0
Vidim nasmejano majčino lice iznad mog: "Hajde, mamino, vreme je da ustaneš...", piše glumac Bekim Fehmiu u autobiografiji "Blistavo i strašno" koja je krajem prošlog meseca objavljena u novom izdanju.
I knjiga „Blistavo i strašno“, autobiografija jednog od najvećih glumaca sa ovih prostora Bekima Fehmiua, biće predstavljena u utorak, 19. aprila s početkom od 18 sati u knjižari Delfi SKC, saopšteno je iz izdavačke kuće „Laguna“.
Taj prvi delo glumčevih memoara, koji pokrivaju period od detinjstva do odlaska u Beograd, od rođenja 1936. do 1955, na promociji će osvetleti umetnikova supruga, glumica Branka Petrić, rediteljka Tatjana Mandić Rigonat, književnik i dramaturg Božo Koprivica i urednica knjige Lidija Kusovac, dok će se putem video-linka uključiti Bekimov sin, glumac Uliks Fehmiu.
Bekim Fehmiu bio je srpski i jugoslovenski filmski, televizijski i pozorišni glumac albanskog porekla. Od 1960. bio je u stalnom angažmanu u ansamblu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, ali je sedam godina kasnije dao otkaz nezadovoljan položajem u teatru i prešao u slobodne umetnike. Odigrao je više od 40 uloga u teatru, uključujući i one u Ateljeu 212.
Jedan je od retkih glumaca s ovih prostora koji je sarađivao s najvećim filmskim imenima svoga vremena kao što su: Džon Hjuston, Ava Gardner, Olivija de Hevilend, Irena Papas, Dirk Bogart, Robert Šo, Klaudija Kardinale, Timoti Dalton, Šarl Aznavur… Snimio je tokom karijere više od 50 filmova.
– Bekim Fehmiu je jedini internacionalni glumac iz istočnih komunističkih zemalja koji je snimao na Zapadu, gotovo dvadeset godina, probijajući gvozdenu zavesu, sve do pojave Gorbačova i pada Berlinskog zida – rekao je svojevremeno italijanski pisac i producent Frančesko Skardamalja.
Preminuo je na tragičan način 15. juna 1970. u 74. godini.
Memoare „Blistavo i strašno“ Bekim Fehmiu započinje 1936, beležeći sve značajne događaje iz te godine. Navodi kako Musolini proglašava imperiju, da je Ruzvelt ponovo izabran za predsednika SAD, da u Sovjetskom Savezu počinju „staljinističke čistke“… Ali, i da umiru Luiđi Pirandelo i Maksim Gorki, da Federika Garsia Lorku streljaju frankisti a da na Berlinskoj olimpijadi, Džesi Ovens, crnac, pobeđuje u četiri atletske discipline i dobija četiri zlatne medalje za trčanje i skok udalj.
„Majka me je rodila u košuljici, u ponedeljak 1. juna 1936. u 6.30 po podne, u Sarajevu, u ulici Nova mahala br. 6“, piše, a potom s čitaocima deli prvo sećanje – prvi doživljaj:
– Stojim oslonjen o krilo velike drvene kapije moje kuće. Zimsko je predvečerje. Nebo je svetlo, prekriveno sivim oblacima. Bela noć. Mi živimo u kući kod Zumbul česme, blizu samog vrha strme ulice, koja je pokrivena utabanim snegom. Po njenoj se sredini pruža dugačka bleštava traka, sve do u daljinu, gde se završava na malom trgu. ČUUVAAAAAAJ…
A Fehmiu se potom seća 1941. godine, potom i prvog školskog dana u Prizrenu. Probudila ga je tog prvog dana škole pesma:
– Vidim nasmejano majčino lice iznad mog: „Hajde, mamino, vreme je da ustaneš…“, kaže mi Dija pevajući. Umiva me i oblači svečano odelo. Posle doručka ispraća me. To je moj prvi školski dan. U ruci drži punu čašu… Pored kapije, još jednom mi češlja kosu, jezikom oblizuje svoj kažiprst kojim mi podiže obrve: „Hajde, mamino, nek ti škola bude kao šerbet slatka…“, reče Dija i prosu za mnom šerbet iz čaše. Topao letnji dan. Dvorište Osnovne škole „Bajram Curi“, okruženo mirišljavim bagremovima, vrvi od dečaka i devojčica kao pčelinjak…
Kako je Bekim Fehmiu pisao svoje memoare svedočila je svojevremeno za Nova.rs umetnikova supruga, glumica Branka Petrić, prisetivši se kako je „knjigu prvo napisao na srpskom, a tek onda na albanskom da bi ona mogla da je čita“:
– Bekim sedi u fotelji, prava domaća atmosfera, ima papuče na nogama, grejalica greje, još je stari televizor… Slikala sam ga onda kada počinje da piše, negde 1982. ili ’83. godine. Divno je, fantastično, to što je sve prvo pisao…
Bonus video: Branka Petrić o Lanetu
