INTERVJU Damir Damir: Poeziju danas ispisuju divni gubitnici

Iz tih beskrajnih noći na okeanu rodila se ponajbolja haiku poezija na ovom našem jeziku, kako god ga zvali. Za svoj haiku dobio je neka od najprestižnijih svetskih priznanja, od kojih su ona najvažnija stigla upravo iz domovine ove forme, Japana. Njegovo ime na japanskom se piše ダミル・ダミル; ako ga baš tako proguglate, možete da čitate haiku na japanskom ceo dan, toliko je prevođen.

Pročitajte samo jedan njegov haiku, da shvatite koliko se toga može reći sa tako malo reči:

Transatlantik
Mesečinu delim sa
strancem iz Goe

Ovih dana izdao je svoju prvu zbirku poezije koja nije haiku. Reč je o knjizi „Ljubavna pisma Silviji Plat“ (izdavač Enklava). Baš kao što se na ulicama i rokenrol jazbinama Beograda pre mnogo godina pojavio pravo niotkuda i odmah ih osvojio, Damir je sada došao po svoj najveći plen dosad: Poeziju. A kakve su mu pesme? Kao što piše Milana Grbić, ovo je „romantičarska zbirka par ekselans, kojoj bi Bajron mogao da se nakloni onom jednom čitavom nogom“.

Pogledajmo kako izgledaju vesti ovih dana: Smrt, tragedije, diktature, propaganda, pohlepa, mržnja. Ko normalan piše poeziju u 2025. godini?

Da bismo došli do ovog odgovora moramo se vratiti u leto 1982, u dane pred moj odlazak u vrtić. Na televiziji gospođa Desanka recituje Strepnju. U tom trenutku je nešto kliknulo u mojoj glavi i ja sam zvonkim glasom izgovorio: „Majko i oče, kad porastem i ja želim biti pjesnik i ljubavi bolesnik!”. (smeh) Ekskluzivna izmišljotina za ovaj intervju (smeh)

Šalu na stranu, izgleda da svet nikako da izađe iz krize srednjih godina. Izgubio je svoj identitet i dao se u bezličnu trku za papirnim novčanicama, pa čak i po cenu samouništenja. Na nama je da sagledamo bolest modernog društva i potražimo lek, za početak to može biti i mala haiku pesma.
Dakle moj konačan koenovski odgovor je da poeziju danas ispisuju neki divni gubitnici.

Zbirka „Ljubavna pisma Silviji Plat“ predstavlja promenu ritma i forme u tvom pisanju. Godinama si pisao samo haiku, a sada praviš iskorak u poeziju dužeg metra. Kako se to desilo? Da li ti je haiku postao previše „tesan“ u jednom trenutku?

Ne bih rekao da je haiku postao tesan, ja sam skroman čovek i osećam se komforno u svojih sedamnaest slogova (smeh).

U pravu si, posle 15 godina bavljenja haikuom jednostavno je došlo do zasićenja. Imao sam ludu sreću i dovoljno talenta da moje haiku pesme dođu do pravih ljudi, budu nagrađene i uvrštene u neke od najznačajnijih svetskih magazina i antologija. Snovi na tom polju su se ispunili. Došlo je vreme da se izađe iz zone komfora i da pokušam biti pesnik bez onog haiku.

Spisak pesnika i pisaca koji defiluju kroz „Ljubavna pisma“ impresivan je. Tu je Kafka, naoružan (ili ranjen?) nožem, tu je Keruak u snegu, Bodler sa svojim istančanim ukusom, a tu je, naravno, i sama Silvija Plat, koja odozgo vlada svima njima i nama. Utisak je da su ti oni prijatelji, ili makar prosto stvarni ljudi iz tvog života, a ne nekakvi "uzori". Da li te više nadahnjuju oni ili ljudi koji zaista čine tvoju svakodnevicu?

Ako uzmemo da sam godine i godine života proveo na okeanima družeći se uglavnom sa svojom senkom, nije teško zaključiti da su mi vremenom taj isti Rembo, Bodler, Keruak postali najbolji drugari, a fame o njihovim životima moja svakodnevica i najveće nadahnuće za pisanje.
Hm… Ipak lažem, čast i slava idu muzama (smeh)

„Ne stidim se izgovoriti/ da si moj vrh“, pišeš u pesmi "Kamen Sv. Sizifa". Potrebna su muda da bi se pisala ljubavna poezija, zar ne? Mnogo veća nego za, recimo, rodoljubivu poeziju?

Pa po nekoj prostoj računici, ako većinu čine pizde koje se stide i prikrivaju svoja osećanja, nije da ti trebaju neki enormni testisi. (smeh) Moj urednik kaže da je najteže napisati dobru ljubavnu pesmu, jer čovek može olako skrenuti u banalnost, patetiku, kič i ja mu verujem.

Dugo su pesnici u našem jezičkom prostoru služili da bi davali legitimitet nekim mračnim idejama i katastrofama u koje smo gurnuti devedesetih godina. Misliš li da se to promenilo?

Izdavačke kuće poput Enklave i Raštana ispod radara su iznedrile sveža pesnička lica koja su preusmerila tok srpske poezije ka nekim zdravijim i toplijim idejama.Siguran sam da ćemo u njihovim edicijama čitati još mnogo, mnogo dobre poezije.

Imaš li omiljenu pesmu nekog pesnika čije političke stavove ne možeš da smisliš?

Ne čitam pesme ugnjetača
i njihovih pomagača,
legionara i fašista
aj Karmela, Karmela!

Kada spominješ istančani ukus Bodlera, tu najviše misliš na muzički izbor. Rokenrol je neodvojiv od tvog života i pisanja, a kraljevi i kraljice u tom kraljevstvu su Čet Bejker, Bili Holidej, Bitlsi, Koen, Kralj Čačka, naravno. Šta je rokenrol za tebe?

Pre svega rokenrol je za mene predstavljao artikulaciju mog mladalačkog bunta, koji na sreću još uvek nije ugušen. Rokenrol je stav, rokenrol je osećaj slobode, rokenrol je uteha…

Brodovi, stranci na njihovim palubama, mora i okeanske dubine prostori su kojima se krećeš jednako vešto kao kroz beogradske klubove, zadimljene barove i koncertne prostore. To za tebe nisu samo metafore, već stvarnost, jer ti si zaista mornar. Da li bi bio pesnik da nisi mornar?

Rekao bih da je mornar otvarao nove horizonte i svojim nomadskim načinom života iskustveno obogatio pesnikov svet, ali da bi došao do stihova pesnik se morao otisnuti na dugo unutrašnje putovanje po periferijama osećanja i svesti.

Posle haikua i ove zbirke, logičan sledeći korak je zbirka kratkih priča ili možda roman. O čemu bi bio tvoj prvi roman?

Pošto sam kratkorečiv, strah me da bi roman predstavljao veliki zalogaj za mene. Moja trenutna želja je da napišem zbirku prozaida iliti pesama u prozi. A tema? Pa nema tu mnogo ni vremena ni prostora za izmišljanje tople vode: ljubav, duhovnost, pravdoljublje, to je život.

Najgori i najbolji savet od Zvonka Karanovića

Urednik ovog izdanja i tvoj pesnički saborac je Zvonko Karanović. Koji je najbolji, a koji je najgori savet koji si dobio od njega?

Sa sigurnošću mogu reći da je najgori savet bio da čitam nemačku savremenu poeziju. Najbolji savet, bez premca, bio je da čitam poljsku savremenu poeziju.

Ko je Damir Damir: Mornar, pesnik, lutalica, crtač

Damir Damir (Kotor, 1977), haiku pesnik, fotograf, lutalica, mornar, crtač. Dobitnik je više međunarodnih haiku priznanja. Pesme su mu zastupljene u značajnim savremenim haiku antologijama i časopisima širom sveta: Modern haiku, The Heron’s nest, Simply haiku, Tha Asahi Shimbun, Haiku novine… 2018. godine u okviru serijala Haiku masters koji je emitovan na japanskoj televiziji NHK proglašen je za haiku majstora meseca avgusta. Do sada je objavio zbirke haiku pesama: Otisci snova (2012), Sloboda u izmaglici (2013), Filigranska sećanja (2017) i Tri senke ptice (2022). Ljubavna pisma Silviji Plat su njegov iskorak u poeziju dužeg metra. Živi i radi u Beogradu.

PESMA:

Niko i ništa u belom gradu

Sveta melanholija
nagriza fasade.

Na uglu
anđeli mame mušterije.

Uobičajena nedelja
vuče se niz put.

Bog ni večeras
nije svratio na rakiju.

Klonim se prolaznih ljubavi
i lošeg heroina.

Na ivici dosade čekam da dođeš
i rastrgneš mi srce.