj svojoj praznini i potpunoj nesposobnosti. Mislim da su tri uporišne tačke na kojima ceo pokret počiva: jasni ciljevi, solidarnost i iznad svega direktna demokratija.

Koliki je domet njihovog bunta i kako će se „politički“ na kraju kvantifikovati i koji kvalitet će izroditi? Postoji li opasnost da se njihov trud upropasti i ko bi to i na koji način mogao da uradi?

- Nikakva pobeda nije oročena, pa konačno, ne znam ni kako bi ta pobeda trebalo da izgleda. Logična je pretpostavka da bi rasplet korupcije morao dovesti do samog vrha države, ali je veliko pitanje hoće li tužioci smoći snage koju nisu smogli u protekloj deceniji? S druge strane, čak ne verujem da je Vučić glavni igrač u čitavom koruptivnom lancu, već da je uključen značajan broj ljudi kojima Vučićeva sudbina apsolutno ne znači ništa osim izvora prihoda. Ako Vučićeva pozicija postane potpuno dovedena u pitanje, verujem da će učiniti sve da ga spreče da njihove biznise povuče za sobom. Spoljašnji saveznici će ga tolerisati još samo jedno kraće vreme dok ne počnu unutrašnji pritisci kod njih. Tako da, uzev sve u obzir, studentska pobuna samo smanjuje opcije Vučiću i ugrožava njegovu zloupotrebu institucija, ali mu prava opasnost preti od najužeg kruga „saradnika“ koje je birao po kriterijumu beskrupuloznosti.

Ono što je sigurno, da se Srbija više nikada neće vratiti na oveštalu pseudonacionalnu demagogiju, na bajate priče o neprijateljima i na strah koji izaziva iluzija sveprisutnosti „državnog uha“, koje sve čuje. Prvi put u istoriji je svenarodni pokret pokrenut iz akademskih krugova. To čitavu Srbiju stavlja na noge, umesto naglavce, kao do sada.

Ukoliko se smete usuditi da prognozirate, kakav rasplet očekujete (u pogledu budućnosti ovog kriminalnog režima i onoga na njegovom čelu) i kuda će Srbija dalje - ukoliko se studentski bunt kapitalizuje, a kuda ukoliko bude razvodnjen ili slomljen?

- Mislim da će vlast igrati na iscrpljivanje, kao i uvek. S druge strane, studentska odlučnost i nestanak straha u sve većem broju građana će verovatno voditi kao nizu generalnih štrajkova, da bi kulminirali u višenedeljnom generalnom štrajku koji bi presekao tokove novca iz kojih se finansiraju sve ove prazne priče. Pritisak na sud će biti neminovan i sve više će se uključivati i strani faktori, kojima partnerstvo sa Vučićem počinje da nanosi više štete nego koristi.

A šta će biti sa opozicijom?

- Ono što čeka opoziciju, koliko god se tome (prirodno) opirala jeste potpuna promena diskursa, lica i modusa. Oni moraju izaći iz smrtonosnog zagrljaja SNS demagogije i jednom za svagda izaći iz strogo liderskog konteksta. Njihov posao sada jeste doprinos generalnom štrajku i ogromno pročišćavanje od ljudi koji su na bilo koji način kompromitovani. Oni se sada moraju spremati da preuzmu upravljanje državom, ali više nikada kao neko ko je iznad zakona. Ogroman posao čeka sve građane, ogromna pravda mora da se desi i u svemu tome ne sme biti ni kompromisa, ni bolećivosti.

Bonus video: Romčević sa studentima na Autokomandi