Dok ne krenemo da se ilegalno volimo po podrumima jedino što je naš domašaj jeste da to malo bednog vremena što imamo ne potrošimo na Vučića, na krize koje samo što nisu eksplodirale, već na emotivni razgovor sa svojom decom, ženama, muževima, prijateljima, kaže za Nova.rs dramski pisac, scenarista i profesor Nebojša Romčević.
Velika tragedija ne dovodi do spoznaje, nego ponavljanja grešaka. Kada neka istorijska greška bude strahovito skupo plaćena ne postaje korektiv za budućnost, nego pravilo. Ta greška biva usađena u gene, kulturno nasleđe, i postaje vaša nacionalna sudbina, kaže za Nova.rs dramski pisac, scenarista i profesor Nebojša Romčević.
I baš zato priča o naciji, državi, jednom pismu, veri, o kojoj se, kako ističe Romčević, neprekidno laje, u Srbiji, zemlji koja ne zna svoje granice ne može da važi.
Dramskog pisca, scenaristu i profesora teško privoleti da priča za medije. Iako se nikada nije libio da javno iskaže svoj stav, dojadilo mu je već da priča o čoveku čije se ime uzdržava da izgovori. Kao da više nema svrhe… Pomalo fatalističkog stava, priznaje da samo „fizički živi u Srbiji“, a zapravo nije tu. I upitan kakav mu je život u tom „izmaštanom svetu“, započinje, ipak, priču za Nova.rs…
– Taj moj projekat ima puno rupa koje cure jer ogavna stvarnost stalno upada. Rešio sam se na to iz zdravstvenih razloga jer s pojavom izvesne osobe na televiziji meni pritisak skoči na 180. Iako mi je „dužnost“ da pratim šta se događa, uvideo sam da se ništa ne dešava. Mogu da propustim sve, i opet se ništa nije dogodilo. Mogu samo da propustim gomilu demagoških budalaština, a znam da već iza ugla stiže druga poplava demagoških budalaština. I shvatio sam da je mnogo korisnije provesti vreme gledajući u jednu tačku, ili u muvu kako hoda po ivici čaše, nego pratiti ono što se zove politička stvarnost u Srbiji. Jer, niti je politička, niti je stvarnost – samo vatromet marketinških slogana, isfabrikovane histerije u cilju plašenja već prestravljenog stanovništva. Moj mikro svet je uslovno moj, ali je najbolje što sebi mogu da napravim. To, naravno, ima svoju cenu, pa dosadite najbližoj okolini jer ste opsednuti irelevantnim stvarima – poput analize fragmenta neke grčke komedije. Ali, u tome sam pronašao svoje beskrajno zadovoljstvo, naročito što mi je intenzivno druženje s Grcima iz četvrte i pete ere omogućilo da shvatim da nema ničeg novog pod kapom nebeskom, da su sva pitanja koja su tada postavljana i sada bez odgovora, da je priča o slobodi i demokratiji zapravo crveno maramče za skok u ratnu provaliju. Odjednom vidite da se stvari odvijaju po izvesnoj pravilnosti, prepoznate da iza svega u političkom diskursu stoji beskrajna laž. Grci su to zvali udvaranje, šlihtanje demosu. I onda sve što gledate u našoj političkoj javnosti deluje vam kao davni, groteskni odjek nečega što ječi već godinama. A da li mi je zbog toga lakše? Pa jeste… Kao kad uđete u bolnicu u kojoj ljudi boluju od iste bolesti kao i vi, i delite osećanje da niste jedini, da nije na vas palo jedino prokletstvo.
Koji je to bio trenutak kad ste rekli – dosta, povlačim se u svoj mikrokosmos?
– Bili su to izbori u martu i pregovori nakon gradskih izbora. To je bila tačka preko koje nisam mogao da pređem. Tada sam shvatio da čak i s implicitnom krađom na izborima opet je većina stanovništva previše uplašena da bi mislila svojom glavom, većini je puka egzistencija sasvim dovoljna da se oseća dobro, i samim tim toj većini nemam šta da kažem – niti će me čuti, niti će se išta promeniti. A ostalima, koji nisu u toj većini, nemam šta da kažem jer im je sve to već poznato.
Ali, kad kažete puka egzistencija, čak je i ona dovedena u pitanje. Sve je od marta još gore…
– Ma svaka promena u poslednjih 13 godina je na gore. Velika carstva su dugo propadala, a mali državni patrljci propadaju brzo. Zastrašujuća je situacija kad je u pitanju opstanak države. Ljudima koji nisu robovi svog jezika, koji pripadaju egzaktnim strukama, lako je da spakuju kofere i odu. Za one koji su vezani za jezik, kao ja, teško je zamisliti da počnu da pišu na drugom jeziku. Davno sam shvatio da je strah od slobode veći nego strah od ropstva. Ljudi, koji imaju želju da njihov život ima smisla, odlaze odavde, iz prostog razloga što ako imaju neki talenat, unutrašnji je imperativ da ga izraze. U zemlji u kojoj je tišina preovlađujući zvuk svako ko ima nešto da kaže, nema kome to da kaže. I to su stvari zbog kojih nisam više ni ojađen, nemam snage ni da budem tužan, već je neki fatalizam u mojoj duši. Kraj je ovo projekta koji su započeli Nemanjići i neslavno se sada završava totalnom rasprodajom svega.
Ponekad ventil od svega pronalazite u oglašavanju na Tviteru, a u jednom od tvitova zapisali ste da „zahvaljujući jednoj osobi treba da se zapitamo šta sve to nemamo“. Šta vi nemate?
– Nemam unutrašnje spokojstvo, koje proizilazi iz osećanja da je državni aparat neprijatelj koji vam radi o glavi, da se država javlja isključivo preko izvršitelja, kazni i pretnji, umesto kao neko ko brine o dobrobiti svojih građana. Tu tačku smo odavno prešli. Kao što smo od Turaka naučili kako da tretiramo žene, pijemo kafu, pušimo, tako smo od liberalnog kapitalizma naučili da ne postoji socijalna država, da ko crkava – crkava svojom krivicom, ko je bolestan i invalid – to je svojom krivicom, a da država nije dužna da čini ništa osim da se tu i tamo pojavljuje na televiziji prilikom presecanja crvenih vrpci. Umesto da država radi za vas, pojavljuje se samo kad treba platiti porez i to na gromonosnom oblaku s teškim pretnjama zatvorom, a u isto vreme sprema da gradi stadion od nekoliko stotina miliona evra. Više me to ni ne vređa. Pošast, koja nam se događa, zapravo je niz kauzalnih poteza – i sve u našoj novijoj istoriji vodilo je ovome. Svi pokušaji da se Srbija kao država stavi na noge, učini demokratskom, ili multinacionalnom, propali su i Srbija je osuđena da završi kao kolonija. Više nemamo kolonijalizam u tradicionalnom smislu gubljenja teritorije. Naprotiv, imamo vlast koja sprovodi kolonijalne ambicije. Nema potrebe da gubite resurse držeći narod pod kontrolom, nego će to neko činiti u vaše ime. Ovo što se sada dešava je verovatno sudbinska posledica i naše geografije, istorije, mesta gde se nalazimo i izbora. Zato i izbegavam da govorim javno, jer ću na kraju ljude samo deprimirati. A na pitanje – šta raditi, moj jedini odgovor bi bio da učimo. To je jedini mentalni, duhovni i svaki drugi izlaz.
Kad nemate kud treba biti kreativan. U kakvoj kreativnosti nalazite zbeg?
– Otvorilo mi se i već neko vreme radim za ljude van Srbije. Ali, nisam prezreo ljude koji rade ovde. Sve se ovde deformisalo na zastrašujući način, i agresija, arogancija, neznanje su svesnu manjinu dovele u situaciju da budu poput zečeva u sezoni lova. I svako pokazivanje znakova života vas pretvara u žrtvu. Kod Platona se to zvalo ohlokratija – vladavina rulje. A ona je uvek funkcionisala destruktivno. I vi se osećate kao kad se čovek, farbajući pod, nađe u ćošku sobe. Nemate kud. Jedina uteha mi je da će se deca ljudi koji danas pljačkaju Srbiju na kraju opametiti. Tek treba da porastu deca sadašnjih tajkuna i da se vrate ovde. I bedna mi je uteha da će deca obrazovana na Oksfordima ili Itonima prezreti svoje roditelje. Jedan procenat sigurno hoće. Ljudi koji su u našem političkom životu već tridesetak godina, i imaju potomstvo – ono može da vozi skupa kola koja ste im kupili, ali zna da ste gnjida, da niste ljudsko biće. Uteha je da vidite da nečijeg oca neka veća, važnija budala postrojava i naređuje mu. I, eto, to je neka, iako bedna, satisfakcija.
Ako je teatar ogledalo društva, koliko pozorište danas reflektuje naš život?
– Institucionalno gledano pozorišta su u više nego jadnom stanju, i u tom smislu su ogledalo društva. Svrha pozorišta u formiranju nečijeg pogleda na svet je mala. Subvencionisana pozorišta su ućutkana. Svako priča gde ga lično svrbi. Dominiraju teme koja su trenutno in – na primer prava manjina. Ali, teško je razumeti da u zemlji u kojoj vlada tiranija pitanja manjina budu dominantna. Jer, ne može ni njima biti dobro u tiraniji. Ali, sadržina je najveći problem pozorišta. Upalo je u istorijski redak formalizam da se ne proizvode sadržaji već trendseterski tematski krugovi. Retki su pisci prisutni na sceni. Pozorište je postalo rediteljsko, protiv čega nemam ništa, ali režija je ipak artikulacija naracije, koja dolazi iz piščeve glave. Siguran sam da postoji more zanimljivih tekstova koji nikada neće dospeti na scenu. I dobijete jedan oblik dvorskog teatra. Sve to zajedno postala je ekskluzivna cirkuska priredba gde imate nacrtane slonove, lavove bez zuba. To ne znači da ne postoji generacija koja stvara, već ona koja sprečava da se stvoreno vidi. Mi smo vazda bili u krizi uprava, što proizilazi iz sistema. Ako država daje novac, a kod nas su se država i partija poistovetile, morate u skladu s tim da se ponašate. S jedne strane imamo filozofiju ćutanja, a s druge larpurlatizma, fantastične predstave, koje ne promišljaju ništa šire. Tu i tamo dese se velike predstave velikih umetnika zbog kojih poverujemo da je pozorište živo. Daju nam iluziju te velike predstave da sve ima smisla. Ali, to su retki akcidenti i jaz između dramskog pisanja i pozorišta je postao izuzetno veliki. I dramski pisci su se preselili na televiziju i na film. Recimo, Martin Makdona je počeo da režira. Veliki broj pisaca je krenuo put televizije.
Imamo to i mi…
– Posebna je tema kako zemlja od sedam miliona stanovnika i toliko pretplatnika televizije može finansijski opravdati toliku potrošnju na igrani program kad nemate ljude koji to mogu da pokriju. Zna se tačno koliko reklamnog novca pluta u našim medijima. I kad saberete koliko košta proizvodnja, ne možete a da se ne zapitate – Šta je ovo dođavola?
Čemu služe sve te serije?
– Pa, verovatno će istu svrhu imati Nacionalni stadion. Gotovo čitava glumačka branša je pacifikovana. Eventualno se tu i tamo pojave kontroverzni biznismeni u serijama, pokvareni pomoćnici ministra, ali to je jedna vrsta pastoralizacije. Meni je nejasno i kako državna televizija može da se hvali svojim rejtingom, jer ne postoji da bi imala rejting. Ni Narodno pozorište ne postoji da bi bilo puno, nego vrhunsko. Meni je apsurdno da se neko hvali rejtingom, jer mi plaćamo tu televiziju da bude kvalitetna. Televizija je nacionalna kulturna institucija, a ne ukras oko Dnevnika, Vučićevog intervjua… A ništa nije važnije od „bogojavljanja“. U tim „bogojavljanjima“ ništa nećete propustiti ako ih sve propustite. U čitavoj Evropi se formira reakcija na propale koncepte. Ali, makar smo tu avangarda, u smislu autoritarnosti, kulta ličnosti. Mi nikad iz toga nismo ni izlazili. Kad ste toliko zaostali, u jednom trenutku ćete biti avangarda, jer se ne pomerate a svet se kreće u cikličnim procesima i hopla – vi ste na čelu, primer svega toga. Ne mogu više o nečijem predsednikovanju. Kažu istraživači koji su se bavili bolesnicima u terminalnoj fazi da postoji sedam stepena do smrti. Mi smo prošli i taj sedmi stepen. Kaže se da nada umire poslednja, a ja mislim da je nada umrla. Izgleda mi kao da smo u buretu na Nijagarinim vodopadima i pokušavamo u tom buretu da isečemo nokte potpuno nesvesni da su tu vodopadi. Srbija ne zna šta je bilo juče, šta će biti sutra. Jedina delatnost je merenje javnog mnjenja.
I takva Srbija je sebe osudila na istorijski nestanak. Nismo vlasnici sopstvene pijaće vode, obradivih površina, pa čega smo za ime Boga vlasnici? Vlasnici televizora na kojem defiluje od jutra do sutra čovek koji se predstavlja kao naš vlasnik. Kao da smo davnih godina digli ruke od sebe. I Srbija je krenula na put bez povratka. Kad iz zemlje proterate razum nemate čemu dobrom da se nadate.
Dakle, suludo je zapitati se da li će Srbija postati demokratska zemlja?
– Apsolutno. Već je rešeno pitanje hoće li Srbija ostati zemlja, a kamoli demokratska. Ako država ništa ne proizvodi, ako nijedna domaća kompanija ne proizvodi ništa, gde je moć radničke klase. Shvatate da je tiranija nezaobilazna. Priča o opoziciji koja će se pojaviti je nepostojeća, jer nema tog trećeg igrača u partiji preferansa koji će reći – ovako ili nikako. Recimo, Francuzi gaje kulturu pobune. Žive na ulici, stalno se bune, u svađi su sa državom. Osvešćeni građanin je po meni onaj koji je u svađi s državom, i shvata da je država gomila parazita koja je igrom brojki ili lenjošću sposobnih dospela u poziciju da odlučuju o nečijoj sudbini. I da ta gomila svakog trenutka mora biti prozivana, preispitivana. Ali, kad se nalazite u opštoj apatiji odlučno sležete ramenima.
Kog bi žanra bio komad o današnjoj Srbiji?
– Današnja Srbija je science fiction. Ne čak ni tragična, jer je za tragediju potreban dignitet.
S kakvom nadom ste dočekali najradosniji hrišćanski praznik, Božić?
– Najpre, proveli smo ga svi jedući, kao i sve druge praznike. Volim da kažem da u ime Isusa za Božić pojedosmo Boga oca. A pitanja nade i planiranja nisu od iste kakvoće. Nada počiva na ideji čuda. A setimo se Spinoze i logičnog pitanja da li će svemogući Bog, koji zna početak i kraj svega, promeniti svoje planove jer ste upalili sveću u crkvi i promeniti ono što je zadato unapred. Nada u spasenje duše ne sme da zavisi od vere. Spasenja ima ili nema. Planiranje implicira još jednu filozofsku zagonetku, a to je slobodna volja. Ako slobodne volje nema, što je lako dokazati, s tim možemo stoički da živimo ili da očajavamo. Čvrsto verujem da postoji sistem svega, s tim što ne znam da li proizilazi iz čovekolikog entiteta kojeg zovemo Bog, ali svakako da postoji nešto sveprožimajuće. No, mi vazda ponavljamo grešku postavljajući pitanje da ako je Bog dobar, kako su moguće te katastrofe. Ali, mi smo ti koji smo odredili šta je dobro, i kako Bogu valja da se ponaša, pa ga odbacujemo kad nam nije po volji. U ove dane novih početaka treba shvatiti da nema neizvesnosti i da svaki početak vodi kraju. I jedino što možemo da uradimo jeste da volimo ljude oko sebe i da cenimo te dragocene, neponovljive trenutke prijateljevanja, razmene misli, zagrljaja. Za to nam nije potrebna država. Ali, možda će i to biti zabranjeno. Možda će drugarstvo biti oporezovano, možda će porodična ljubav dopasti pod izvršitelje i takse. Jer, stadion košta i taj novac za hiljade novih mostova mora da se dovuče. Ali, dok se to ne desi i dok ne krenemo da se ilegalno volimo po podrumima jedino što je naš domašaj jeste da to malo bednog vremena što imamo ne potrošimo na Vučića, na krize koje samo što nisu eksplodirale, već na emotivni razgovor sa svojom decom, ženama, muževima, prijateljima… Čovek nauči, nažalost, prekasno da kad ljudima ponudite emociju, dobijete emociju, a kada ponudite demagogiju, dobijete demagogiju. Zato ljudima koje volite odmah danas kažite da ih volite, nemojte da podrazumevate da oni to znaju. To daje smisao novom početku. A, da li ćete ostaviti duvan ili prestati da jedete masno, manje je važno od tako jednostavnih stvari. Ali, najjednostavnije stvari su, nažalost, najteže.
Bonus video: Nebojša Romčević
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar