1
David Albahari oglasio se knjigom "Hoćemo još malih priča, još, još i još", objavljenom u Književnoj opštini Vršac, i ponovo je iznenadio čitaoce.
Albahariju je, nakon dužeg odsustva sa književne scene, prvo jesenas izašla knjiga „Lažne bajke“, pisana u četiri ruke sa Mirjanom Ognjenović i uz ilustracije Slavka Krunića, a u poslednjim danima protekle godine i njegova zbirka kratkih priča u izdanju Književne opštine Vršac (KOV). Kada smo nedavno razgovarali sa piscem, ni po čemu se nije dalo naslutiti da tih dana treba da mu bude objavljena nova knjiga. Ni on sam, skroman i nenametljiv, zbirku sa novim pričama nije ni spomenuo. A ona pruža pravo čitalačko zadovoljstvo.
„Trska je krhka reč, tačno onakva kakvu trska zaslužuje“, piše Albahari u „Trsci“. U ovu rečenicu smeštena je, zapravo, cela priča, jedna od 80 objavljenih u knjizi. Neke od njih imaju tek po rečenicu, dve, neke pasus ili dva, svaka od njih staje na manje od stranice, ali se u njima oseća ona magija pripovedanja zbog koje je Albahari jedan od najznačajnijih i najprevođenijih savremenih domaćih pisaca.
Podeljene u četiri celine („Male priče za Zrenjanin“, „Male priče o starosti“, „Priče o Škartu“, „Male priče sa pet strana sveta“ i „Hoćemo još malih priča, još, još i još!“), sve priče pisane su, kako to kaže pisac i urednik ovog izdanja Mihajlo Pantić, „na poseban, neponovljiv, albaharijevski način“, „ispripovedane u jedva čujnom tonu, na samoj granici tišine“.
Kroz Albaharijeve priče, nižu se gradski prizori, životinje (među kojima su ribe i ptice, ali i tigar i albino majmun), kepec i figure od marcipana, olovni vojnici, ostareli pisac, ostareli dečak, muzičari, bolničarka, vatrogasac, siledžija, Škart, sve četiri strane sveta i peta gde se nalazi srce…
„Ma o čemu govorio, ma kako se u svojim pričama preobražavao, mada najčešće ispoveda onu vrstu ja-pripovedanja koja proizvodi varku posredovanja detalja autobiografije, identifikaciju bezimenog pripovedača i samog pisca, sasvim precizno, autofikciju, David Albahari neprestano govori o nemogućnosti istinske komunikacije. Svi njegovi junaci, formulisani kao književni likovi, ili, kada nema likova, kao glasovi koji opisuju ono što vide, osećaju, misle, čuju, imaju nezaustavljivu potrebu da govore, uprkos gotovo horskoj spoznaji da time samo umnožavaju tragičan nesporazum u ljudskoj komunikaciji, koji je stariji, opet to moram reći, i od istorije, i od politike, i od ideologije, što nas vodi (otkuda to kod postmodernističkog pisca?) stanovištu, ili predstavi, o metafizički ukorenjenom kvaru čoveka kao bića osuđenog na smrt i samoću, i na očajanje koje dolazi iz spoznaje da se takve uslovljenosti i ograničenosti ni na koji način ne mogu ukloniti. Mogu se samo lakše podnositi ako šapatom izgovaramo vlastitu priču“, piše Pantić u pogovoru Albaharijeve zbirke.
Tri priče Davida Albaharija iz nove knjige
ODAVDE, SA OVE VISINE
Odavde, sa ove visine priče lakše počinju nego iz blizine, iz nizije. Možda je to zbog toga što visina stvara varljivo osećanje slobode pa se čoveku čini da mu sve lakše polazi za rukom? A možda je zbog toga što se na ovoj visini čovek češće zatiče u potpunoj tišini u kojoj mu sve ostale tišine odzvanjaju kao zvona u nekoj katedrali? Neke stvari, pomišljamo, neće nam nikada biti sasvim jasne, nikada nećemo moći u potpunosti da ih opišemo niti ćemo moći da budemo sigurni da su to stvari o kojima želimo da govorimo.
***
DEČAK
Dečak je star. Zna on da je to posledica jedne retke bolesti, ali ipak se svakog jutra iznenadi kada ugleda nove bore, otečene vene i pege na licu. Onda počinje da gubi kosu i za dve nedelje postaje potpuno ćelav. Iznad gornje usne pojave mu se brkovi koji ubrzo blede i nestaju. Tada počinju bolovi u unutrašnjosti njegovog tela: muči ga želudac, otiče mu jetra, srce mu ponekad besno udara, a ponekad usporava kao da namerava da stane. Pa, hajde, stani već jednom, stani – govori mu dečak, ljut na starost i sve oko sebe. Ali srce se ne zaustavlja kada mi to hoćemo nego onda kada to ono želi. I stoga je dečak i dalje tu, protiv svoje volje, nemilosrdno star, ali ipak živ.
***
ONA NIKADA NIJE REKLA NIŠTA SLIČNO
„Ne, ja nikada nisam rekla ništa slično“, kaže devojka i zadiže bluzu sve do donjeg ruba ružičastog brushaltera. Tu se zaustavlja i dodaje tihim glasom: „Ništa slično… Nikad rekla…“
