Podeli
Đorđe Bobić, Foto: Izdavačka kuća Arhipelag/Promo

Nova knjiga arhitekte i pisca knjiga o gradu Đorđa Bobića "Dnevnik jednog građanina" upravo je objavljena u izdanju "Arhipelaga".

Bobićev “Dnevnik jednog građanina” neobična je knjiga na čijem početku je autorov uvodni esej o tome kako je nastao ovaj podsticajni i provokativni dnevnik, a potom slede kolorni crteži, ilustracije i karikature u kojima Bobić u slici, reči i boji iz dana u dan, iz nedelje u nedelju i iz meseca u mesec u toku pet godina, od januara 2015. do kraja maja 2020. godine, ispisuje uzbudljivu hroniku Beograda da nikada ne bude zaboravljena, navodi izdavač.

Posle nekoliko knjiga u kojima je “tragao za gradom” i ispisivao uzroke koji su arhitekturu kroz istoriju, a ništa manje ni u savremenosti, učinili iznuđenom umetnošću, Bobić je napravio neobičnu hroniku grada u slici i reči.

To nije bilo koji grad, nego prepoznatljivi Beograd, niti je to bilo koje vreme, nego upravo naše vreme u kome se Beograd menja mimo svoje urbanističke tradicije, nezavisno od arhitektonskih načela, sasvim proizvoljno u odnosu na stvarne potrebe građana.

Foto: Izdavačka kuća Arhipelag/Promo

I ta hronika je, kako ističe izdavač, sasvim precizno govoreći, dnevnik, jer autor ne traži nikakvu spasonosnu istorijsku distancu, već neposredne, iz prve ruke, crta i beleži ono što mu se nameće kao slika grada i kao slika njegovog sadašnjeg trenutka.

“Građanin trpi događanja u gradu, nesaglasan je sa mnogim promenama, a da o njima nije pitan, ali nije pitana ni struka, javnost je zanemarena i njen glas učinjen nečujnim i onda, u odbranu, kazuje svoj stav, želi da ga čuju i odgovore na njegov glas. Vlastonosci oholo zanemaruju i previđaju njegov poziv, njegovu izgovorenu reč, ili onu koju će tek izgovoriti proglašavaju neprijateljskom. Građanin ne zna čemu je neprijatelj, sebi samom, zajednici čiji je član, ili nekom sasvim određenom liku ili grupi koji obnašaju vlast. Protivan je, pre svega, nameri vlastonosaca da umesto jedinstva i zajedničkog truda stvaraju sukob među građanima i na njemu zasnivaju svoje prvorodstvo u odlučivanju. Građanin ima potrebu da bude prihvaćen i uvažavan kao ravnopravan član zajednice, da vidi i oseti stvarnu pripadnost urbanoj zajednici, i da bude uveren da je njegovo učešće u životu grada stvarno, da nije isključen, da je Građanin a ne zakupac prava na življenje u gradu i da se ne tretira samo kao poslušni platilac poreza”, piše Bobić u uvodnom eseju.

Čedomir Vasić u jednom od pogovora konstatuje da “poput razornih opaski i ubojitih poruka kakve gaje Okovani patak ili Nedeljni Šarli u nekadašnjim ostvarenjima Sinea i Volinskog, a današnjim Rajzera, Liza ili Irbsa, crteži Đorđa Bobića ukazuju na goruće probleme i patologiju uređivanja života građana u gradu”.

“Bliskost sa tradicijom francuskog stripa i karikature proistekla je, pre svega, iz zajedničkog duhovnog horizonta i kritičkog stava kao obaveze svakog mislećeg čoveka da budemo nemogući, tražimo stvarno, a tek donekle zbog upotrebljenih likovnih sredstava u predstavljanju određene teme ili sadržaja”, naglašava Vasić.

Ljubomir Živkov, pisac drugog pogovora, ističe kako “Sveti Georgije Bobić ubiva Aždahu, troglavu, čije su glave Pohlepa, Neznanje i Bestidnost”, a da je “ubija perom umočenim u boje, ostavljajući nam jedinstvenu slikovnicu o našem Polisu”.

“Crne dane i crne godine autor živopiše malo mastilom, malo bojicama, malo kredom. Tekstovi su, osim uvodnih, za svaku novu crnu godinu pisani takođe rukom, tako da bi knjiga mogla poneti i oznaku ručni rad, tu su sve nedaće koje su Beograd snašle od njegovih sinova i poneke kćeri. U mnoštvu gorkih priča (ali u kojima nema mržnje, nego promišljeno dozirane blagopodsmešljivosti) ima i onih koje me podsećaju na Žaka Tatija”, ocenjuje Živkov.

Glavni urednik “Arhipelaga” Gojko Božović u završnom zapisu naglašava da “Dnevnik jednog građanina” jeste “dnevnik jednog nezadovoljstva i dnevnik jednog prosvećenog građanskog stava”.

“Današnji građani Beograda u Bobićevim crtežima, ilustracijama i karikaturama prepoznaju svoj grad i kritičku dimenziju autorovog rada. Sutrašnji građani Beograda moći će u Bobićevoj knjizi da vide čas u kome se grad menjao ne uspevajući da se odupre urbanističkom haosu, arhitektonskim proizvoljnostima i kapitalnoj neodgovornosti. Bobić u ‘Dnevniku jednog građanina’ crta da bi pamtio i da bi ostala zabeležena slika Beograda u jednom uzburkanom vremenu, u kome fontane pevaju, a građani ćute, trgovi prestaju da budu mesto susreta i čvorište urbanog života, dok nastaju čitavi izolovani delovi grada, možda budući zabranjeni gradovi, koji seku prirodni horizont i menjaju prepoznatljivu gradsku fizionomiju Beograda. Polazeći od ‘iluzije građenja grada’, Bobić pokazuje kako se jedna iluzija postepeno materijalizuje, postajući razobručena razgradnja grada i neskriveni monopol nad njegovom stvarnošću”, ističe Božović.

Đorđe Bobić, arhitekta i pisac eseja o arhitekturi, tokom 50 godina uradio je 300 urbanističkih i arhitektonskih projekata, učestvovao na 40 javnih konkursa, od čega je 28 nagrađeno, a 10 projekata je dobilo prvu nagradu.

Do sada je objavio knjigu crteža “Radni naslov!” (2008), knjigu eseja “Beleženje po Beogradu” (2010), autobiografski prikaz pola veka truda “Traganje za gradom” (2012), knjigu crteža “Linije” (2015) i knjigu eseja “Arhitektura u iznudi” (2019).

U njegovoj biografiji na sajtu “Ahipelaga” navodi se da se Bobić “pridružio Beograđanima 1939. godine za trajanja Kraljevine, pred početak Drugog svetskog rata, a kad je ta nevolja minula, školovao se u Beogradu i maturirao u Petoj beogradskoj gimnaziji, kod Tašmajdana”.

Potom je učio arhitekturu na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu i ponet radoznalošću započinje “traganje za gradom”.

Diplomu je stekao 1965. i sledeće četiri godine “radio je arhitektonske vežbe” u Parizu.

Vratio se u Beograd posle studentskih demonstracija koje je doživeo na bulevaru Saint Germain des Pres i od tada “obavljao urbanističke i arhitektonske zadatke poverene mu radi obnove i održanja planete”.

Urbanizam i arhitekturu je praktikovao najviše u Beogradu, ali i u Parizu, Zenici, Moskvi, Sarajevu, Skoplju, Zagrebu, Nišu, Zanzibaru, Izoli, Sočiju, Splitu, Jakutsku, Titogradu, Belokurihi, Kruševcu, Kijevu, Banja Luci, Budvi, Petrovcu na moru, Lipecku.

Od 2004. do 2008. godine, na poziv Nenada Bogdanovića, gradonačelnika Beograda, obavljao je dužnost glavnog arhitekte grada Beograda. Posle toga je opet bio “samo arhitekta, tragalac za gradom”.

Za prilježan rad Rusi su ga 1997. počastvovali Velikom godišnjom nagradom Ruske akademije arhitekture, a 1998. godine Velikom srebrnom medaljom Saveza arhitekata Rusije.

Komentari

Vaš komentar