INTERVJU Jue Jin, koreografkinja: Što su dublji koreni, više rastemo

Doboko promišljen koreografski jezik igrači su izveli virtuozno, sprovodeći u delo jedinstvenu tehniku koreografkinje Jue Jin, koja predstavlja spoj tradicionalne kineske igre i savremenog plesa. Možda geopolitička pukotina između Kine i Zapada zaista jeste sve dublja, ali ova predstava ne može da bude dalje od tog sveta. U njoj, savremeni plesni izraz organski je spojen sa pokretima karakterističnim za tradiocionalnu kinesku igru, a vezivno tkivo je muzika inspirisana tibetanskim grlenim pevanjem i mongolskom muzikom. Jue Jin, koja je odrasla u Šangaju a živi u Njujorku, namerno nismo pitali ništa o geopolitici. Pustili smo da o tome igra govori umesto nje. A o igri ona ima dosta toga da kaže.

Nakon gledanja vaše predstave na Beogradskom festivalu igre, neki prijatelji su me pitali o čemu se u predstavi radi. Tako jednostavno pitanje, a tako teško za odgovoriti! Moj odgovor je glasio: Radi se o rastu, ličnom i međuljudskom. Kako bi glasio vaš odgovor?

Ova dva komada, „Žamor“ i „Kroz pukotine zraka“, prikazuju ideje i „energiju“ koje potiču iz pokreta i tehnike FoCo. Kao koreograf, uvek krećem od samog pokreta i dozvoljavam da pokret bude taj koji priča priču. Pokret je u „Žamoru“ proračunat, zauzdan i intiman, jer je komad nastao tokom pandemije. Zato se na neki način u njemu radi o tome kako proživljavamo i odgovaramo na tako neočekivane i čak egzsistencijalne događaje. „Kroz pukotine zraka“ je komad u kojem su naša iskustva uvećana i naglašena, a suština je u moći koji ima kolektiv. To se posebno odnosi na poslednju i najdramatičniju scenu, u kojoj se svi igrači ujedinjuju. U svakom slučaju, težim tome povežem energiju i pokrete igrača sa energijom publike.

Objasnite nam malo vašu FoCo tehniku. Kako ste je stvorili?

FoCo je tehnika savremenog plesnog pokreta koja predstavlja spoj između kineske klasične igre, folklornih formi, baletskog i savremenog rečnika. To je tačka spajanja Istoka i Zapada. Ovu metodu učenja plesa i formirane strukture počela sam da stvaram 2012. godine dok sam bila na master studijama na univerzitetu Tiš. Tu metodologiju sam razvijala neprestano od tada i kao izvođač i kao koreograf. Cilj svake nove kreacije je da doprinese razumevanju onoga što bi ta tehnika trebalo da bude. Ona uvek evoluira tokom kreativnog procesa i koreografskog istraživanja.

Kada sam razgovarao sa Erveom Kubijem, čija je kompanija takođe nastupila na Beogradskom festivalu igre, on mi je govorio o načinu na koji uključuje elemente tradicionalne igre u svoj rad. Poenta onoga što on radi je u tome da ga ne zanima stvaranje čisto folklornih plesova koji ostaju zarobljeni u vremenu, nego ih koristi da bi stvorio nešto savremeno. Da li je ovo i vaš pristup?

To je slično mom koreografskom pristupu. Kako da uzmem nešto lično iz prošlosti, nešto što se tiče kulture i etike, i da ga prenesem u nešto današnje, ovovremensko i relevantno za savremenu plesnu scenu. Ni ja ne želim da ućim igrače tradicionalnoj igri, ali želim da ih upoznam s novim načinom razumevanja, prihvatanja i korišćenja tradicionalnih formi da bi mogli da znaju šta savremena igra može da postane. Što su dublji koreni, više rastemo.

Pre nekoliko godina, imali smo u Beogradu priliku da gledamo kompaniju Šen Veija u Beogradu. Video sam neke sličnosti između njegovog i vašeg rada. Imate li neke omiljene koreografe koji spajaju svoj umetnički izražaj sa tradicionalnim umetnošću?

Ne mogu da se setim nijednog konkretnog koreografa koji to radi, ali sjajni primeri su mi radovi Akrama Kana i Hofeša Šehtera. Erve Kubi je novo ime za mene i tek sam nedavno otkrila njegov rad u Džojs Teatru u Njujorku, a to je za mene bilo veoma inspirativno iskustvo.

Koliko vas često iznenadi ono što igrači unose u vaše predstave? Možete li da procenite kada bi neko od njih i sam mogao da postane koreograf?

Uvek sam iznenađena i impresionirana onim što što igrači donesu kao potpun nov pristup pokretu i način na koji prenose suštinu u sopstveni izraz. Niko od mojih igrača nema iskustvo života u Kini niti je proučavao kineske plesne pokrete. Uprkos tome, oni su otelotvorili ono što su učili i stvorili su nešto novo oslanjajući se na tehniku, uvežbanost i posvećenost. Zato ih ja na sceni ne vidim samo kao kopiju pokreta. Verujem da mnoge od njih zanima koreografija, što se vidi u njihovoj fasciniranosti pokretom i posvećenosti detaljima.

Vaš komad „Kroz pukotine zraka“ istinski je veličanstven, a mislim da je uzbuđenje moglo da se vidi na licima ljudi u publici u pozorištu. Koliko vam je važna bila muzika tokom stvaranja ovog komada? Posebno su efektni bili momenti sa tibetanskim grlenim pevanjem.

Hvala vam na ovim rečima! Verujem da muzika ima važnu ulogu u tome da se odredi ton, da se gradi napetost, da se zgusne vazduh tokom izvođenja. U slučaju Pukotine, ona igračima i publici daje nešto stvarno za šta mogu da se uhvate i da tome svedoče tokom izvođenja. Muzika je specijalno poručena za ovaj ples, a autorka originalne muzike je Džulijan Džouns, koja je živela u Kini i koja ima veliko razumevanje kineskih instrumenata. Muzika spaja tibetanske i mongolske muzičke elemente i ona stvara savršen pejzaž za širenje pokreta.

Negde sam pročitao da obožavate kuvanje. Imate i teoriju o povezanosti kuvanja i plesa. Kakva je to teorija?

To je veoma zanimljivo pitanje. Moj muž i ja često kuvamo zajedno kod kuće i istinski uživamo u tome. To je za mene meditativni proces tokom kojeg možete da uronite pripremu i spajanje sastojaka, a na kraju su uvek moguća iznenađenja.