Hana Selimović za Nova.rs: Ne mogu da zadržim svoje mišljenje o ovom društvu za sebe, kakve god bile posledice

U razgovoru za naš list, nakon dodele, Hana je priznala da su nagrade i ovakve svečanosti za nju prelepe, ali i da s obzirom na to da je po prirodi duboko anksiozna i uznemirena osoba, takvi trenuci donose joj i "pojačana osećanja, tremu i lupanje srca".

- Zaista sam počastvovana kada čujem svoje kolege, profesore i saradnike da o meni pričaju pohvalno. To je velika potvrda vašem radu. Ovaj posao je jako težak, pun muka i truda, ali ako na kraju publici sve deluje lako i poletno, onda ste dobro obavili posao - objašnjava dramska umetnica za Nova.rs.

Poznato je da je Ružicu Sokić, pored glumačkog talenta, krasila hrabrost govora, da je bila uvek otvorena, iskrena u iskazivanju stavova, čak i političkih, što se može reći i za Hanu Selimović. Na pitanje da li se ikada zapitala je l` je vredno podići glas i koliko je teško u ovom vremenu ostati dosledan uprkos mogućim posledicama, odgovara:

- Svakom čoveku je u današnje vreme teško da izađe sa svojim stavovima u javnost, ali to je neophodno. Moram da kažem da je u tom smislu i mnogo loših iskustava sa medijima. Često se dogodi da se ne poštuje jezik koji negujete i misao koju želite da iskažete, bez skraćivanja. Zbog toga imate zazor i želite da izbegnete preteranu komunikaciju. To je moj slučaj. S druge strane, osoba sam koja ima poteškoća da zadrži svoje mišljenje za sebe, kada je reč o situacijama i društvu koje nas okružuje. Takva sam oduvek! Mislim da bi mi bilo teže da se suzdržavam od onoga što je moja priroda, nego da podnosim posledice koje to sa sobom nosi. Svaki javni govor sa sobom nosi konsekvence, ali to je nešto na šta treba uvek biti spreman.

Hana Selimović je od 2019. godine stalni član Ateljea 212, u kojem, između ostalog, igra u predstavama “Otac na službenom putu”, “Zbogom SFRJ”, višestruko nagrađivanoj drami “64”, kao i komadima “Čista kuća” i “Otac”. Ali, podsetimo, pre nekoliko godina mnogobrojni umetnici pokrenuli su peticiju da postane članica ansambla Narodnog pozorišta, što je tadašnja uprava odbila. Selimovićeva je 2019. odlučila da ne ćuti i odbila je nagradu nacionalnog teatra “Petar Banićević”, jer je u statusu saradnice. Ubrzo je stigao poziv Novice Antića, direktora Ateljea 212.

- Mnogo sam govorila o tome i nekako sam se zasitila. Suviše sam dugo radila ovaj posao, a da nisam bila članica nijednog pozorišnog ansambla. Nisam jedina koja je naišla na tu vrstu problema u karijeri, ali je kod mene bilo dosta očigledno s obzirom na činjenicu da sam mnogo radila i bila nagrađivana. Nažalost, dosta kasno sam naučila da je strpljenje vrlo važno u životu. S druge strane, volim što je moj put obeležila gusta šuma prepreka. Mislim da me je to učinilo boljom osobom, a i veštijom glumicom. To sve ulazi u zbir iskustava koje svi sa sobom nosimo, a što je više onih vrednijih, to je po vas bolje.

Postoje retki trenuci, kako objašnjava glumica za naš list, kad se prepoznaš sa ljudima s kojima stvaraš i oni je uvek vraćaju pozorištu:

- S njima osećaš svet oko sebe. S njima se uvek dese prave stvari, na pravom mestu. Osećaš onda i da si ti gde treba da budeš, i znaš da sve ima smisla u ovom vremenu u kojem često sve deluje besmisleno. To su iskre i susreti kojima se vraćaš, koje voliš i zauvek čuvaš u životu.

Bonus video: Nina Nešković o nagradi Petar Banićević