0
Moja majka Olivera je verovala ljudima. I ne samo to, verovala je i medijima. Jednom mi je rekla: "U novinama piše da radiš film o Golom otoku". Ja sam odgovorio: "To je otpalo, ne snimam ga". A ona: "Ali piše…" Ja sam bio nervozan: "Mama, ja ti kažem da ne snimam taj film"! Ona je, međutim, i dalje gajila nadu da novine ne lažu: "Ali, kako, kad piše…"
Sledeći put je rekla Tiki Staniću: „Goran snima film o Golom otoku. Za tebe ima tu sigurno neka uloga“. Tika je to ozbiljno shvatio i jedno vreme računao kako će ga taj film izvaditi iz finansijskih problema. I ne samo on, i ja sam ponovo poverovao kako je tako nešto moguće. Pokušavao sam iznova i iznova. Redovno sam je izveštavao o tome šta preduzimam. Ona je bila zadovoljna, verovala je da će taj projekat biti kad-tad realizovan. Film nije snimljen, što ne znači da jednog dana neće. Mama je verovala u ljude i njihovu dobrotu i ulila mi makar delić tog nerealnog uverenja.
Uvek je do kasno ujutru gledala direktne prenose dodele Oskara. Ja sam je pitao zašto se muči kada istog dana, u razumno vreme ide snimak te ceremonije. Ona je odbijala da mi na to odgovori, a ja sam je sumnjičio da ona negde u dubini duše očekuje da se na bini pojavim ja i da primim tu statuetu. Nije želela da tako nešto propusti. Objašnjavao sam joj kako je to dugačka procedura, to nije tek tako, da oni ne izvlače iz šešira nekog ko se odjednom pojavi osvetljen reflektorima i svi mu tapšu. Klimala je glavom, ali je i dalje svake godine gledala te prenose, boreći se sa snom.
Goran Marković,
na desetogodišnjicu smrti njegove majke Olivere Marković
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
