0
Pisac Igor Marojević gostovao je na Trgu pjesnika u Budvi u okviru književnog programa festivala Grad teatar gde je govorio o svojoj knjizi "Ostaci sveta", za koju je prošle godine dobio priznanje "Meša Selimović", nagradu grada Beograda "Despot Stefan Lazarević", "Zlatni beočug" i mnoge druge, saopštila je Pres služba ove manifestacije.
Moderator večeri bio je Milorad Durutović, koji je otkrio da je počeo da piše esej o ovoj knjizi i nosi naslov „Ostaci sveta: Instrukcije za psihoterapiju jugoslovenskih naroda i narodnosti“.
„Ja polazim iz te otvorene ironije i cinizma iako to meni nije cilj, već sam zaista uvjeren da bi čitanje ovog romana moglo da doprinese skidanju nekih ideoloških flastera i da nam otvori mogućnost za neke druge perspektive za jednu potpuno drugačiju i pošteniju komunikaciju s prošlošću“, kazao je Durutović, a prenosi Pres služba.
Uz to, on se osvrnuo i na narativne strategeme ovog romana. Ukazao je, kako se navodi u saopštenju, na činjenicu da je književna kritika već uočila inovativnost primenjenog postupka ulančanog skaza, posredstvom kojeg je data mogućnost svakom od pripovedača da iznese svoje viđenje stvari.
Međutim, istakao je, organizacija pripovedačkih perspektiva može se čitati i u ključu Bahtinove teorije o polifonijskom romanu, u kojem se takođe otvara perspektiva mogućnosti prikazivanja sveta u različitim perspektivama, od kojih svaka pledira da bude istinita, čime je i naglašena sva složenost saodnosa čoveka, istorije i ideologije.
„Estetska istina, koja se realizuje u “četvrtoj vrsti vremena – umjetnosti“, ono je što po Durutovićevom mišljenju, ovu Marojevićevu knjigu čini vrednom pažnje.
Obrazlažući izbor tematsko-motivskog polazišta romana, Igor Marojević je istakao sledeće:
„Roman obuhvata period od 1936. do 1999. godine, možda koji mesec početka 2000. Tema je stradanje u različitim vremenima 20 veka. Tema Španskog građanskog rata je površno obrađivana u SFRJ. Nakon odlaska u Barselonu, susreo sam se sa nečim sasvim novim i drugačijim od onoga što sam zamišljao. Vladalo je ubeđenje da se većina stranaca borila na strani levice, što je apsolutno netačno. Španski rat je veoma značajan, doneo je jako puno ratnih inovativnih metoda. Tamo sam naišao na ‘maštovitost’ u činjenju zločina, koji su započeli levičari kada su osvojili Barselonu. Palili su crkve, okomili se na sveštenstvo. Kada su desničari osvojili sve više terena, shvatili su da je to pravilo ponašanja u ratu, pa su ga prihvatili i digli na kub“, rekao je Marojević i dodao da je odlučio da piše roman u kom bi spojio Španski građanski rat i Jasenovac.
Pandemija mu je u tome dodatno pomogla, kako je rekao, budući da je „blizina kovidu značila blizinu smrti“.
On je dodao i to da se odlučio da obradi temu koja ga kopkala tridesetak godina, a koja nije jedina tema romana. Tema jeste stradanje u različitim vremenima dvadesetog veka. Sama tema Jasenovca ga je najviše zainteresovala zbog, kako je rekao, „kreativnosti zla“. Ali, dodao je i to da, iako ovo jeste „najkrvavija“ knjiga koju je pisao, ona završava najorganskijim hepiendom, diskretnim, i ponovo nekako ujedinjuje dve žrtve. Samim tim, roman mora da ima pozitivni orijentir iz dramatičnih razloga i to su momenti u kojima bi čitalac mogao da se poistoveti sa žrtvama.
Tema odnosa žrtve i dželata nastavlja se na teme i nekih ranijih Marojevićevih romana, objedinjenih pojmom etnofikcije, naglašeno je u saopštenju.
Obrazlažući svoj poetički stav, autor je istakao:
„Etnofikcija govori o tri evropska naroda, koji su zbog svog etnocentrizma bili izolovani tokom 20. veka. To su pre svega nemački, španski i srpski narod, a gde je srpski narod tu su i neki okolni narodi. Pravilo je da njihovi pripadnici doživljavaju i poziciju žrtve i dželata, odnosno prikazivani su i kao žrtve i dželati“.
Kazao je i to da nije obavezno angažovani umetnik, niti veruje da umetnik mora da bude angažovan:
““sartrovske priče, pa čak i Kišovo uverenje, ja se uopšte sa tim ne slažem. Ako, na primer, javna ličnost ili pisac ima potrebu da govori o policijskim nepravilnostima, onda je on moralan kad to radi, a ako nema potrebu, on je nemoralan. Onaj koji ima tu potrebu, a ne radi to – on je nemoralan. Ja uopšte ne moram da budem angažovani stvaralac da bih sebe pogledao u ogledalo. Veći bi mi problem bio kada se loše ponesem prema nekome. Ali, kad imam tu potrebu, onda sam ja angažovan i o ovome sam imao potrebu da pišem. Moje građansko uverenje jeste da ovde nacionalizam ne može uskoro proći zbog toga što bi bilo potrebno da su na vlasti državnici, koji mogu da naprave dobar ekonomski program“.
Stav je obrazložio time da je mnogo lakše manipulisati nacionalizmom nego praviti ekonomski program, kao što je, po njegovom mišljenju, mnogo lakše bilo srušiti zemlju ratovima, pa profitirati od toga, nego napraviti ekonomski program pa spasiti zemlju.
Govoreći o recepciji svog književnog rada, Marojević je otkrio da je do ovog romana imao devedeset odsto ženske publike:
„Sa ovim romanom se to potpuno promenilo. Sada je obrnuto. Zato što žene više čitaju prozu, osim u slučaju istoriografske fikcije i metafikcije, koju više čitaju muškarci“.
Dodao je i to da je teo ovim romanom dobio niz priznanja, iako je njime stavio svoju karijeru na kocku:
„Očekivao sam da ću da ostanem bez čitalaca, da će me napasti i levi i desni. Jedni su mi govorili kako mogu da stavim Jasenovac i Srebrenicu u istu knjigu, drugi su mi govorili kako mogu da pišem o Jasenovcu i da sam revizionista i što ne pišem samo o Srebrenici. A ja sam pisao i o Srebrenici i o Jasenovcu. To je ostalo na nivou kuloarskih priča, možda nekih zluradih provokacija“.
Marojević je istakao da ga mišljenje čaršije ne interesuje, jer „razmišljati o tome je razmišljati šta misle oni koji ne misle“ i da iza ove knjige „stoji sto odsto“, zaključuio je pisac čije je gostovanje izazvalo veliko interesovanje publike koja je svojim pitanjima zaokružila ovo veče.
