0
Kad sretnete advokate koji se bave slučajevima silovanja ili krvnim deliktima, otkrivate da oni liče na doktore u hitnoj pomoći - skloni su crnom humoru, bez koga ne bi mogli da rade svoj posao. Najveći izazov bio je da "uđemo" u što veći broj slučajeva da bismo pronašli mnogo malih detalja stvarnosti i spojimo ih u celinu. To će nam omogućiti da radnja iz londonskog apartmana lako bude preseljena u Beograd, opisuje za Nova.rs reditelj i dramaturg Nebojša Bradić pripreme za premijeru komada Nine Rejn "Pristanak" u Ateljeu 212, zakazanu za 3. novembar.
Nakon objavljivanja knjige „Put do pozorišta“, Bradić se vratio u teatar. Režirao je u Sofiji mjuzikl „Violinista na krovu“, a očekuje ga rad na predstavi „Tesla, izumetnik“, po romanu Vladimira Pištala „Tesla, portret među maskama“ na sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.
Sada je najaktuelnija režija na predstavi komada „Pristanak“ koji je premijerno izveden u londonskom Nacionalnom teatru 2017, a naredne sezone prebačen je u Pozorište Harold Pinter na Vest Endu. Reč je o moćnoj, bolnoj ali i zabavnoj drami Nine Rejn, objašnjava naš sagovornik, koja proverava dokaze sa svake strane i dovodi grčku boginju Nemezis u savremeni kapitalististički svet, da nepogrešivo usmeri svoju pravednu srdžbu i podeli svima ono što im pripada.
Šta je bilo presudno da poželite da ovo delo postavite na scenu?
– Negde sam pročitao da Odeljenje za silovanje u Velikoj Britaniji ima više od 3.000 poziva nedeljno i da je veoma teško dobiti potvrdu da se dogodilo silovanje. Od tog broja, kaznu dobija 5,7 odsto prijavljenih. Ako se dosudi kazna, ona iznosi maksimum pet godina. Ne znam kakve su brojke kod nas, ali postoji ogroman jaz između prijava i suđenja za slučajeve silovanja. Potrebno je mnogo vremena da bi se steklo poverenje nadležnih, te da osumnjičeni stvarno bude prijavljen i ode na sud. Žrtva treba da prođe medicinske, a zatim i sve ostale procedure. To je veoma teško, i mnoge, zastrašene, odustaju. Slučaj se tiče mnogih pa je potrebno uspostaviti forum, kao što to čini drama, te o tome otvoreno diskutovati – recimo u pozorištu. Zato sam se prisetio komada Nine Rejn koji je napisan pre MeToo afera i slučajeva koji su se dogodili kod nas. O „Pristanku“ sam razgovarao s Novicom Antićem, upravnikom Ateljea 212, koji je u ovom tekstu prepoznao liniju angažmana koja korespondira s repertoarom ovog pozorišta, i sada smo tu.
Koliko je teško u ovom vremenu koronavirusa stvarati predstavu?
– Probe realizujemo u uslovima poštovanja mera i čuvanja svog i zdravlja svojih bližnjih. Koliko god nam teško pada, to je cena rada u okolnostima pandemije. Zahvaljujući glumačkoj posvećenosti i kreativnosti, svakim danom „ljuštimo luk“ i otkrivamo nove slojeve komada. Francuski reditelj Trifo je rekao: „Vi radite tako da reakcije publike budu sastavni deo vaših filmova“. Trudim se da oslušnem te buduće reakcije.
Kakvi su vaši utisci?
– Već prvih dana proba nametnula se analogija između glumačke i advokatske profesije. Naime, postoji nešto što spaja i razdvaja advokate i glumce, a to su istinitost i autentičnost. Zbog imperativa pobede advokati često brišu istinu, pravdu i autentičnost. Visoka profesionalna veština plaća se gubitkom karaktera. Ono što se iz jedne perspektive zove zločini protiv čovečnosti ili zlodelo, iz drugog ugla može da bude predstavljeno kao žaljenja vredna pogreška ili nesrećni slučaj. To glumačka ekipa „Pristanka“ veoma dobro zna.
Glumačka podela će posebno privući publiku.
– Oni već sada nose repertoar, ne samo svog pozorišta, a to će činiti i u godinama koje dolaze. Promišljeni su, daroviti – rečju: moderni su glumci.
Bili ste kratko vreme upravnik Ateljea 212. Šta ovo pozorište predstavlja za vas?
– Atelje 212 je prvo pozorište u kome sam u potpunosti razumeo kako izgleda kad glumac stvara umetničko delo u stvarnom vremenu – na način kako ono, u konkretnom obliku, nije postojalo ranije, niti će u tom obliku više ikada postojati. Pogađate, bile su to improvizacije Zorana Ramilovića u „Radovanu III“ i „Kralju Ibiju“. Sećam se kada je iz Ateljea u svoju poslednju beogradsku noć otišao Aleksadar Popović, kada bi nas Mira Trailović zaverenički pitala da li nam se predstava dopada, Jovana Ćirilova kog je interesovalo koliko predstava traje… Čini mi se da značaj ovog pozorišta najbolje opisuje odgovor koji je Muci Draškić, još jedan legendarni upravnik, dao novokomponovanom tajkunu koji je želelo da otkupi ovo pozorište: „Nemate vi te pare“! Jer, pozorište nisu zgrade i tehnika, to su svi koji su ga decenijama stvarali, počev od glumaca i tehnike, pa do publike. Zato je Atelje kulturno nasleđe namenjeno novim generacijama.
U Sofiji ste nedavno režirali mjuzikl „Violinista na krovu“ koji je dobio izvrsne kritike. Kako je došlo do saradnje? Koji su vam najsnažniji utisci iz bugarske prestonice?
– Scenograf Miodrag Tabački me je predložio upravi Muzikalnog teatra. Oni su želeli da postavim „Violinistu na krovu“. Znao sam da Bugari imaju izvrsne pevače, a u to sam se uverio već na prvim probama. Ubrzo sam shvatio zašto su me pozvali: trebao im je reditelj koji, pored čitanja muzičke partiture, može da se posveti i dramskim zahtevima. Želeli su drugačiji rediteljski pristup u odnosu na predstave koje izvode na svojoj sceni. A izvodili su gotovo čitav repertoar Endrjua Lojda Vebera. Bugarski umetnici su me prihvatili s poštovanjem, ali i sa malom rezervom. Odgovaralo im je znanje, autoritet i nešto što su prepoznavali kao „srpski mentalitet“.
Naime, događalo se da u temperaturi probe kažem i poneku reč koja bi rušila konvencije i disciplinu probe. Prijatelj mi je objasnio da „ono što Bugari imaju u podsvesti, Srbi rade“, tako da je izražavanje radosti i besa kod srpskih izvođača i umetnika neposrednije, ponekad mnogo direktnije. Učestvovao sam u udarnim političkim emisijama u kojima sam, osim pitanja o umetničkom razlogu svog boravka u Bugarskoj, odgovarao i na neizostavna poređenja srpske i bugarske kulturne ali i političke scene. Između ostalih i kod Slavija Trifonova, pobednika na prethodnim izborima u Bugarskoj. Pre dve nedelje „Violinista na krovu“ je izveden u antičkom teatru u Plovdivu.
Očekuje vas režija predstave „Tesla, izumetnik“, po romanu Vladimira Pištala „Tesla, portret među maskama“ na sceni Srpskog narodnog pozorišta. Veliki je izazov na sceni prikazati život genija kakav je bio Nikola Tesla. Šta vas najviše fascinira u vezi s njim? Zašto ste odabrali baš Pištalovo delo?
– Drama „Tesla, izumetnik“, kao i Pištalov roman kojim je inspirisana, nije biografska rekonstrukcija jednog života, nego priča koja se uspostavlja kao paradigma slike savremenog sveta. U tom svetu se oduvek vodi borba između onih koji vide dalje i dublje, koji ispod pojavnih oblika naslućuju moćne sile, i onih drugih, čiji se uvid u snagu tih sila ograničava na samoj površini vidljivog. Tesla u drami nije predstavljen kao naučnik. On stvarnost otkriva intuicijom, pa ga zbog toga imenujemo onako kako je to svojevremeno učinio Laza Kostić.
Šta vam je neostvarena profesionalna želja?
– Nekoliko puta sam se približavao realizaciji svog filma. Ostale profesionalne snove sam ostvario.
U predstavi „Pristanak“ Ateljea 212 u glumačkoj podeli su Tamara Dragičević, Bojan Žirović, Marko Grabež, Branislav Trifunović, Jovana Gavrilović, Jelena Stupljanin, Sofija Juričan.
Dramu je sa engleskog prevela Ivana Dimić, a u autorskom timu su i scenografkinja Marija Jevtić, kostimografkinja Marina Medenica i kompozitor Zoran Erić. Lektorka je Ljiljana Mrkić Popović.
Bonus video: Počeo jesenji 18. Beogradski festival igre
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
