Erve Kubi zna kako da utiša sve bombe ovog sveta

Nije tu reč samo o neverovatnoj fizičkoj snazi i muskulaturi igrača (videli smo to već na njegovim ranijim gostovanjima na ovom festivalu), već i poetičnosti koja sa tom sirovom snagom čini efektnu i često zapanjujuću celinu.

Kubi je uoči izvođenja predstave u Pozorištu na Terazijama izašao na binu i održao kratak govor u kojem je rekao da je ovo delo neka vrsta njegovog „ljubavnog pisma“ igri.

Posle gledanja predstave „Sol Invictus“ moja prijateljica me je pitala: „Da li su ovi ljudi homo sapiensi?“ Dakle, evo pitanja: Da li su vaši igrači ljudska bića?

Hvala vam u njihovo ime. Obraćam mnogo pažnje na tehniku mojih igrača. To nije jedini cilj, ali ja volim fizički ples i ideju virtuoznost. S druge strane, za mene je ples svuda. Nekad kažem: Manje je bolje, nemoj se plašiti da budeš krhak. Jedna od najvažnijih stvari u mom radu je da se bavim granicom između veštine i krhkosti, ljudskosti. Veština mojih igrača je apsolutno neverovatna, zbog toga sam ih i izabrao, ali s druge strane, volim kada su prirodni na sceni. Tu se radi o ljudskosti, krhkosti, slabosti. Negde na sredini, na toj granici otvara se novo polje refleksija i pitanja. Nadam se da je moj rad zbog toga jedinstven, nadam se da ne liči na radove drugih.

Mislim da smo na festivalu mogli da se uverimo da je to istina. Velika je i raznovrsnost i u vrstama igre koja je zastupljena u vašoj poslednjoj predstavi: Od brejkdensa do narodnih plesova.

Dosta igrača potiče iz sveta hiphopa, ali neki su i iz akrobatike, akademskog plesa.

Neverovatan je način na koji su svi ti plesovi sjedinjeni u celinu. Odakle potiču ti narodni plesovi? Neki od njih kao da su s Balkana.

Koreografijom sam počeo da se bavim pre 24 godine. Na početku sam voleo tradicionalnu igru i muziku. Kasnije sam se bavio drugim temama, ali sam se narodnim plesovima bavio u prvom periodu – zanimalo me je šta su tačno tradicionalni plesovi i muzika. Tada to nije bilo trendi, pa su mnogi u koreografskim krugovima podizali obrve na ono što smo radili. Sada je to postalo popularnije, ali mene to često podseća na razglednicu, jer sve mora da ostane tačno tako kako je bilo nekad – isti pokreti, iste nošnje, ista muzika. To je u redu, ali ja volim kada je ples živ. Tada je istinitiji. Neke stvari se tokom istorije svakako menjaju, ali mislim da većina važnih stvari ostaje ista. U tradicionalnom stvaralaštvu, umetnici su veoma precizni i egzaktni u izvođenju. S druge strane, ja u mom stvaralaštvu volim kada izvođači slušaju muziku i ne broje korake, kako to obično biva u tracionalnim plesovima. Imam veliko poštovanje za tradicionalne ansamble, ali to kod mene lično izaziva anskioznost. Šta znači kada svi radimo potpuno istu stvar? To je moćno i lepo, ali za mene ples nije da svi plešu isto i da izgledaju isto. Želim da svi igrači obraćaju pažnju na ostale plesače. Kada gledate moje predstave, svi izvođači su na malim prostorima. Ako su na velikoj sceni, ja im kažem da se primaknu. Tako si nateran da plešeš s drugima.

To je drugi nivo komunikacije.

Apsolutno. To nam je potrebno u današnjem svetu. Trebaju nam nove veze. Moramo zajedno da kažemo da smo živi.

Znam za velike razlike u poreklu vaših igrača, koji potiču iz delova sveta koji su međusobno u sukobu (Ukrajinac i Rus, Izraelac i Palestinac...), pa u tom smislu svaka priča o njihovoj direktnoj komunikaciji deluje gotovo apsurdno. A vaša predstava se dešava usred tih krvavih sukoba. Da li vam je to bila ideja – da pokažete da je i u takvim okolnostima komunikacija moguća?

Nisam igrače birao po tome odakle su. Nimalo. Imali smo kastinge, a igrače sam često nalazio i na Instagramu ili Fejsbuku tokom kovid lokdauna. Pojma nisam imao odakle su. Pomislili biste da je bilo veoma teško postići njihovu komunikaciju kada smo počeli da radimo, ali uopšte nije bilo tako. Bilo je veoma lako. To je apolutno razoružavajuće. I ludo je.

Vi o svom radu govorite kao o nečemu što bi trebalo da „utiša bombe“. Moćne reči za trenutak u kojem živimo.

To je moj citat od ranije, pre nego što su ovi ratovi počeli. Imao sam isti pristup igri već na projektu „Barbarian Nights“, kada sam imao isti profil igrača. Volim da kažem da potičem iz Alžira, ali sam se rodio u Francuskoj. Kada pogledamo istoriju, vidimo moćne veze o kojima nas ne uče na časovima istorije u školi. Istorija Mediterana je fascinantna. Da, bilo je mnogo ratova, ali shvatiš da imamo zajedničku istoriju i da delimo neke veze. Severnu Afriku čine različite kulture – paganske religije, malo hrišćanske, malo muslimanske, malo jevrejske. Možda je ovo što ja radim naivno, u stilu: Hajde svi da se uhvatimo za ruke i plešemo zajedno i pevamo o miru i ljubavi u svetu. Ali, ja sam umetnik i šta mogu drugo da radim?

U Francuskoj smo danas naterani da izaberemo stranu. Više nema nijansi. Dešavalo nam se da imamo zahteve da menjamo muziku u predstavama. U 2018 godini smo imali predstavu „Boys Don‘t Cry“ u koju su bile uključene neke ruske pesme. Kada je rat u Ukrajini počeo, dobili smo zahteve iz institucija, a ne iz publike, da ta pesma mora da se promeni. Nisam to mogao da razumem. Ja ne volim Putina, oko toga bar nema nikakve dileme, ali ovo je ludilo. Uvek se setim Stingove pesme „Russians“, gde kaže: „I hope the Russians love their children, too“. Isto tako, imali smo slučaj francuske pevačice jevrejskog porekla Barbare, koja je imala predivnu pesmu „Göttingen“ i koja je dobila poziv posle Drugog svetskog rata da nastupa u Nemačkoj. Svi su joj govorili: Ne, ne, ne! Nećeš valjda da ideš tamo?! Videla si šta se desilo Jevrejima! Ipak je otišla i bila je toliko dirnuta prijemom tamo, da je o tome napisala jednu od svojih najlepših pesama, „Göttingen“. Meni je to blisko. Znam da zvuči naivno, ali ja zaista želim da nađemo način da svi živimo zajedno. To je moje istinsko ubeđenje.

Dosta pažnje javnosti je dobio govor Džonatana Glejzera na dodeli Oskara, kada je pričao o Gazi. Reakcija nekih jevrejskih umetnika na taj govor je za mene bila šokantna.

Ja u kompaniji imam Izraelca i Palestinca. Takođe, meni je lakše da o ovim temama govorim, jer mi je majka muslimanka, a otac mi je Jevrejin. Ja nisam religiozan i ne verujem u boga, ali se zbog porekla osećam kao bogatija osoba. Zato mi je lakše da govorim o granicama. Takav sam se rodio. To je pitanje bogatstva za mene. Ja ne stvaram nova dela svake godine, već svake druge ili treće, nikad više od toga. Ova predstava je bila velika prekretnica za mene, jer nisam odabrao nijednu posebnu temu. Kada su me producenti pitali o čemu je predstava, rekao sam prosto – o igri.

Zanimljiv podatak iz vaše biografije je da ste po porfesiji ni manje ni više nego - farmaceut. Logično pitanje je: Da ste ostali farmaceut, da li biste nastavili da u glavi pravite sve ove predstave?

„Ja sam farmaciju završio da bih udovoljio roditeljima. Njima je bilo važno da imam bilo kakvu diplomu, da bi im deca imala neku budućnost. To je bilo drugo vreme, diploma danas ne garantuje ništa. Tek kad sam diplomirao, počeo sam da se bavim plesom. Fakultet mi je bio mučenje, nisam bio dobar student. Ali, jeste bilo zanimljivo. Farmacija je u Francuskoj čudna, jer studije su trajale sedam godina, a sada traju osam. Nisi hemičar, nisi biolog, nisi doktor, nego si sve pomalo – i botaničar i matematičar i sve ovo pre toga. Ali, nauku obožavam. Da nisam počeo da se bavim plesom, bio bih astronom. To mi je velika ljubav. Moja tetka mi je poslala razglednicu sa svim planetama sunčevog sistema kad sam imao pet godina; bio sam fasciniran. Kosmos me fascinira. Ideja da smo mi samo iskra u svemiru je užasavajuća, ali i predivna. Tera nas da budemo skromni i da čuvamo život, jer je u pitanju čudo. Tek tad možemo da se izdignemo iznad ratova i sukoba. Zato bi bilo logično da našim predstavama izazivamo još više besa kod nekih ljudi, jer naša poruka jeste: ‚Hajde da živimo zajedno!‘, a danas je to opasna ideja“.